Proza: Mulen ruž a la Serbijana

Razbarušeni umetnik pregazi prag svoga brloga. Nad glavom mu zasijaše mesec koji je otpozdravljao njegovu jedinu želju, a to je da se večeras napije. „Nagrađivanje“ – tako je to voleo da naziva, kao i svoj put u lažne rajeve, zvezdu vodilicu u ralje alkoholizma – entuzijazmom za staroslovenskim opijalačkim navikama. Dakle, kulturna geneza je okrivljena, sasvim prihvatljivo, za novi nalet gubljenja svesti.

Budući svesuludi arhiprotivnik neukusa, ovaj lagani samoubica se dao na put gde vode svi malograđanski planovi razgoropađenih okružnih velikaša i vikendaša, dakle, u centar grada. Izlazeći iz okvira parka i suptilnog došaptavanja vremešnih krošnji što druguju sa vetrom, izbio je na ulični videokrug ograničen urednom alejom veteranskih građevina stare Ugarske. Šaptaj vetra beše zamenjen neprivlačnom bukom za kojom je žudeo. Cirkuska podražavanja zvezdanih arhipelaga nizala su se kao naglašene šljoke na oskudnoj odeći estradnih boginja. Njihovi razarajući glasovi sa zemljotresnih zvučnika dobovali su po nebrojenim bobnaopnama, pretvarajući mozgove u kaše koje čekaju da budu ispijene, da iscure kroz nozdrve balzamovanih leševa koji će, u kasnoj noći, zaplesati po ulicama. Razbarušenjak, pomiren sa sudbinom, uzdahne, baš kao i svaki nejaki, pobeđeni luzer koji je, zarad sveta, odustao od svoje filozofije. On se uvuče u prepunu birtiju, te se, ramenima postrance, dovuče do šanka. Sa njegovim dolaskom omalena barmenka okrene očima, probrblja, opsuje, štagod, te mu prosledi njegovu odveć poznatu smešinu. On uzvrati pružanjem papirnih naličja šuškavog boga. Neka razmahana budala mlati šakama kroz vazduh. Duša mu se nadimala, dok se usne klate uz kakofonijsko arlaukanje ostatka bircuske svetine, čiji je zvučnik vodič. Kriminalni poduhvat koji menja saučesnike po svojem nesavesnom nahođenju, rugajući se svakom ko se usudi da odgovori tišinom, šaljući u okove nebitnosti svaki sanjalački usud čiji je epilog osuđen na nesreću. Šta radi umetnik? Šta on traži tamo? U krcatom bungalovu, lakrdijaškom jezeru što bezglavo ubija svoj živalj dok pandrljavo propoveda bludan život jasnoćom galame i ratnim pokličima kukavičkih slojeva krdaške stoke, skriveni čovek ispod svog okovanog tela počinje da se gnuša sebe samog, što ga odvodi u Mulen ruž, stari cirkuski šator u odajama uma koji nastoji da približi nagovor nejasne nemoći čoveka, one koja ga ne odvodi ničemu drugom, već isključivo samozaboravljanju, toj suludoj protivurečnosti njega samog koji se stapa sa istom tom konturom njegovog prezira, ili, slobodno se može zaključiti, i samim predmetom njegove mržnje.

Birtaško vino, vodom oslabljeni zloduh ljubavi, glasnim odjekom došaptavao je polupalom borcu oslonjenom na šank. „Ne osećaj. Odustani. Zaboravi.“

Iz pozadine je izbio sirov poklič, avangarda budućeg suprotstavljanja. „Šta s’ rek’o? Dođi ‘vamo, mamicu ti jebem!“ – telesna gromada koja je do malopre mahala šakama kroz vazduh, sada se ozlonamerila na organsku pojavu koja će udarce, u sklopu sa ljudskom prirodom, momentalno uzvratiti. Tako se slobodno može opisati rođenje jedne kafanske čarke, opšteg lemanja čija je pojava nezaobilazni element svake jedinice koja sačinjava našu univerzalnu cirkusaniju koja se neretko krije pod eufemističkim nazivom – naša okolina. Razbarušenjak se, hitro i agilno skočivši u stranu, držao posmatralačke ideje, pritom ostvarivši svoj primarni cilj; razlupavanja lišavši svog dželata u čaši, kao i, što ne napomenuti, sopstvene labrnje. Ova izmučena oaza u prostranom okolišu bez milosti, svojom je voljom tu gde jeste; u pravu su oni koji su već spremili repliku takvog tipa. No, i takvi će biti dovoljno revnosni da se osmele u pogledu na lice svirepe istine, a to je da su drugi izbori koji obećavaju apsolutnu distanciranost isposničkog karaktera, još svirepiji oblik samouništenja. Barem je tako umetnik prethodice zabeležio, još dok se u svojoj obdaničnoj, zdravorazumskoj slobodi, bavio umnim zadovoljstvom, tim teškom darom, i laganim prokletstvom. Nakon takvog zamora, stara definicija boemske vaseljene garantuje sasvim dodvorljivu utehu, obećavajući opsenarsko produhovljenje jednog od vrhovnih bogova naše kulture – starog Džona Barlikorna. Da nije tog čistog eliksira, tvorca svebrojnih nečistoća ovog sveta, smatrao je razbarušeni, skakanje u vulkansko grotlo bila bi posve privlačna ideja. Džon je veliki vojskovođa, od klecavih magaraca stvara vojsku lavova koji srljaju u svoju propast. U treptaju vremena strasti se smire, tuča se preseli na ulicu, a nekoliko nezainteresovanih glava ostade u kafani, tražeći istu u onom starom miru privremenosti, koji je ostao u zaboravljenim rupama koje vode mrtvu trku, da li će se najpre srušiti, ili će pak, sahraniti svoje stalne mušterije, čiji je prosek godina krokodilskih razmera. Međutim, brzina današnje u pitanje dovedene privilegije, života vrtoglavog, gordo strmoglavog, tog svojeglavog uletača u ambis koji se čarobnjački našminkao primamljivim, mošusnim mirisima, plastičnim oblinama i prodornim urlicima koji se zadržavaju u glavi mimo svake volje, i imaju malo veze sa vrlinom mudrosti, koja je stekla titulu jednog obnaženog kneza među razljućenim narodom. Linč se, dakle, ne dovodi u pitanje.

Šta mariš? Pridruži im se!“ – reče stari Džon. „Koga briga? Nisi ništa drugačiji od njih.“ – dodade on, vešto koristeći staru ideologiju o jednakosti svih ljudskih stvorova. Ali, nisu svi jednaki, govorio je umetnik, tvrdoglavo nastavivši već unapred izgubljenu borbu sa čitavim pandemonijumom koji je sam stvorio, i od kojeg je, iz navike, zavoleo da gubi. Poput životoljubivog poluparazita, imele, on je delimično zavisio od ovog neuništivog cirkusa, živeći na njegovoj grbači, kraseći ga svojim žbunom u zimskoj ogoljenosti, kad je krošnja sirota kao prosjak čiji zaleđeni patrljci vire iz prebijenih cipela. No, njegova je prilagoljivost ovde nesumnjivo dolazila do izražaja. Bakterijska darovitost preživljavanja bila je na stalnim testovima koji su mu zauzvrat upumpavali život, iznova zadovoljavajući njegove istraživačke, naučnike nagone. Naposletku, svi mi verujemo da smo pametniji nego što uistinu jesmo. To je urođeni optimizam gluposti, zapisao je jednom. Takav je zaključak bio posledica svih samoukih saznanja koja su mu iznova poboljšavale svest o čoveku kao osuđenom biću, onom što se bori sa okolinom i samim vremenom svoje kreacije. To je vreme, kao i svako drugo, nosilo svoje nedostatke, i tu se konačno ponovo vraćamo onom starom cirkusu pod imenom Mulen Ruž, u čijem se predvorjima razbarušenjak sada već topio, lagano zalazeći u dublji besmisao ovog šarenog ambisa zabave koji, kao kakav perpetum mobile, nastaje samo od sebe, bazirajući se na večno neiscrpnoj energiji ljudske gluposti, te sigurne suprotnosti svakoj logičkoj stavci koja bi se mogla nazvati posledicom razuma. Taj isti razum je, usuđujem se da skujem prozivku, teška rabota, kao i sama istina za kojom on nezasito teži. Vreme je da ga oteramo dođavola, spremajući se za ugodni zagrljaj koji nudi bezmisao, reče on u sebi. Jer, šta vredi? – uključi se stari Džoni, lukavo upadajući u monolog, koji to, njegovom zaslugom, prestaje da bude, šizofrenski ga pretvarajući u nekakav autodijalog svojstven isključivo umetnicima, filozofima i ostalim umnim bolesnicima. Ajde, kreni, zabavi se suludom mogućnošću da ćeš oplemeniti budale koje te okružuju. Ajde, prijatelju, pokušaj. Budi još veća budala od njih. Umetnik se gromko nasmeje u svojoj samoći, privlačeći na sebe sumnjičave poglede željne novih sukobljavanja.

„Štas’ smeješ? Jel sam ti ja smešan, a?“ – reče jedan omalenko prgavog lica.

„Ma, jok, znaš ono kad se setiš nečega, pa te krene.“ – pravdao se umetnik.

„Bolje bi ti bilo.“ – reče ovaj, te se vrati ćaskanju sa svojim druškanom, koji se pijan klatio kao kegla.

I smeh je ušao u zabranjene spiskove, pogotovo onda kada nije izbor, takoreći, onda kada je iskren. Glavna je riznica prihvatljivog smeha proizilazila iz podsmeha rođenih od samoprozvanih glasnika javnog mnenja, tih sudija sa talentom da, zarad svoje zluradosti, naruže i najistančanije duše svoga vremena. Svestan takvih prilika, razbarušenjak se suzdrži, te suptilno izađe iz birtije. Izlazak je, kao i mnogo puta, u svom magnovenju prizvao slobodu koja je bila kratkog uzdaha. Lanci su se hitro vratili, teravši ga napred, do nove stanice prostranog cirkusa koji je kulminirao u liniji sa odlaskom u poznu noć.

U dućanu pri ulasku nije bilo nikog. On je, za razliku od svoje okoline, bio enklava, mirna oaza okružena silnom pustinjskom olujom. U skladu sa time, počuvši blage korake novog kupca, umorni radnik upalog lica pojavi se iz magacina. praćen gotovo beživotnim izdahom, on pogleda u potencijalnog kupca, flegmatično iščekujući potrošačevu odluku. Ovaj otvori frižider, izvuče sok i unuče vodke, te predade… znate kako to već ide, nema potrebe gubiti vreme sa nepotrebnom deskripcijom. Ono što smo nesumnjivo zaključili jeste kontrast obe zaludnosti koje iscrpljuju čoveka, svaka ga svojim putem časteći kuponom za porciju pomirenosti sa sudbinom. Koja je od tih gora? Razbarušenjak bi možda rekao da je ova druga. U prvoj barem imaš društvo, makar i takvo da je kraj njega primamljivija samoća.

Uska, lavirintna ulica unakažena metežom razarajućih razmera, u kojoj se ovaj pustinjak predavao svojoj usamljenosti, onom stanju koje nikako nije mogao da pronađe u samotnim trenucima. Sviđa mi se ovo, priznao je sebi. Volim sva ta lica koja me nisu svesna, kao ni mog za njih manijalačko objašnjenog pogleda koji čita svaki njihov pokret, naslađujući se beskrajnim izučavanjima uzroka kao pokretača tog praznog življenja. Eh, kad bih im dozvolio ulazak u svoje misli, ludnice ove zemlje izgledale bi poput ratnih bolnica. Raskupusana kosa prava je najava moje individue! Hvala bogovima što sam tako nebitan.

Ima neke lepote u toj nebitnosti, zapisao je jednom. Neupadljiva njuška je kao posmatrač u šahu, uvek ima bolji uvid od igrača i neretko mu njegova perspektiva dozvoljava valjaniji tok praćenja budućnosti, bez potrebe da se oslanja na intuitivnu nepouzdanost. Ipak, on i dalje nema tu moć da povuče potez, izuzev one da spontano nagovesti do čega bi moglo doći. Isto kao i pisac, ubeđen je bio razbarušenjak. Stoga je piščeva slava, ona kao javne ličnosti, stvar koja ga lišava neupadljivosti, a samim tim i same opservacije što predstavlja nužnost u proučavanju terena pre nego što se zapiše bilo šta.

Flober je rekao još onomad, u davnom devetnaestom veku, da treba biti pravi znalac, veštak stila, da bi se napisala knjiga koja ne govori ni o čemu. Još od budeđenja slične ideje, razbarušenjak je tražio niz pogrešnih ključeva kojim bi pokušavao, koliko god je potrebno, da otvori vrata tog ništavila. Beznađe je, slično samom Mulen ružu, na tom putu, bilo obećanje; izuzev što je ista ta beznadežnost kod tvoraca ovog cirkusa ipak bila nešto skriveno, nesvesno, nešto što se sasvim suptilno izgrađivalo na temeljima njihove zadovoljne praznine.

Jedna prikaza u obliku devojke pojavila se pred njim: „Danas imamo ponudu, piće od po jedan euro, muziku pušta di džej Đokica…“

Evro? Kakav li je kurs danas?

„Ajde, uvedi me.“

Devojka ga uhvati za ruku, provede kroz klub smestivši ga na nekom skrajnutom stolu. Dobaci da će konobar uskoro, te se izgubi iz vidika koji nije bio naročito prostran. Cirkus je kulminirao u svoju najkristalniju sliku. Jasan prikaz neukusa počivao je u nekoj razvaljenoj frajlici čija je tanana šaka obuhvatala jednu šipku o koju se ona nevešto njihala izkazujući svoju krasnu potrebu za pažnjom. Izubijana sfera neuspeha među silnom svetinom, mislio je on, potiče od najsjajnije tačke nebitnosti. Zapravo, najskromniji ponajviše teže onom smešljivom priznanju koje se naposletku naziva poštovanjem, a to je ništa drugo do čist paradoks. Zar ludilo može biti naslikano bojama normalnosti? Oni misle da tako nešto nije moguće. Ja, sa druge strane, vidim da jeste, reče umetnik. Živi život tako da se ubistvo nad tobom ne zove ubistvom, već atentatom. Možda imam i preterano mišljenje o sebi, al’ za to je već kasno. Ubio sam svoje ljubavi, razbio svoj život, doveo u pitanje sopstvo i biće straha urođenog, takoreći, nema te izbavljeničke strukture koja bi me mogla izvući iz ove bule, iz ovog već zajahanog ludila. Krivac za to samo je jedan, pored njegove beskompromisne težnje za istinom, a to je svakako Mulen ruž, koji, poput većine današnjih devojaka, očekuje daleko više nego što ima da dozvoli da da, pa se, samim tim, vodi prevarom, želeći da podredi celo društvo sebi, i pred licem čoveka koji se smeje, dakle koji se igra, koji je homo ludens, moćan sam po sebi, kao muškarac. Na to pisac nije naročito obraćao pažnju. On se, slobodno se može zaključiti, rugao sveukupnoj igrariji između te novonastale borbe polova. Borba je nešto isuvislo, nešto neprirodno, kao i nešto čije će namere, ako se sve valjano poklopi, biti sasvim nepostojeće. Pokraj strahovite nejasnoće gde se rađaju kojekakvi slučajni sagrešioci, siguran je bio spisatelj, iz cirkuske pičke kao od mile volje iskaču vešto programirani osuditelji kojima nije drago postojanje bilo kog sličnog stvora što karakterom nije njihov pandan, a ti nesrećnici kao takvi neretko padaju na otrovnu oštricu njihovih harpuna. Srdito izlajavanje koje se skriva pod očiglednom oskudicom bilo kakvih valjanih težnji, a još je i suludije ponadati se da se ispod takve nagrižene svesti krije uzvišena plemenitost. To je već znano, tiho prozbori pisac, u sopstvenoj maglovitosti još davno izgubih luksuz takve naivnosti. Dakle, ostaje mi ona stara garancija dobroga Džona, na kratke staze neupitne drugarčine, a na duže postojanog đavola čije se prijateljstvo nikome ne isplati. Penušanje civilizacijskog eliksira broja jedan, tog jevtinog zlata, došaptavalo je u svom magnovenju slatke nagoveštaje oživljvanja same pripitosti. Naime, Džon je umeo da bude paranoik, jer tu ama baš ništa nije trebalo vraćati u život, štaviše, ovaj neuspeli homo poetikus već je visio u ne baš tako majčinskim zubima pijanstva. Pesnik je, čameći u pripizdini ove hale kolektivnog brukanja, zverao okolo tražeći detalje.

Slike su se nizale ludačkom brzinom; dva nametljiva derana se dovlače do stola nekih vrtirepki, njihove plave kose, sa jedinom razlikom u toj prilici što je jedna devojka imala kupljene grudi; kelner se probija kroz nepažljivu svetinu, u visoko dignutoj ruci stoji mu tacna puna bebećih flašica precenjenog piva; veština stečena višegodišnjim iskustvom koje je propraćeno bezvoljnim licem ravnodušnosti; te oči su, ako ih je uopšte i bilo, vešto sakrivale neke pomena vredne emocije. Pisac izvadi blokče i olovku. Brzina, škrabanje, da me niko ne vidi. Žurimo se, jer je to u skladu sa vremenom. Piši u skladu sa vremenom, tako mi kažu. A i teatralnije je. Čak i ako nemam ništa da reknem, barem izgleda kao da imam, pa makar i sve vreme pisao Jebem vam mater svima!. Gledam ih, da, nemam druge opcije. Ko nije sa nama, izdao je, taj je protiv nas. Tako zvuči parola njihove isključivosti. Nema grebanja, rudarenja, traganja za istinom. Sumnja je rezervisana samo za odgovore koji traže dubinu. One odgovore koje su drugi osmislili, da bismo mi, kojima sigurno, gle, pripada sve, bili lišeni nepotrebnih sozercanija, refleksija, kontemplacija i drugih termina koji su takođe zamorni kao i ono čije značenje nose na sopstvenim leđima. Ništa filozofiranje, ništa razmišljanje, samo napred, samo tabanjanje, lupanje, ma, čista fizikalija! Radnica kaže da radi u banci, zovi je za one brojeve, račune, kredite. Pa, zvao sam. Šta kaže? Pa ona je samo čistačica! Radi u banci. Nije slagala. Zdravo za gotovo. Nedostatak misli kritičke, ma kakve kritičke, misli bilo kakve. U Mulen ružu sve dolazi do izražaja. Nagonski nadražaji, idu, idu da prcaju, razgolićuju se, karaju, bepaju, traže parče za sparivanje, koje ih, vrckajući, tamo čeka, bez razgovora, jednako bedan komad mesa kao i samo postojanje koje će se tu isprazniti. Šta ja ovde tražim? Džone? Zar sam toliko zapao u očaj da se tebi obraćam? Džon je ćutao.

Vreme je za odlazak kući.

Neshvaćenost je jedna od najvećih socijalnih moći koju čovek može da dosegne. Ona obećava nepredvidivost, a sa njom gotovo uvek dolaze do izražaja te veštine odbačenog pojedinca, koji od svoje neshvaćenosti shvaćeno upija sasvim predvidivo ponašanje netrepeljive okoline koja tada, za njega, postaje sasvim bezopasna.

Ove su reči stajale ispisane na krevetu, kraj kojeg je, u pijanom, praznom snu bez snova, ležalo telo našeg junaka.

(opisati svako veče posle kojeg se pisac napije i ostavi neke reči, za koje će se kasnije pretpostaviti da su prerasle u optimistični esej – kako živeti sa dvonošcima)

Svetla plešu po razbežanim zidovima, a ljudi se klate u svojoj spoljašnjoj promišljenosti. Nepostojanje bliskosti obećava mahnitu inicijativu, koja će ličiti na gordost zime što je mećava prati.

Ti ljudi se osipaju po klubovima, neonskim svetlom obasutim podrumima, trošeći svoju mladost; te promašene individue, za koje se može reći da su se predale zarad još malo prihvatljivosti! Priroda je odmarala, dok ih je stvarala! – zapisao je on.

Izabranici noćnog života, dobri sinovi i kćeri što vrckaju uz tonove pohlepe, znaju samo za isključivost, naime, oni razlažu sopstvenost bića da bi se ovaplotili u pokretnog cara, onog koji bez njih i ne ume da živi i čije je postojanje bez njih u izražaju, dakle ništavno, bledo, nepostojeće; a sada blista kao korov u potpunom naponu sopstvene snage. Hopacupajuća muzika vešto dobuje po glavama, iscrpljujući potencijal moždanih ćelija. Primećuje se da masa-svetina konzumatora biva potkupljena kraljevstvom laži. Svaki poduhvat vezuje se za časti lišenog zgrnjavanja bogatstva, koje, naposletku, obećava nekakvu plitku, nepostojanu, prividnu nadmoć. Kao grom snažna vidljivost ubitačna je tamo, među tom magarećom bagrom koja se predano predaje svom raspevanom pastiru, što prazno obećava nadolazak snova. Ovog puta Mulen ruž pokazuje lice svoga ubogog stvaralaštva, ružeći potencijal koji se nameračio na pogrešnu ravnicu. Mentalitet je već propao sam po sebi, veličajući groteskne junake čija je pripadnost nagovestila neslavnu veličinu koju priželjkuje neutoljiva beda nekog krvnika. Neoriginalnost je bara u peščari, uzburkani plićak koji se kurči nad činjenicom da reke ne postoje. A zrna ostaju zrna, bez obzira koliko ih bilo; ona su plodnosti prirodni neprijatelj.

Jutros sam se probudio sa finom erekcijom koja je, shvativši šta sam juče radio, brzinski splasnula. Piše on. Čitanje? Nekako mi i nije do toga. Pre bih frktao kao konjina kakva i jesam. Kajem li se? Naravno da ne, moj egzibicionistički dnevniče. A tek san! Da li je uopšte bio to, taj košmar iz primaglice stvarnosti na koju ćemo, što da ne, svaliti svu krivicu – maštovitost je tek rđav začin, mazivo za sjaj proklete slike. A opet, evo me ovde, budim se pijan, u stalnom iščekivanju fizičkog prestanka mogućnosti dizanja kurca. Vulgarno je, zar ne? Šta ću kad mi nedostaje dara za kvalitetom, pa moram da se oslanjam na skandalštinu! Barem ima neke vajde od toga, sad kad razmislim, nakon ovog neosetljivog silovanja papira, barem mogu da obrišem dupe sa njim.

Cepanje papira. Odlazak u klonju. Hartija iskorišćena na neugodno grebanje, poput samog sadržaja i kraja, koji su ove misli svakako zaslužile. To je pacovska književnost, reče on, ustajući sa daske, njoj je mesto u kanalizaciji!

Vratio se do kreveta. Ugledavši ispisan papir, on pročita nove misli starog sebe. „Neverovatno!“ – reče oduševljeno. „Nije sve tako izgubljeno! Sada, siguran sam, imam dobar alibi za ponavljanje svog destruktivnog posla!“

Noć. Eto polaza za novim klubovanjem. Mulen ruž je zapevao svojim poznatim glasom, koji se guši u njegovom mitomanskom samopouzdanju. Razbarušenjak, taj okrnjeni kliker, brzinski se stropoštavao niz njegovu padinu. No, ne brže od onih čistih običnjaka, pošto je ovaj imao sreće sa svojim brazdama, koje su mu svako malo pomagale da se zaustavi, posmatrajući strmoglavicu pre no što se stropošta u ponor, zajedno sa svima ostalima.

Izležavanje! Dokolica! To je njima nužno. Dokolica je majka misli. Da malo više misle, a manje rade na pogonsku snagu upotrebljivosti, videli bi ono što je meni sasvim jasno, i onda bih mogao da zgasnem, jer više ne bih bio potreban. Suvišnost, to bi bila ispravna reč koja bi me tada opisivala. Za sad još uvek ne posedujem luksuz takvog tipa. Cilj svakog velikog umetnika jeste da postane suvišan, da postane neupotrebljiv, prazna ljuštura koja je celu svoju dušu darovala svetu, ne dobijajući od njega ni dinara! Pisac je darivajuće stvorenje, hodajući paradoks, egoista koji živi za druge, mizantrop koji piše za ljude. On je poput samog boga, nekog smrtnog boga koji nema pravo na svoje božanstvo, niti ga je dobro upoznati. Svuda prisutan i uvek nevidljiv, reče Flober, i tu je stari kurvar bio u pravu.

Mumlao je razbarušeni u mračnom kutku, sam, dok su razne njuške tražile sebe u nekim tranzitnim rupama, gde su, ako im se Fortuna prikaže, barem nalazili tračak mira u obliku sličnog sapatnika koji im je uzvraćao osmehom. Svako malo u grupicama prolazile su napickane devojke koje liče jedna na drugu i kao po nekom nepisanom pravilu ih odveć prati kakav kikot koji se neuravnoteženo meša jedan sa drugim. Kontrast sumornih ulica sa tim naivnim glasovima dovodio je u pitanje ispravnost misli. Za većinu muškog sveta te su devojke boginje noći, i njihova je lepota genijalna sama po sebi, bez bilo kakve potrebe da još koji kvalitet obitava kraj nje. Svaka prosečno lepa gospođica imala je pravo na postavljanje uslova igre, pogotovo ako ima potpomoć svoje nasmejane družine čiji je potencijalni podsmeh izazivao strašnu nelagodnost i obećavao poniženje. Ali, razbarušenjak je dobro poznavao metode koje je već ugradio u svoju svakodnevničku, egoističku mašinu, i samim tim njegova namaskirana ravnodušnost, iako neiskrena, davala je rezultate. Jer, u ovim vremenima zubatih, proždrljivih očiju muškaraca, ravnodušnost muževnog pojedinca garantovala je misterioznost, živeći u tajnovitoj simbiozi zajedno sa njom, dok se iznenađenje, kao pupoljak svakog romantičnog cveta, prikazivalo u tamnim noćima najdublje intime, kada strast konačno osvaja nežno žensko srce.

A sam put koji vodi do te primamljive topline, kao i neizbežnih rajskih drumova, toplih, vlažnih i mračnih pećina kao krajnjeg cilja za opstanak vrste, i prodora u dubine najsvetijeg zadovoljstva. Takvim se noćima imao zahvaliti svom hibridnom građenju velike persone u koju je, bar na kratko, izrastao, kad se gladno, moćno iskustvo mešalo sa neumornom protekcijom majke Sreće. Fortuna je žena koja me je nosila do svih svojih sestara, reče on sa osmehom, te kao prava ispičutura mune jaku tečnost u svoju labrnju, koja se najzad osmehnula, onako, znate, onako kako se smeje neko ko poznaje drevnu tajnu koju ne zna niko drugi. Pravo na arogantnost neosporno je, reče on, te pođe u birtiju za svojim dragim ženama. Da ih samo posmatram, ako ništa drugo. Sa tim skromnim ubeđenjem, za mene, gubitak ne postoji. Ja sam budalasta tvar koja nagrađuje svoj plen, ćudljivi predator kojeg su žrtve zavolele.

Evo me, za šankom svojim prirodnim. Čujem kikot. Udobno je biti ovde ponovo, ljubljene moje prijateljice. Večeras ću najverovatnije jebati. Koga? To i nije važno. Bitan je osećaj da i dalje ostaješ u igri, kao poželjni stvor što čeka jutarnju odbačenost sa nelagodnom istinom. Ipak, zna se da su nelagodna jutra pokadkad bolja od usamljenih noći. O, to je tako tačno, prijatelju moj. Pogorovo onda kada ti, nakon koju noć, kapne žutica sa penisa! Ubaci se stari Džon. Danas je požurio. Jedini siguran seks je apsinencija, prijatelju moj. Zar i sam nisi kazao da je sve badava bez rizika? Dakako, učiš od najboljih, konju jedan. Zašto onda ne bi malo promenio tvoju zakržljalu, kukavičku taktiku? Priđi im, rekni nešto mudro! Hah! Zar je mudro menjati nešto što oduvek prolazi? Ludače! Pritom je takva rabota sigurno i napornija, složićeš se.

„S’ kim ti pričaš?“ – reče jedna devojka, koja je došla po piće.

„Imam tu naviku da dozvolim sebi razgovor sa samim sobom. Nalazim da je to vrlo pozitivna stvar, lepa.“

Devojka se nasmeje. „Ti si lud!“

„Pa opet te to nije sprečilo da zapodeneš dijalog sa mnom. Ili, bolje reći – sa nama – jer sam, koliko primećujem, za tebe već kakav šizofreničar.“

Devojka se smeje. „Zapravo, to bi onda već bila konverzacija, zar ne?“ – reče umetnik, praćen ogromnim samopouzdanjem. „Dozvolićeš mi da ti platim to piće?“

„Hoću.“ – reče devojka. „I, o čemu ste vi to pričali, ako nije neka tajna.“

„Ako i jeste, sad će prestati da bude. Zapravo, preispitivah se da li da ti priđem ili ne. No, kako obično i biva, stara Foruna me je lišila nelagodnosti.“

„Fortuna?“

„Grčka boginja sreće.“

„Veruješ u grčke bogove?“

„Verujem u moć lepote izražavanja.“

„Vidi se. Ipak, šta određuje naše naredne poteze?“

„Čista slučajnost, draga. Kao i snaga iskonske volje u datom trenutku.“

„Moram da se vratim. Idemo u klub. Hoćeš sa nama?“

„Klub? Mislim da ću propustiti, bar za sada.“

„Za sada? Ko kaže da ćeš imati još jednu šansu?“

„Možda hoću, a možda i neću.“ – reče on uz blagi osmeh, te se okrete ka šanku, dajući do znanja ovoj prolaznici da je razgovoru došao kraj.

Ne valja odustajati od svojih kaprica, čak i ako je lepo društvo obećanje. Šta će mu lepo društvo tamo gde ne ume da se ponaša?

Tada se setio svoje majke. Bila je to dobra žena, namera iskrenih i, na svačiju štetu, a pogotovo na svoju, presvučenih u pogrešne pristupe. Da intencija čini fundamentalnu podlogu za krajnji sud pohvala, bila bi to najbolja majka na svetu. No, na takvu se deluziju hvataju isključivo površni duhovi, a umetnik nije bio jedan od njih. Majčinska podrška krila se iza nezasite ljage, stalnog prebacivanja, često nesvesnih tirada koje su bez argumentacije omalovažavale sve što je naš junak predstavljao. Sve čemu je težio. Cenio. Voleo. Majka je, zavaravajući sebe i sve druge tobožnjim ponosom što joj je sin takoreći poseban, zapravo želela da on bude kao i svi ostali, da završi škole, na propisano vreme ispraši fakultetske guzice, zaposli se, nađe podrobnu ženicu, pođe onim već dobrano izgaženim stazama. Nikad nisam išao izgaženim stazama. Gadim ih se. Odvratne su mi, a sama pomisao da sam i ja takav čovek, da se slikam pred univerzitetima sa lakiranim papirom, potvrdom da mogu da zakoračim u viktimologiju velike industrije, sa sve osmehom, dobijajući od masa sve čestitke koje vode do njihovog prihvaćenja… fuj. Pristati na tu građanštinu, na to mediokritetstvo koje pljuje na emociju, kalja filozofiju uzvišenog življenja… to je simbol promašenog čoveka. Dakle, baš onih jedinki kojima se rugam lutajući po obroncima sunovraćenog noćnog života. No, da li bi bilo ispravno zameriti majci? Čini se kako je naš dug prema njima da ih, ako ništa drugo, barem trpimo. To je ona njihova sličnost sa samim bogovima koju su neki zaboravljeni mudraci napominjali, ta usluga životnog dara koja nikad nije posve uzvraćena, i koja podrazumeva nemoć pred njihovim ćudima. U mislima mi se javlja samo jedna stvar koja je više poražavajuća, a to je – nemati majku. Oskar Vajld je jednom napisao da je jedina gora stvar od toga da svi o tebi pričaju, upravo da prosto, prestanu. Biće da je Oskaru pažnja bila majka. Tok misli mi naglo hvata brzinu, odskače, kao tlak uzbuđenosti nekog padobranca. Ja sam pijani pilot koji beži od prisebnosti dok na zemlji ostaje. Propeleri divljaju, radost je tu negde, iza ćoška moje iluzije. Mračno je. Samo sjaji lice dobrovoljnog izgnanika. Mi ljudi bez očeva, apatridi rođeni! Osuđeni na ubajaćenu ljubav prema bespomoćnom, koju preterano zalivaju naše sirote majke, i tako završismo, prezasićeni, kao pustinske biljke. Šiljci naši, preko nam potrebni, spadaju pre vremena. Kako se braniti od surovog sveta?

Istinu zbore oni koji tvrde da svetina ne voli samotne vukove. Još veća istina jeste ona da svi ti zamišljeni ćoškaroši koji previše čitaju vole osobenost koja izaziva podozrivost u očima onih koji slede uverenja stada. Vuci odveć znaju svoju ulogu, a njihova potvrda dolazi iz sopstvenih dubina čija se spoznaja samo pojačava tuđim prekorom. Još jedna divna suprotnost naspram većine, kojoj je najpre potrebna spoljna naklapancija, pohvale, pokude, odobravanja, da bi, ako imaju sreće, naposletku imali građu na svojoj varljivoj podlozi. Nećemo se zavaravati, daleko od toga da vuci ne vole zdušnu reakciju svoje okoline, bila ona fine ili podrugljive prirode. Ono što ih razlikuje jeste sama srž iz koje je karakter stvoren, samoprihvaćena rabota koja se u vučijoj prirodi razvija upravo onako kako on hoće; dakle, verna samoj sebi, zadržavajući neosporan integritet, čime, neretko, ako ostane dovoljno tvrdoglava, biva nagrađena nekim čudnovatim poštovanjem, kakvo se, na kraju svakog izuzetnog životopisa uglavnom sreće kod velikih ljudi, koji su u svojim počecima gotovo uvek smatrani diletantima, probisvetima i promašenim slučajevima.

Na kraju je, možemo tvrditi, to poštovanje sasvim nebitno, no, ona naslada koju donosi moć stečena na životnom putu, to je nešto vredno pravog, istinskog cilja samog življenja. Taj vrli drum sa svim svojim izuzetnim stranputicama koje su oduvek iz naše perspektive imale čeličnu ulogu u istrajnosti gvozdenog uma i toplog srca za simpatične sapatnike slične našim težnjama, patnjama; glave što ljube mudrost svako svojim usnama široke, neuništive vedrine, te retkosti što su prepoznatljive u dubinama zenica iza kojih se krije duša velikog čoveka. Nežnost spava iza odbrambene frigidnosti koju mnogi, ne želeći da zagrebu u veliku istinu, nazivaju emotivnim hendikepom. No, ona je samo nužna mera predostrožnosti. To je ništa drugo do trijumf, taj grandiozni izraz kojim su se kitili tašti Rimljani, koji su sasvim neretko, kako je govorio i najveći od njih, Cezar, više voleli slavu nego što su se bojali smrti. No, vuci su, pod patronatom visprenih misli potonjih, mrgudnih filozofa, tih očeva življenja, evoluirali u nešto krupnije, monstruoznije, kao hedonisti uživajući u stečenoj nadmoći kakvu jedan orao, nebeski suveren, ima nad običnim pevcem koji se samo šepuri. Budući upoznati sa izuzetnim prostorima koji su ih odveli do suštine stvari, bilo je krajnje zadovoljstvo ne uplitati se u banalna, ograničena domaćinstva u kojima su gospodarile kokoši. Naposletku, vuk ne mari za meketanje, kreketanje, kukurikanje, on ih radije koristi kao navigaciju; kuda ne valja zalutati; zov slobodne divljine zahteva potpuno opraštanje, skretanje sa puta u kom se ništa novo neće naći.

Maglovitost. Teatralna lica se njišu na prigušenoj bini birtaškog magnovenja. Filmska usporenost. Razbarušenjak stavlja slušalice. Kređe Tartini. Đavolji triler. Đuzepe siluje violinu. Kikot neke ženske sa licem na plafonu. Ideje. Ideje. Toliko ih je ovde odbačeno sa rečenicom – „videćemo sutra.“ Prokrastinacija je božanstvo naše omladine. Neodoljiva privlačnost u kreiranju veštine odlaganja. Najveća umetnost – biti usklađen normalizovanim beznađem, nepripremljenim lađama što se vrte oko luke, ne gubeći iz vida bleda pristaništa. Bilo je gotovo i pre no što je počelo. Lovićemo škampe za svog postojanja. Ljušture ljušturama, dno dnu, velikima minut ćutanja, nama večna tišina. Kakva svinjarija! Dosada! Zar ti ne rekoh sto puta? Kad je ovako, tada smo sami. U samoći se najbolje odlazi na mesečarenje bez puta. San bez ičega, dragi moj štićeniče. Kakvo gubljenje vremena! Nema nikakve veštine u zavođenju ovakvih štetočina. Da! Kao onomad kada su me silni znalci učili o tome kako nikad nisam voleo! Ali, nisi voleo, kažu oni. Ne znaš kako je. A kada sam voleo, oni su kazivali, Ne, ali nisi izgubio ljubav svoju! Dakle, nisi bio povređen! Videćeš ti, videćeš, pretili su. I gledaću otvorenih, budnih očiju, zarobljenici ljubavi! Vi kataničari koji plašite druge svojim neuspesima! Vaša je reč podanik straha, vaš izraz ruglo životu, trućala jedna neopevana!  Nema nikakve veštine u zavođenju vas štetočina! Odzvanja ubedljiv glas u glavi, u susret svim bolestima, zvuči kao telo ozdravljeno. Ljubavna trzavica u našim vrelim dušama donosi nam gromadnu uslugu zadovoljstva življenja. Sećanja koja ćemo umeti da pretočimo u legendarnu romantičnost Bajronovih poema! Kao i on, taj dragi ćopavac izuzetne sklonosti ka samoj lepoti; estetika koja je i onu nezajažljivu moralnost podredila sebi. I onda mi kažu, ne znaš ti to! Nisi bio slabi zaljubljenik krcat strahom od gubitka!  Ne, dragi moji, vi ste ti koji nisu voleli! Vi gubavci čija je bojazan preplivala okeane, čiji su strahovi dotakli vrhove najgorih planinski venaca. Ko će šta spoznati u učenju nesrećne krajnosti u kojoj se gube strašljivi insekti roja čovečanstva! To je ljudski, vele oni! Cmizdravci! Najsmešnije je što misle da je ljudskost nešto dobro! Biti čovek, imati čovečnosti, to je za mene odma’ rđava odrednica! Svaki prvi punoglavac koji je pobedio zadužuje da ga zovu tako. Sem toga, u svojoj mrskoj oholosti, on zahteva i poštovanje! Gde li se gubi sramota u vašoj izlizanoj filozofiji? Mrštenje naboranih čela, to je sve što je vama ostalo!

Budući da je poslednjih nekoliko rečenica bilo istisnuto bojama zvuka koji je dopirao do mnogih uvređenih ušiju, kako zbog svog sadržaja, tako i zbog neumesnog tonaliteta. Sve što se može sa sigurnošću zaključiti, jeste da umetnikov izlaz iz birtije nije bio dobrovoljan.

Kraj je skrajnut tamo gde je navikao kraljevski da se završi, u kerećem brlogu koji je umetnik nazivao svojom jazbinom. Misao o ženama najpre poprimi erotski izraz, te uz pomoć očajničke uobrazilje preraste u pornografski sadržaj. Međutim, telo je potonulo u nemoćni umor, a um iskuje lance po ugledu na najgore dokoličare. Stigao je polusan, put u bezdan sutrašnjice, koja će biti lišena svakog sećanja na izvitoperene priče za laku noć. Umetnik uze olovku, te zapiše – „Mirisi posle odbijanja traju tek toliko, kao mošus ljubavi; nakon kojih obično sledi razočarenje; žedna šuma veliča drske letnje pljuskove, i doziva lutajuće oblake izobilja, viče – vratite se, hoćemo još, hoćemo ponovo. Tako i čovek, licemerni rob koji prezire svoj odraz, krcat šarenimim bojama ćudi što krase lepotu te volje iskonske, nikad zadovoljne, nikad postojane, što nagriza cilj ispunjen, banalizuje značaj urađenog, dovoljnog, kada volja u srži života već sprema govor za svoja nova osvajanja.“

„Odvratne li istine!“ – reče umetnik, stavi tačku, te se stropošta u krevet.

Toliko sam puta lebdeo, kao u nekom snu, među ljudima dragim, ali tako usamljeno, nedvosmisleno se gubeći u zarobljeništvu čije oslobađanje zvuči – „Brate, pa gde ćeš? Ostani još malo.“ Takvo propitanije obećava tišinu, kao odbrambeni odgovor; težište što jurca u brzinsku bežaniju, pre no što poispadaju reči koje nisu smele da se odmetnu u tuđe uši. Mrve kojekakve prisutnosti pretvaraju se u tobožnju krivnju što se odlaska tiče. Odjednom te svi primećuju, čude se, mole za ostanak. Zašto? To nikad nisam uspeo da razumem. Ne zameram na toj nezainteresovanosti, no, zašto gubitak jedne glave koja ćuti toliko dobija na značaju? Odjednom, tek tako? Nedostatak iskrenosti je sama esencija moga gnušanja. Gađenja koje raste, bez pravdanja. Zar bez mene neće biti lepše? Postajem dosada u njuškama meni dosadnih. To je sklad. I zato sledi odlazak. Da li ću doći ponovo? Što da ne? Lažem. Volim da lažem. Ne iz gušta, već jer mi to donosi olakšanje, ponekad. U ovom slučaju, da. Fini mirisi dolaze uz odlazak, društvena usamljenost evoluira u ispunjenu samoću. To je porok egoiste. A ja sam ipak umetnik. Lutam sam u otisku bandera koje, po ulicama, pipaju moju senku. Biti saučesnik, očevidac, svedok Meseca, gledajući pijandure, crve čovečanstva, striptizete za čiju ljubav niko ne pita, pustoši ulice noći, batinaše, budale, presretnike bez trunke znanja, tupog razuma koji se divi vašem odsutnom pogledu, vašoj neustrašivosti, dobroj glumi iste, učenju snalažljivog čoveka. Knjiga je tek slab uvid u horizonte moći samoće, njena učenja su samo nagoveštaj širećeg potencijala. Stvarne mogućnosti se protežu u glumi, onoj lakrdiji koja počiva od spoznaje, kognicije sopstvene, proklete slike. Razum je tek sluga intuitivnog kneza, pogubljenog žace nad svojim mislima, u naletu smelosti koja se tiče dubokih tema, poput smrti, načina života, toksike mržnje, opojne ljubavi…

Slepoočnica natiče od prebukiranosti svih glasova informacija koje se roje u njegovim mislima. Mrska pesma uticaja stvarala je haotičnu sliku pred licem, nesposobnim da donese odluku. Stoga je pio. Pio je taman toliko da stigne do carine zaborava, te se vrati svojim aktuelnim problemima – sada je ovako, sada sam u govnima, stoga ću, prepoznajući svoga protivnika, naučiti nešto o njemu, ostavljajući ga u svesnosti o mom neznanju. Setio se starog umeća ratovanja u kapitalnoj kineskoj mudrosti Sun Cua. Gorostasno znanje istočnjačkih veštaka prošlo je kroz moje ruke. Sad je prilika da vidim šta sam od toga naučio. Da li sam zaista spoznao samog sebe? Kako živeti ovde bez nečega od tolike važnosti? Sumnja je dotakla visoku referentnu tačku. Toplina žene je tako privlačna, preko potrebna. – reče Džon. Ne, prijatelju, vreme je za izolaciju, studeni zagrljaj zdravorazumske teskobe. Kisela kiša ideja gruva mi po ganglijama. Usmerenje nepromenjenih isparina. Treba ih ignorisati, raskrinkati, izolovati, oterati dođavola! Eh, kako je lep ovaj život. Prizivam osmeh, tog zaštitnika koji me prati, i ruga se svim preprekama, sa svojim gramzivim potencijalom da zagazi u odmakle vode ludosti. Mulen Ruž mi nudi utehu, prelazak u granice zaborava, tamne, glasne prostore bez kraja, neograničenih puteva bez odjeka, stanište gluvih i slepih, koji tamo stoluju u svojim kraljevskim palatama. Skoro da sam stigao, u mojim krvavim beonjačama grana se skerletni sistem gustih, ispucalih kapilara, i prelazim u delirijum koji stoji na ramenu bolesnog čoveka. Zovu me moji prijatelji, ona bagra za koju te uredno vezuje prostor i nužnost sretanja. Burni poklič utihnulog znanja vraća me revnosti, koja krasi lično uzdizanje i vodi nazavršenim putovanjima u volji za moći. Moći nad samim sobom, i tu počinje sav put ka našem povratku stvaranju velike umetnosti koja se zove neponovljiv život. Što se više nazire spoznaja kraja, smrti, najprisutnijeg boga u našim očima; nabujava plamen življenja kao slika svakog buntovnog homo fabera, tvorca koji ne posustaje pred enormnom pesnicom zaborava. Živeti herojski – kaže Šopenhauer, lomiti bezdan koji se pred nama prepoznaje, zahtevajući sopstveno širenje koje se hrani našim strahom. Takvo zlopaćenje obećava nagradu neke vedrine, koja je iskra iz čije svetlosti izbijaju kraci svih valjanih emocija – prijateljstva, strasti, časti, ljubavi.

Iza fasade svih tih zbivanja postoji određena snaga koja proističe iz racionalne vere u sebe samog, objašnjava poverenje u pobedonosne mogućnosti koje bi se mogle, uz određene napore i prisustvo dobrih okolnosti, što da ne, i ostvariti. Bez te vere Mulen ruž predstavlja zubato čudovište koje zaslužuje epitet nezaustavljivosti. Posmatralački dar ne vredi ni groša bez stvaranja vrline strpljivosti, pod čijom se palicom od darovitog kalfe opservacije, stvara vrhunski majstor par ekselans, čovek ravan sovi onda kada Mesec preuzima glavnu reč, a maligni cirkus dolazi do najvišeg napona sopstvene snage. Gerilski rat mudre grabljivice, to je moja paradigma! Svi glodari pod zvezdama biće potamanjeni! Noć je naša, na našim nečujnim krilima njiše se efikasnost razmena ideja, koje same po sebi kažnjavaju bezidejne stvorove, u tihom graviranju vremena; sećanjima koje se žestoko opiru prolaznosti, i gladnom cirkusu koji nas obmanjuje gvozdenim pričama koje joj idu u korist. Visprena je tvrdnja koja viče o zgodnim iluzijama što čuvaju naš karakter, kao dragi kamen izbrusen našim istvrdelim šakama, čiji su ožiljci saživeli sa našim teškim srcima. Krasno! Na tragu sam. Izgaram od želje, te divljačke tvorevine koja nas lišava mira, davajući smisao našem uzaludnom življenju. Još malo ću piti, pa šta bude! Barem sam bliži mojoj paloj braći, koju sada grickaju crvi, kritičari i neiživljeni profesori.

Pred rekom uvek ima šta da se nauči, na pecanju, bez pecanja, u čamcu, sa obale, sa udarcem hitrih vetrova, u danima bez trunke istih, kada sunce cedi višak sa mojih obraza, kada se slinci lede i depiliraju dlake svojim brisanjem… reka je kao mi, prljava, odvratna, moćna, nezaustavljiva, virovita, hirovita, brzopleta, lukava, naivna, puna đubreta i života, leteći u susret moru koje joj znači smrt.

„U ovom svetu nema slobode, postoje samo zlatni kavezi.“ – prisetio se Hakslijeve rečenice. Okovi građeni rukom društva, u podržavanju naših vrlih sapatnika. Ko god se samo usudi da ispravlja tu nepravdu, razum će mu, bez presedana, otkazati poslušnost. To bi, najjasnije rečeno, bilo nemoralno prema sebi samom. U našem neočekivanju stiže radost, kao najveseliji nepozvan gost! Za pogled u futuru pravio sam post, i tada nastade mog života most! Pred pragom kuca neko tražeći mi milost? Kakva podlost! Ubih žalost! Prost! Uzdravlje! Džaba nam svo poštenje! Karma ne postoji. Astrologija je čisto smeće. Duhovi – smešni! Nema većih prevaranata od nas. Sve harpije, svi đini i himere, svi đavoli i nevaljalci, personifikuju samo jedno – čoveka, i njegov su izum. Stoga dobro obratimo pažnju na jednu od starih sila u kojoj se napomenuti rađaju – toj košnici gde nastaju svi štetočinski izdanci koji je, ujedno, i grade – Mulen ružu. Naoružan moćima zdravog nihilizma, odlaganje gerilske borbe više ne dolazi u opticaj.

O, Bogo! Hvala ti na poljoprivredi i vrednim ljudima iz prehrambene industrije! Kraj puta je drndavo teglio traktor, na čijem je kormilu sedeo nasmejani paor. On prođe pokraj našeg junaka. „Poštovanje, vredni čoveče! Neka ti vedrina života podari dugo gazište našim njivama!“ Razbarušenjak se blago nakloni seljaku, koji mu odvrati veselo „Neka te sačuva dragi Gospod Bog“, te odleprša napred, lagano nestajući sa vidika, kao i zvuci traktorskog motora. Zašto takvo poštovanje? Pitali bi neki. Pa, čovek radnik, vredan, stariji, odgovorili bi pojedini, pod neupitnim uticajem vaspitanja. No, to pitanje nema jednostavan odgovor. Na filozofskom putu ka uzvišenosti, traganju za velikim znanjem, grandioznim iskustvom, putujućim krilima nebeske spoznaje, stoji na tisuće i tisuće vrednih, zahvalnih njuški koje, poput snažnih volova, vuku ceo ljudski svet. U svom površnom, jednostavnom shvatanju života, na čija pitanja je već odgovorila religija sa svojim dovoljno ubedljivim obećanjima, čovek koji obrađuje zemlju, u svim godinama ponavljanja, lebdeće, fine zahvalnosti, svakog dana odlazi na svoj posed negujući majku što ga hrani, a za takav rad nagrađuje i nas ostale, isključivo zahvaljujući vrednom paoru. On žrtvuje svoju dokolicu, koja mu je odbojna, kao i misao, čiju prirodu on pripisuje nečem demonskom, majci lenjosti, gubljenjem vremena, đavoljom rabotom. On dakle, nikad neće saznati ništa što ga se ne tiče neposredno, direktno, njega ne mori zaborav, prolaznost, svetska pitanja, zapravo, nedostatak sećanja za njega nema nikakvog značaja; i tu je njegova mudrost došla do svog najjasnijeg izražaja – sa takve tačke gledišta, on je u pravu; od zaborava nas ništa neće spasiti, ni najistaknutije ličnosti čovečanstva za koje svaka budala zna – Šekspir, Da Vinči, Tesla, Hrist, Muhamed, Cezar, neće nadživeti hrastove, baobabe i visoke sekvoje, kada nama dođe vreme izumiranja. Izumiranje je, ipak, tako prirodan proces, čak i onda kada se u njegova posla meša tvorac sopstvenog božanstva, čovek, taj rđavi suveren planete čija će se vlast okončati kao i svako neuko i agresivno gospodarstvo; brzo, bolno i neslavno, a posledice će se, kako nas je istorija naučila, izlečiti tek dugo vremena pošto nas ne bude bilo. Ostaje nam bar neka

uteha što nećemo imati priliku da ponavljamo sopstvene greške, iz kojih će priroda, kao emeritus profesor, vešto naučiti potonje evolutivne oblike, uz upozorenje pod pretnjom ishoda smrti. To bi bio nekakav profetski pokušaj, oslonjen na intuiciju jednog mladog umetnika koji se vešto izopštio iz svoje generacije, a taman toliko ostao vezan za nju, ne bi li je dobranije upoznao. Zato postoji jednostavan izbor koji se zove – sadašnji trenutak vedrine, one koja shvata da je budućnost melanholična; dakle, sadašnjica predstavlja spas, i njena tačka goni budućnost u ostajanju doslednosti sebi, te ona, kao takva, biva sputana samom prirodom sadašnjeg trenutka svetlosti vedrine, čijoj prisebnosti, kao suprotstavljena, sada postaje sluga. Uočljiva je ova slika kod onih ljudi koji umeju da vole, da se dive srcem nekoj osobi uz koju im grudi postaju tople. Svest o postojanju takve persone ispunjava ih jakim naletom sreće, uz koji, bez izbora, neretko dolazi prolećni osmeh. Slavna je ličnost svaka koja je predmet takve ljubavi, velika, svaka koja ume tako da voli. Ubitačna lepota dostupne veličine dohvatljiva je svima nama što gajimo neospornu ljubav prema detaljima, kao vernim slikama celokupne prednosti života. Racionalnost, potpomognuta emocijom, pruža svoje ruke visoko, ne bi li, romantičaski, spustila nebo u zemaljsko blato, kada romantizam menja svoju kožu, zaslužujući naziv ugodne realnosti čiji smo tvorci – samo mi. Sa takvom se verom vraćamo staroj borbi protiv neugodnog cirkusa ispraznosti, i Mulen ruž tada istinski dobija rivala sebi ravnog, dostojnog okršaja sa lukavom krticom koja ga glođe iznutra, probijajući tunele kroz uzdrmanu osnovu do srži rđavog sveta; gradeći izlaz iz njegovog beznađa, kroz primer puta prekaljenog ratnika što zastupa mudrost čije će svetlo svaki davljenik slediti.

U stanu, pred pad u san, sa radija se čula Betovenova „Tišina“. Iskovana radost minulog dana prelazila je u siluetu, a teški kapci đaka života u zagrljaj poverljivog mraka. Sada ću sanjati nešto lepo.

U tom sam snu, nepokoren, živeo među ljudima.

(u haotičnim tokovima, neobuzdanim budućim igrarijama koje su se bez sumnje odigravale, jer znače gradski život, sa epikurejskom pomirenošću, razbarušeni je kročio kroz jezgro urbanopalanačkog mentaliteta, obogaćen čudnovatom smirenošću, blagog pogleda, zagledanost u prostranstva posmatranja, znanja, učenja, i mudrosti.

I zato je, posle prespavanog sna, budan, živeo među ljudima.)

Autor: Luka Stanisavljev

Foto-izvor: Pinterest

Related posts

Leave a Comment