Ispovesti drvenog filozofa (misli)

Ukoliko živiš u porocima, nemoj da se čudiš ako postaneš porok drugima. Oni će te hteti, a ti ćeš ih trovati, donoseći im trenutno zadovoljstvo. No, biće dosta onih koji će te se rešiti na duže staze.


Bio sam na mostu svoga grada i ugledao sam neke katance. Nisam znao šta bi ti katanci trebalo da znače, šta oni tu traže. Osećao sam se kao i obično, kao čovek drugog vremena koji se, pukim slučajem, preselio u ovaj vek. Prosedi nogati putnik mi je išao u susret, te sam ga upitao šta bi ti katanci trebalo da znače. „Katanci? Zar ne znaš? Pa to je simbol zaljubljenih! To oni, mladi, ostavljaju. Kako ne znaš?“ – čudio se starac. „Katanac simbol zaljublenih?“ – rekoh za sebe. Sve je otišlo bestraga! Kakav odraz ljudske gluposti! Kako to da ljubav može biti katanac? Ili imati bilo kakve veze sa tim? Zar je ljubav ropstvo? Zaključavanje? Ljubav je, dragi moji, oslobađanje! Katanci se, dakle, bacaju u reku, da večito obitavaju na dnu, daleko od nas. Da znamo da, kada ljubav utihne, u mulju tromom, okruženi tamom, rđavi, bez nade, na beživotnom dnu, ti katanci u reci – postajemo mi.


Alkohol je dobar drug, loš prijatelj i još gori neprijatelj. Drugarčina na kraće staze, razočara k’o prijatelj, a kao neprijatelj ispuni sva očekivanja.

Ima ljudi kojima jednostavno sve ide od ruke, a čak i kad se desi da, u retkim slučajevima, nije tako, njihov ležeran i veseo odraz nekom magijom prizove majku Sreću, te vrlo neretko probude ljubomoru i zavist u svetini paćenika, tih neurotičnih očekivača i neuspelih kontrolora sopstvenih, a vrlo često i tuđih života, koji na sve načine pokušavaju da umanje sreću onih ljudi čija je tuga veća od njihove radosti. No, to je vrlo tragično. Treba se radovati što je život prema nekom tako darežljiv, jer smo možda, ko zna, sledeći baš mi.

Osuda je rđava, ali čudnovata rabota. To je jaka, neargumentovana kritika vođena moćnom ličnom emocijom onog koji osuđuje. No, onaj koji osuđuje, taj i mari. Taj obraća pažnju. Ćutnja, ravnodušnost, apatija… to je već daleko gora stvar.

Kažu da su Bodler i Lotrek živeli sa kurvama. Ja se, sa druge strane, kurvam sa životom.

Ko se plaši mraka, čuje čak i senku svoju.

Kažu da je neslaganje put do progresivnosti, i ja se, budući staromodan, potpuno slažem sa njima.

Nikad ne potcenjujte vlastite dijaloge! Kroz njih se stvara svet koji je stvarniji i, što da ne, daleko iskreniji od zbrzanih tirada koje su nam donele samo gorčinu i trulo kajanje.

Potencijalna bruka je ubila više sanjara od bilo kog rata.

Podsmeh je verni pratilac svih velikih ideja.

Ljudi rado osporavaju, jer se plaše onog što ne razumeju. Pogledajte recimo Smrt, ona trpi osporavanje od samog našeg nastanka, ali je ipak đavolski efikasna.

A posle smrti – pepeo u vetru! Da dozvolim da trulim u nekoj kutiji dok me glođu crvi? I pritom se nad mojim truležom bogate pogrebinski lopovi, mučeći mi porodicu – uz pokušaje da se omaste i na meni mrtvom? To smeju samo knjižare i izdavačke kuće!

Uranjena mudrost je retka pojava koja prati samo nekolicinu mladih ljudi, koji je se, budući mudri, rado odriču.

One koji kasne uglavnom je vredno čekati, ako ništa drugo, barem zbog lukavstva kojim su nas naterali da, u svom iščekivanju, o njima mislimo.

Nekako sam pomislio da mi ovo neće uspeti, uostalom, kao i svi oni koji sanjaju o nečemu što bi se slobodno moglo nazvati društveno neprilagodljivim, pustim snovima, predmetom osuđujućih lajavaca koji jedva čekaju da se narugaju novoj ideji, koristeći svoju bogatu artiljeriju serviranih floskula, tih zarđalih kugli koje više truju one koji ih spremaju u svoje topove.

No, posmatrajući ove nakazne napadače, u meni zatinja neka stihijska želja za razumevanjem stvorova koji mi, barem fizički, nalikuju, i u samom pokušaju njihovog shvatanja neretko pobuđujem obostranost, pa se, ako sam imao sreće, osuda gasi, a ideja ne samo da nastavlja da živi, već i, ako je sledi valjana retorika, postaje sasvim dobrodošla.

Konformizam je najgnusniji odraz poslušnosti; naime, pristajući na nametljivost grupnog razmišljanja, pojedinac porobljava samoga sebe. Strah od odbačenosti je silnik gorih apetita od tišine najsvirepije usamljenosti.

Nesuočavanjem sa svirepostima koje u nama spavaju, mi ih budimo.

Lepa misao izgovorena pred rđavim sagovornikom, vredna je koliko i točak pred nizbrdicom kraj koje čami provalija.

Pametan je čovek vinovnik našeg društva, njegova pojava vređa nejač čija je jagnjeća uloga jedina karta za tuđe poglede koji tobožnjom zaštitom hrane svoju svirepost.

Pamet je pupoljak, znanje je cvet, a mudrost plod.

Pisanjem uglavnom spiram prljavštinu sa sebe, a to je gotovo smećarski posao, nikad ne završava, jer protiv đubreta nema pobede. Čistoća je tek privremeno stanje koje će propasti.

Vreme je staza koju budale čine strmom.

Čovek je razuman, čovečanstvo ne.

Samoća je kurir umetnosti. Priroda i društvo su njeni propovedači. Sve što treba je slušati propovedača i ne ubiti kurira.

Iz greha ume da se rodi cvet.

Čovek mora da bude izrazito inteligentan da bi bio monstrum, ovako je tek obična zver.

Nekima jednostavno nema pomoći, od svih lepih stvari, oni uvek vide samo pukotinu.

Osmeh je iskren samo onda kada nije izbor.

Pisanje je ’ladovina za dušu pod žarom sunca.

Džaba mi noge lagane, kad’ mi je glava teška.

Život jeste umiranje od samog početka, u to nema sumnje. Neke stvari kao poroci, kocka, alkohol – ubrzaju našu smrt, ali nam daju jači, zanimljiviji i uzbudljiviji život. Time se svetimo našoj neizbežnoj sudbini, dok je neprekidno pozivamo na piće, ona odbija, ljutita, očekujući samo naš strah.

Put za raj je mračan, vlažan i topao.

Ko previše drži do ugleda, iznutra je neugledan.

Čudno je, stari moj, i ovde na groblju odvija se život. Život sitnih buba, i lišajeva što greju hladne ploče, i korovima što niču gde im se prohte, i visokih, moćnih stabala što kopaju zemlju, praveći vam društvo svojim korenjem, a kad dođe proleće, krošnjama vam prave udoban hlad.

Da se vodim u životu samo sa onim što je najpametnije, život bi mi, u suštini, bio jako glup. Čovek koji se kroz ceo život vodi samo svojom, ili, što da ne, tuđom glavom, a pruža otpor svojim žudnjama i emocijama, veća je budala od svih mogućih srećnika koji sebe smatraju budalama, kao i od onih nesrećnika što još nisu došli do saznanja da su, u stvari, obične budale.

Zemlje koje propadaju najlepše dišu. Svoje poslednje uzdahe žive punim plućima.

Autor: Luka Stanisavljev

Foto-izvor: Pinterest

Related posts

Leave a Comment