Ljude više ne viđamNestali suZatvorili su se u šupe svojih predakaPustili su svoje duše,kao dete balon,da lebde po izgubljenim svetovimaKao majke koje su zaboravile decu,dok vetrovi nose krovove nepostojećih kuća Oči me peku zbog skorelih suza koje su se davno osušileU njima više nema slane tečnostiPatnja preuzima primatTa šupljina, gde su nekad spavale misli,izujedane do korica moje lobanjeNekad su bile spokojne i srećne Vojnici usukanih mačeva,u krčmi pored puta,piju svoje hladno pivo,ne obraćajući pažnju na rat koji bukti oko njih. Umorni od konstantnog stradanjaSudara dva bika,koji ne znaju zašto lome…
Poezija: Sećanje na čoveka
