Otvoreni kapci su, kao i obično, došli uz bebećasto migoljenje po udobnom krevetu. Prvo pitanje koje se postavljalo – postoji li snaga da se izbavi iz zavodljive zone komfora, udobnosti jastuka kao izaslanika i suštine primamljivih snova.
No, to je prošlo, tako da nema svrhe tome se vraćati.
Dok je, još na kratko, ležao, umetnost dokolice mu je najurila kao lavina, hraneći neupitnu maštu koja je stvorila jasne slike psihološkog pristupa gostujućoj, tročlanoj porodici. Otac, majka i buntovni petnaestogodišnjak. Najpre se pojavilo poređenje sa školskim psihologom i njegovim posve rđavim pristupom. Snishodljivi otac, zabrinuta majka čije klimanje glave pokazuje da je pod snažnim uticajem okova spoljašnje sredine. Lucidni tinejdžer izaziva psihića. Dakle, kako bi on to rešio?
Najpre, smelo zaključuje, instant grupna, takoreći familijarna terapija je, bogova mi, pogubna za sve nas!
Narugujući se pokušaju ljenjosti, hitro je skočio sa kreveta, koračajući ka klonji. Iza zatvorenih vrata začuo se žubor olakšanja. U pratnji toga, misao se nastavljala.
Ukoliko očekujete da odmah započnemo sa razgovorom privatnijeg karaktera – u zabludi ste. To tako ne ide, iz prostog razloga – nije efikasno.
Začuđujuća lica roditelja poprimiše priglup izraz, što je dodatno lišavalo sumnje oko ispravnosti njegovog stava. Kada maštamo, sve nam ide od ruke.
Eto, reče, mada možda niste toga svesni, sad vidite i zašto. Dakle, do rešenja se ne može doći ukoliko nismo spremni na ogoljavajuću iskrenost, a vaše ponašanje je, razumljivo, slika i prilika napregnutih pokušaja koji se oslanjaju na ostavljanje dobrog utiska, to prepoznaje i onaj ko ne poseduje bogznakakve psihološke veštine. Jednostavnije rečeno, niste ovde da bi ste se meni svideli, niti da bismo podredili naše stavove koje, uzgred, iskazujemo, da bismo bili u dobrim odnosima, ovde smo, što vi, što ja, da bismo, kada nam okolnosti to dozvole, da rešimo nesuglasice koje su se u vašoj porodici ustanovile. Da bismo došli do tog rešenja, zahtevno je, znam, ali, potrebno je da svako od vas bude barem onoliko iskren koliko mu njegova savest dozvoljava.
Otac i majka klimaju glavom.
Predlažem sledeće; dolazićete kod mene na seanse, ali, svako ponaosob. Ili će, što je takođe odlična opcija, svako od vas naći sopstvenog terapeuta. Nakon nekog vremena rada možemo se nadati delotvornom grupnom terapijom.
„Izvinite, čiko, jel ste dobro?“ – upita dečak.
„Ja, ovaj, dobro sam, da… hvala, dečko.“
„Pričate sa cvećem?“ – reče, pa se zakikota.
„Da!“
„Ali cveće ne ume da misli, ne zna da priča!“
„Varaš se, druškane! Cveće me je puno toga naučilo.“
„A šta to, čiko? Kako to?“
„Ruže propovedaju lepotu, lale, poput dece, nevinu dobrotu, pauci na cveću, uče nas strpljenju. Osim toga, cveće zna sve tajne o devojčicama.“
„Stvarno? Kako to znaš?“
„Uberi cvet, daj ga nekoj devojčici, i videćeš.“
Sa mirisom ružinih latica došla je i misao – u njegovoj smrti, cvet je naš saveznik, u vrhuncu svom, tajanstvenom, lepom bivanju koje prestaje, on liči na ženu, u kojem ona uočava sopstveni odraz.
Zraci sunca nagađaju da sam životu drag. Kakva profetska veština moćne životne energije, čija svetlost čini čuda, gradeći žbunove, krošnje i plodove! Ona greje frigidne guje, rudi teške ploče, osvetljava grobove! Dirljiva je patnja nas ljudi, onda kada se uzme u obzir da je naša samoća združena, i da u osami, zapravo, nismo usamljeni.
„O! ‘De si, dragi moj’!“ – reče rastrojenko, uočeći svog prijatelja, konformistu. Ovaj se, pošto je prolazio pokraj njega sa slušalicama u ušima, cimnu u stranu, napravi iznenađeno lice, skine sluške, te odvrati. „O, vidi ti njega! Sto godina!“
„Da, podosta je prošlo! Gde si se zaputio, druškane?“
„E’o, idem doma svom. Ti?“
„Čuo se sa prezrivim, dogovorili se da se nađemo, znaš, da razmenimo koju misao.“
„Pozdravi mrguda.“
„Aj’ s’ nama!“
„Ma, znaš da ja nisam baš za to filozofiranje…“
„Ajde, čoveče, nismo dugo… zar imaš nešto da radiš kod kuće?“
„Ne znam, prazan mi je stan…“ – konformista napravi značajnu pauzu, premotavajući misli i slike svoga stana. „Ma, dođavola, zašto da ne?“
„Tako te volim! Hajdemo, verujem da i ti ne želiš da slušaš ono prežvakano naklapanje o kašnjenju i nepoštovanju tuđeg vremena.“
Konformista prasne u smeh, koji je ispratio dugačak kez.
.
Sa otvorenim kapcima došlo je sećanje na prohujali san. Otkrivanje pokrivača prikazivalo je prikaz kurca dignutog kao barjak srednjovekovne vojske. „Jebo mater!“ – izusti on. „Kakav bolestan san.“
On ustade, te prvom navikom kojom se dan otvara ugleda u svoju malu, modernu sijalicu koja je prikazivala vremenske prilike. Dakle, opet prokleta kiša! Konformista ustade, te prosledi korak do kuhinje. Džezva sa vodom progovori zmijskim jezikom. Nije važno, san je već otišao u zaborav. U iščekivanju crnog napitka on sede za sto, listajući slike sa Instagrama. „E, Jagodice. Kako bih te opalio!“ – reče on za sebe, prelistavajući slike.
Ispijajući kafu, sedeći na vece šolji, naš konformista se topio u dnevnim zbivanjima žute štampe.
MUDRA BABA PROREKLA KRAJ SVETA ZA 2043. GODINU – IZ BALKANA ĆE PASTI GRUDVA KOJA ĆE, KAO LAVINA, PREKRITI CELU EVROPU!
KRALjICA PRESTONICE IZGUBILA GAĆICE, NEĆETE VEROVATI KO JOJ IH JE VRATIO!?
NOVA TUČA U STAROM KVARTU – OZLOGLAŠENI DEO NOVOG SADA IZNOVA OPRAVDAVA SVOJE IME!
MODNI KREATOR IMA NOVU FRIZURU – DA LI JE OVO NOVI, NADOLAZEĆI TREND? (SLIKA)
POGLEDAJTE ŠTA JE ŠIZMAJA REKLA O SVOM BIVŠEM DEČKU! (VIDEO)
Klik. Vest se otvara. Nepouzdana fotografija nagoveštava nasilno ophođenje.
Juče, u popularnom rijalitiju, imali smo priliku da vidimo ispad besa jedne od glavnih akterki i favoritkinje za pobedu, Šizmaje. Ona se, direktno u kamere, obratila svojoj bivšoj ljubavi, a na koji način je to uradila, možete pogledati ovde.
Klik na obeleženu prečicu. Otvara se klip. Vrši se prijem važnih podataka. Izlaz iz klipa.
Prelazak na stranicu sa vestima.
Kenjaža – obavljena!
U šolji sa kafom – ostao samo soc.
Od sna ni traga nije ostalo. Našao se na ulici, ispred lokalnog dragstora. Nasmejana radnica bila je zauzeta u razgovoru sa komšijom, koji je, razbijajući svoje vreme, svakog dana dolazio do radnje, provodeći tu sve dok se teme za razgovor ne učine usiljenim. U njegovim očima se videlo da sumnja u postojanje nečeg takvog. To, dakle, nije bitno. Čavrljanje je spas od svih naznaka skrovitih misli, a kez naših isprva uzdržanih maski nije poznavao stid nametljivosti.
„Jedan Malboro tač.“ – izusti naš konformista.
„Kao i obično?“ – upita radica.
„Apsolutno. Zašto menjati ono što već valja?“
„I to što kažeš.“ – odobri ona. „Žvake? Upaljač? Trt čokoladice?“
„Ne. Zašto bih kupovao upa…“ – reče za sebe.
„Molim?“
„Ništa, pričam sam sa sobom. Svi imamo te trenutke, zar ne?“
„Ne bih rekao.“ – dobaci komšija. „Pre će biti da to nije normalna pojava.“
„Možda si u pravu. Šta ti misliš?“ – upita on radnicu.
„Pa, dešava se!“ – reče ona, i zakikota se.
„Tešiš me… tešiš me.“ – provuče konformista.
„Malo…“ – reče radnica, propraćena dobrodušnim smehom.
„Ima nas svakakvih.“ – dodade komšija.
„Uistinu.“ – zaključi konformista.
Sa kiselim osmehom, konformista je napustio bakalnicu. Kez je, po običaju, nestao baš onda kada je vidik posmatrača bio lišen prilike njegovog lica. Nabacio je slušalice, te pošao ulicom, razmišljajući.
Šta mi je trebao takav razgovor? Zar nisam mogao reći nešto pametnije? Ili se barem zauzeti za sebe? Dokle? Dokle ću moći da trpim da mi gori od mene drže pridike? Nije normalno. Kažu. Normalnost… tako je precenjena. Podređena uopštavanju ljudi, većini, gomili koja je sačinjava, gradi njenu osnovu, uzdiže njene stubove, ne trpi kreativne doskočice… netrpeljiva prema inovacijama, to je normalnost. Ipak, čini mi se da se više isplati povinovati se tom kolosalnom siledžiji… tako je očito… ne samo da je lakše, već i svrsishodnije pridružiti se tiraniji mnoštva. Kad bih samo mogao kao oni, kao rastrojenko, na primer… divim se tom čoveku… ali… nikad ne bih voleo da budem u njegovoj koži… preteško je….
„O, vidi ti njega! Sto godina!“….
.
Do ušiju je dopirao neprijatan ton stare telefonske frekvencije. Neprijatan, dabome, da podstakne buđenje, i odagna moć lenjosti. Jer dan treba da započne rđavo, zato što kasnije može biti samo bolji. Prezrivi duh ustade kao vojnik, torpedujući svoje mlado telo iz mesta počinka, ostavljajući svoje nekadašnje sapatnike čije su se misli i dalje, ukoričene, razbacane po jastucima, izležavale tamo – Spinozu, Froma, Šopenhauera. Ta su se imena barem mogla pročitati, u razbacanom brdu neurednosti koja je stajala nasuprot neosporne discipline prezrivog duha. Taman na vreme! Još uvek nije svanulo.
On stavi kafu.
Dvadeset minuta do praskozorja. Jer, san je, naposletku, za mrtve.
Pogled u ogledalo. Zvuk vode. Umivanje. Četkica drlja sekutiće. Pljucka. Ponovo ogledalo.
„Recimo da ti priznajem da danas bolje izgledaš nego što je to juče bio slučaj.“
Telesno gledajući, biću zadovoljan sve dok, bez zavaravanja, budem kadar da ponovim ovu rečenicu.
Naporedo sa obavljenim uobičajenim radnjama, kafa je bila gotova. On sede za sto, zapisujući, i pritom govoreći naglas:
„Dakle, govoreći o mestimičnim, odnosno prostorno uslovnim dodirima koji nas upravo primoravaju na interakciju sa mnogim pripadnicima naše okoline, za koje se, razume se, ne bismo vezali da nas na to ne nagone prilike koje nam postavlja upravo ta naša okolina i, koja nas, takoreći, uslovljava na koliko toliko pristojno ophođenje prema pripadnicima našeg neslavnog roda, dolazim do zaključka da je najpodobnije ostati na određenoj distanci, pošto sam, poučen sopstvenim iskustvom, kao i iskustvom mnogih duhova koji su hodili ovim svetom pre mene, sasvim siguran da se od takve priglupe gomile ne može očekivati ništa vredno rasprave. Opsednutost tuđim životima o kojima se, pre svega, malo toga zna, kao i pretenzija na eksponiranje takvog tipa, na koje se polaže pravo time što se donosi kojekakav sud, većinom izgrađen na krajnje nestabilnim shvatanjima, sličan je eksponaciji na društvenim mrežama, kada čovek, želeći da iskaže, ili, bolje reći, da oslika svoju superiornu ulogu, on, potraživanjem te pažnje, upravo dokazuje ono suprotno, a to je svakako situacija u kojoj on od te pažnje zavisi, te samim tim obelodanjuje ništa drugo, do svoju inferiornost.“
„Značajan duhovni rast čoveka dolazi iz osame, jer samoća za one jače znači spoznaja sebe, što je radosno koliko i teško, a za one slabije ta spoznaja znači – ludilo. Još u svojim počecima, čovek većinom nije znao za ovaj fenomen, obitavajući u čoporima, dok su stari šamani jurili za samoćom kao izvorom svoje mudrosti. Bojati se samoće znači strahovati od onog sebe koji bi mogao da nas razočara, to jest, da ono čega se bojimo, ustvari, jesmo mi. Zato svi s’ vremena na vreme bežimo u zadruge, u društvo, uživajući u onom što bismo želeli da je naš lik. Za tu laž smo katkad spremni na sve, pa čak i da izigravamo budale samo zato što je budalaština ime našeg ljupkog okruženja, a samim tim, i naše uboge sudbine.“
„Dobro…“ – reče on. „Pogledaću to još jednom, na kraju dana, kada misao dosegne svoj vrhunac.“
Našao se na Keju, iščekujući lepotu praskozorja. U prolazu kraj keja nizale su se razbijene flaše i drugi ostaci đubreta.
„Varvari.“ – tiho izusti prezrivi.
Moćna, hitra reka, zaudarajući na govna, stvarala je spokoj svojim prolaznim tokom. Kao i aluzije na samo čovečanstvo.
Protiv đubreta nema pobede. Čistoća je tek privremeno stanje koje će propasti.
Najbliža verodostojnost oblika nestalnosti, koja je, ipak, najstalnija stvar na svetu.
Postojana je samo promena; i moja se misao menja, kao kap ove vulgarne reke čijom se prljavštinom nikad neću okvasiti. Ne ulazi se dvaput u istu reku, što reče Heraklit. Panta rei.
Nad Tvrđavom je provirila stidljiva, zelenkasta svetlost, ta izvidnica Sunca. Srce mu je zaigralo, a kapci su odmorni zalegli punom težinom, kao da spava. Dugi treptaj, u mačijem jeziku, iskaz je simpatije. Nadolazak slave apolonske lepote svetlosti ritualno je dočekao jedan mali štovač, obožavatelj života, čija se izolovana čovečanska prilika čeličila u svojoj samoći. No, jarko Sunce se rudi, jednako za sve, izlazeći za sve oblike života, voleli ga oni, ili ne, misleći o njemu ili ne, zaslužujući ga, ili ne… stoga se prezrivi povlačio natrag u svoju rezidenciju.
Pogledao je u svesku na kojoj je pisalo – „U samoći bednik oseća svu svoju bedu, veliki duh svu svoju veličinu.“
A ispod – „Atrur Šopenhauer.“
Samo najistančaniji posmatrač primetio bi taj osmeh. Bio je to osmeh saosećanja, razumevanja, bratska uteha bliskog uma čiji se, iako odavno mrtav, glas urezao u njegovu uobrazilju. Nešto bez čega bi samoća bila nepodnošljiva. Jer, ko kaže da mrtvi ne mogu biti dobro društvo? U koliko je navrata izbilo osećanje bliskosti, kao da je nekad bio sabrat starim autorima čije su misli ukazivale na ispravnost njegovog puta. Emotivno podstaknut, razum mu nije dopuštao bilo kakvo osećanje, osim topline koja je tinjala kroz vene i arterije, i čiji je nadolazak obećavao uzbuđujući nalet u otkrovenju nekog novog zaključka, nekog otrića, neke, za njega, nove istine.
Prikaz sata probudio ga je iz polutransa razmišljanja. „Uh, vreme je da krenem.“
Znam da će ona raspevana budala kasniti, ali me to ne sprečava da dođem na vreme. Ipak je to pitanje kurtoazije, pristojnosti, poštovanja. Dakle, svega što njemu nedostaje.
„Ako i bude kasnio, imaću bar ovo.“ – u torbu je tutnuo knjigu, ostavljajući svoje tiho skrovište.
.
U kafiću, držeći knjigu u ruci, zavaljen u stolici, prezrivi duh je sedeo i čitao. Pred njim se vijorila para, propraćena omamljujućim mirisom crne kafe.
„Čitaš, kao i obično!“ – reče rastrojenko. „Vidi na koga sam naišao.“
„’De si, ljudino.“ – reče konformista, pruživši ruku.
Prezrivi spusti knjigu, ljubazno otpozdravi obojicu, te zaključi – „Nova glava bi nam bila dobrodošla. Iako ova baš i nije najnovija.“
Konformista mu uputi sirov kez.
„Koliko se dugo ne videsmo, može biti da se svašta novo tu izdešavalo. Znaš, u dugom odsustvu prijatelja gomila se materijal za razmenu, budući da je njegov život za nas sasvim tajanstven. A gde su tajne, tu je i radoznalost!“ – nasmejano zaključi rastrojenko.
„Pa, pravo da vam kažem, kod mene nema bogznašta novo. Radim, dovlačim se kući, mlatim praznu slamu, izađem… i tako.“ – reče konformista.
„Bogova mi mudrih, ne budi tako strog prema sebi!“ – uskliknu rastrojeni.
„A devojke? Zar su doživljaji sa njima bezvredni za naše uši?“ – dodade on.
„Dobro, to… to nije neka filozofska tema.“
„Čuj! Nije neka filozofska tema, kaže on! Ima li veće filozofije od one o tim ljupkim stvorenjima?“ – pobedonosno reče rastrojeni, poklanjajući pogled prezrivom.
„To jeste jedna od najzanimljivijih.“ – potvrdi prezrivi. „Ne libi se, suzdržaniče, glupo se plaća skupo!“
„Glupo se plaća skupo!“ – uzbućeno ponovi rastrojeni. „To mi se dopada!“
„Dve domaće! I dve vode!“ – dobaci on konobarici.
„Pevaj, sine!“ – reče konformisti.
„Ah, pa dobro… poslednjih nekoliko meseci, znate, ono, bio sam sa nekoliko dobrih, baš dobrih riba, i to ne mislim samo po izgledu, već su mi se, takoreći, upetljale i onako, emotivno.“
„Međutim, nisi baš uspeo da ih rasporediš?“ – reče prezrivi.
„Ne. Ne bih se tako izrazio. Pre bih rekao da zec leži u nekom drugom grmlju.“
„Da nisi naleteo na neku radu rodilju? Neku koja strahuje da joj ističe biološki sat? Koja podleže pod uticajem društvenih okova, izustitelja koji joj nagoveštavaju usedelačku sudbinu?“ – upita rastrojenko.
„Ništa od toga, hvala bogu. Zapravo, potpao sam pod moć razmišljanja. Sumnja je prodrla sve do pitanja mog mogućeg strahovanja od samoće. Sve mi se više čini da je taj promiskuitet, kurvinsko ponašanje, kurvanje, jelte, zapravo, ništa drugo do beg od usamljenosti. A usamljenost je tako strašna, te od nje, siguran sam, treba samo bežati, što se kaže, glavom bez obzira.“
„Rekao bih da je tvoja glava sasvim bezobzirna, pogotovo ona potonja, donja.“ – reče rastrojenko.
„Samoća je breme svih značajnih ljudi. Imali oni kitu ili ne.“ – dodade prezrivi.
„Kad kita zapoveda, i najveći mozgovi prate!“ – kaza rasrojenko.
„Dobro, možda i jesi u pravu, no, da li svi samotnjaci vide sebe kao značajne ljude? Da li težnja ka samoći prednjači stvaranju velikog uma, ili uman velikan biva osuđen na samoću?“ – upita konformista.
„Poučen istorijom, znam da je istinska samoća, koja ne znači izolacija u fizičkom smislu, poput nekih poduhvatlija kojekakvih religioznih pustinjaka, donela uobličenu, dakle otelotvorenu formu misli kroz velike pisce i filozofe, koje jesu, i tek će, za one koji imaju njuha za to, promeniti ljudski svet. Utešno je, pa čak, usudiću se da kažem, i lepo, pomisliti da je njihova jedinstvena kob, koja podrazumeva smelost, hrabrost, tog buntovnog crva koji je i njih, a i nas, nagonio da, dovodeći u pitanje dosadašnje vrednosti, okrenemo leđa ludačkom ponavljanju, gradeći novu, veliku misao koja se nastavlja kroz stihove pesme uzvišenih pripadnika našeg vrlog roda.“
Na licu konformiste pojavi se zbunjenost. Rastrojenko se gromko nasmeje, te reče:
„Opet ga mnogo petljaš! Mrsiš kao trska najlon neiskusnog pecaroša!“ – on se okrete ka konformisti. „Kaže da je samoća nužna za stvaranje vrednih umotvorina.“
„Nisam baš siguran da mi je stvaranje velikih umotvorina životni cilj. Poštujem to, ali, šta je sa nama ostalima? Nama koji samo želimo da proživimo srećno?“
„Gigantska ambicija nije uslov za sreću…“
„Može biti da je obrnuto?“ – prekide ga konformista.
„Sreća… sreća je tek trenutak zapaljivosti, buktinja između čijeg nastanka i nestanka se ne bih usudio da probodem ni čiodu!“ – kaza prezrivi.
„A taj se tren može činiti kao večnost, kada nam u posetu stigne kao neiščekivano, prijatno iznenađenje!“ – reče rastrojenko.
„Da, ali, kada u samoći bivam umoran od traženja suštine, društvo je tu da me uteši.“ – reče konformista.
„Gde suština odmara, vladaju trice i kurčine.“ – odvrati prezrivi.
„Može biti, no, meni se ipak čini da ste vas dvojica opisali, mada sasvim dobro, osećaj euforije, a ne sreće. Bar ne one na koju ja mislim. One, šta ja znam, barem malo duže, postojanije…“ – reče konformista.
„Takvo nešto, na šta ti ciljaš, ne bih nazvao srećnim životom. Već…“
„Herojskim životom!“ – prekide rastrojenko. „Nisi ti jedini koji čita Šopija!“
„I neizmerno mi je drago zbog toga.“ – reče prezrivi, te se okrete konformisti. „Šta to znači? To, dakle, znači da čovek ne podleže opštim zabludama da su sreća, sloboda, uvažavanje i slične stvari koje su na visokoj ceni, ono što se po rođenju dobija, niti se takve privilegije mogu zahtevati bez određenog napora.“
„Ali, opet, zar čovek sam po sebi ne zaslužuje da bude srećan?“
„Gluposti! Eto ti, to je ništa drugo do blebetanje moralista koji o sreći malo šta znaju, a dovoljno su kadri da ponavljaju svoje prežvakane fraze čiju istinitost oni traže u snazi većine. Pa opet, ako i milion ljudi izrekne glupost, to je i dalje glupost! Takvi nisu vredni ni prezira… ali, da ne skrećem sa teme. Za dobar život, kao i za samoću, valja imati neka interesovanja. To nipošto nije urođeno, kao što propoveda opšte, dakle, pogrešno, ubeđenje. Jačanje ljubavi prema životu istovetno je rastu ljubavi prema carstvu našeg uma, koji je vezan za naše poimanje sveta. Prema tome, on se bogati svakim našim novim interesovanjem kako za spoljašne stvari, tako i za unutrašnjost našeg duha koji bi predstavio našu predstavu o stvarima koje nas okružuju.“
„Da!“ – ubaci se rastrojeni. „Ali, suvoparna je to rabota. Samoća je, ipak, poput ronjenja. Posmatranje izuzetnih pojava života na dnu mora, jedinstveno je iskustvo. Videti sve te boje, posmatrati rakove pustinjake i sase na njihovim leđima, tu najsjajniju pojavu mutualne simbioze; samac koji više nije usamljen… ali ipak, ako ostaneš predugo…“
„Udaviš se!“ – s’ osmehom dovrši konformista.
„Dobar primer.“ – nerado priznate prezrivi.
Posmatrajući krošnje koje šište pod blagim naletom vetra, rastrojenko udahne duboko, te započe: „Smatram da poenta samoće leži u lepoti udruživanja; što se u osami dokuči – u grupi biva okrunjeno. Direktno ili ne, nije važno; naša tvrdoglava rodilja misli zlopati se zarad ustupanja dokolice u dokoličarenju – radu za koji ljudi obično nisu najspremniji, niti je doživljavaju kao nešto vredno truda, sve dok ne svane filozof iz čijih se vijuga otelotvori misao koju su svi oni, svesno ili nesvesno, neumorno lovili.“ – on zastade, nasmeje se, te zaključi.
„’Oću ja jednu vitku sasu, da mi na plećima prolepšava slasno postojanje!“
„I dalje nisam baš siguran – samoća je isprva odbojna. Najure te slike kajanja… one koje ispunjavaju um tvojim krutim, neuračunljivim delima. I kao da se sve pukotine ujedinjuju protiv života koji si do tog trena vodio, čerečeći sve ono u šta veruješ, čemu se, poput ostalih, nadaš… jebote, daleko je lakše i svrsishodnije pribeći društvu, društvu od kojeg takve surove frekvencije uzimaju pauzu.“ – priznade konformista.
„U odsustvu suočavanja sa svirepostima koje u nama spavaju, mi ih budumo.“ – upozori prezrivi.
„Kao što noć praktikuje tajnu mirnoće koja je poznata samotnjaštvu, pred tim su spokojem ljudi obično krcati odbojnim, patetičnim ispadima, jer nisu upoznati sa utehom večnosti što je pružaju zvezde.“ – respevano dodade rastrojenko.
„Koja bi to uteha bila, brate?“ – upita konformista.
„Vidiš, tebi strah bije po želji za istinom. A radoznao si, kao i svaki čovek.“ – kaza rastrojeni.
„Zvezde su tek stare fotografije u ležištu naših zenica, samo šara putujućeg svetla koje još uvek stiže do nas. One…“ – reče prezrivi.
„Ko bi rek’o da on ume…“ – prekide ga konformista.
„Ne prekidaj me! Ona… naša nas je drskost dovela do… do toga da… prokleti plebejac!“
„Izvini, čoveče.“ – reče konformista, nevešto skrivajući očiglednu uvređenost.
Rastrojenko, odsutan, posmatra devojku koja prolazi. Prezrivi i konformista razmenjuju tenziju.
„Znate, dragi.“ – započe rastrojenko. „Koliko je živahno, samo, eto tako, posmatrati graciju, njen hod, njihanje kukovima, diveći se postojanju takve perfekcije spram moga bića što joj teži… dovraga! Kakva je lepota u nesvesnom biću, onom koje prži moja maštanja i radosno stiče obožavanje u magnovenju slike koja se prikazuje tako skladno, jasno, kao velika muzika – srž moje žudnje koju vajam u lepotu – zarad samog čina divljenja! A ona, ljudi moji, o tome nema pojma!“
Odmeravanje prezrivog i konformiste preraste u veseo osmeh, koji kulminiše zajedničkim smejanjem.
„Sanjarčino jedna!“ – viknu prezrivi.
„Pritisla te nejebica?“ – dodade konformista.
Rastrojenko se pridruži opštem smehu.
„Sreća tvoja.“ – reče prezrivi. „Pa nemaš bogznakakvu smelost, kad bi je se dohvatio, stigla bi te dosada koja, kao i obično, znači razočarenje. “
„Ne možeš se razočarati onim što nemaš.“ – dodade konformista.
„Jasno da možeš, ali je gore kad se razočaraš onim za čim si žudeo.“ – kroz smeh zaključi prezrivi, upotpunjujući ovu paradu cerekanja.
(laste su jake u jatu, a orlovi sami.)
(čopor je jači od svakog samotnog pojedinca, ali je samotnjak jači od svakog pojedinca u čoporu.)
Autor: Luka Stanisavljev
Foto-izvor: Pinterest
