Ljude više ne viđam
Nestali su
Zatvorili su se u šupe svojih predaka
Pustili su svoje duše,
kao dete balon,
da lebde po izgubljenim svetovima
Kao majke koje su zaboravile decu,
dok vetrovi nose krovove nepostojećih kuća
Oči me peku zbog skorelih suza koje su se davno osušile
U njima više nema slane tečnosti
Patnja preuzima primat
Ta šupljina, gde su nekad spavale misli,
izujedane do korica moje lobanje
Nekad su bile spokojne i srećne
Vojnici usukanih mačeva,
u krčmi pored puta,
piju svoje hladno pivo,
ne obraćajući pažnju na rat koji bukti oko njih.
Umorni od konstantnog stradanja
Sudara dva bika,
koji ne znaju zašto lome svoje rogove
Krvavi, opijeni od bola
Naviknuti samo da ubadaju vrh svog sečiva u meso
Meso istruli
Ostaju samo kosti
Sećanje da si nekad bio čovek
Foto: Pinterest
Autor: Bojan Lojković
