Proza: Mana što se dimi

Zima mu je budila sećanja iz ranog detinjstva, a spoljašnja se magla stapala sa dimnom zavesom koja gotovo nikad nije napuštala njegovu otrovnu rezidenciju. Nagnut preko svog radnog stola, David Drezden je palio novu nikotinsku čačkalicu. Kraj neuredno nabacanih papira koji upozoravajuće spominju tužbu, u staklenoj piksli, ležali su ostaci strpljivih dželata njegovih pluća. Pušeći, mrmljao je svoju omiljenu misao.

Vidi me šta sam sad,

A bio sam šta si ti,

I ti češ biti šta sam ja.“

Zazvonio je telefon. Drezden, proždrljivo gutajući dim, podigao je slušalicu, čekajući odgovor sa druge strane.

„Da li je to gospodin Drezden kraj telefona?“ – začuo se mio, devojački ton.

„Da, to bih bio ja.“ – reče Drezden.

„U tom slučaju, dužna sam da vam saopštim da ste otpušteni. U ime našeg univerziteta, zamolila bih vas da, najkasnije do petka…“

Drezden je, laganim pokretom, spustio slušalicu na sto. Naslonio se na svoju neudobnu stolicu, povlačeći dim od kojeg bi svaki pošten čovek nesumnjivo ostao bez pluća.

„Pa, u tom slučaju…“ – reče on naglas.

„Valjalo bi potražiti novi posao! Opet su me uhvatili.“

Palcem i kažiprstom pogladio je bradu, pa nastavio svoju autotiradu.

„Pazio sam na kamere. Baš me interesuje, ko li me je, dovraga, sada snimio? No, to više nije važno.“

Hitro je tutnuo cigaretu u pepeljaru, pa krenuo ka terasi. Talas hladnoće peckao je obraze.

„Ko će, bestraga mi glava, pušiti pod ovakvim okolnostima!? Ipak, valja se utrenirati. Daj da sagorim još jednu.“  – iz grudnog džepa košulje izvadiše meko pakovanje Malbora, te pripali jednu.

„Sve je bilo dobro dok đavoli nisu uveli taj priglupi zakon! Zabrana pušenja u svim vražjim prostorijama! Da mi je samo da vidim čoveka koji se dosetio takve sulude ideje!“ – Drezden povuče dubok cim, pa nastavi da čavrlja sa hladnoćom, propraćen fuzijom dima i pare. „Garant je bio neki puritanac!“ – zaključi on, mlatarajući cigaretom kroz studen vazduh.

Kuc, kuc, vrata su stidljivo odjeknula. Dva blaga udarca. „Dva blaga, ni manje ni više!“ – viknu Drezden. Cigareta mu je igrala na usnama. Hitro se zaputio ka vratima. Iza otvorenih vrata pojavila se sitna starica.

„Davide, htela sam da ti se zahvalim za ono… Pih, pih, šta pušiš? Zar pušiš? Opet pušiš! Ne smeš, Davide! Zakon…“

Drezden ispusti mlaz dima poput kakve lokomotive. „Nema na čemu, gospođo Malić.“

„Ti si tako dobar čovek, Davide! Što pušiš?“ – jedila se starica. „Pušenje skraćuje život!“

„Pušenje skraćuje jedino cigaretu.“ – dodade Drezden. „Kako vam mogu pomoći, draga gospođo? Stanarinu sam, koliko me sećanje služi, platio.“

„Tako što ćeš prestati da dimiš u stanu, Davide. Kazniće nas!“

„U tom slučaju, kaznu ću platiti ja. Štaviše, biće mi zadovoljstvo!“

„Ne, dragi moj Davide. Ako te još jednom vidim, moraćeš da potražiš novi smeštaj.“ – stara je pošla hodnikom.

„Zakon je to, Davide, mora se poštovati.“ – novi talas dosadne fraze dospe do Drezdenovih slušnih tunela.

Na trenutak je stajao ćutke, pa reče – „U tom slučaju ću razmotriti neke nove stanove.“

Ušao je natrag, nonšalantno zatvorivši vrata za sobom.

„Sasvim kvalitetna pretnja, priznaću. No, šta sam ono imao?“ – reče on, brzopleto preletajući po hrpi papirologije začinjene pepelom. Pogled mu je ovlaš prešao preko ručnog sata. Jednačina se sklopila, izbečene oči vratiše se kazaljkama.

„Svih mi svetaca, zakasniću!“.  Pokupio je aktovku, te izjurio napolje.

.

Među krupnim oblakoderima, magla je milila iznad betonskih navlaka gradskih ulica. David Drezden je hitao ubrzanim hodom, za sobom ostavljajući tragove poput kakvog parobroda. Prešavši nekoliko blokova, ugledao je željenu adresu.

„Tačno na vreme!“ – jednostavna misao je izjurila iz Drezdenove neposlušne labrnje, izazvavši čuđenje nekolicine otuđenih prolaznika. Ne poklonivši im ni trunku svoje pažnje, naš vrli junak je, bacivši cigaru pred samim ulazom, uleteo u zgradu.

.

„Gospodine Drezden, očekivao sam vas!“ – reče čovek.

„Eto me, gospodine…“ – Drezden letimice baci pogled na papir sa imenom. „Badelj! Nadam se da nisam zakasnio.“

„Sve je u redu. Hvala što ste došli. Molim vas, uđite.“

Ušli su u nevelik stan. U dnevnoj sobi ih je sačekao kvadratni astal. Gospodin Badelj pozva Drezdena da sedne, što ovaj rado i učini. „Upravo sam spremio kafu. Da li ste za?“

„Dakako!“

„Kakvu pijete?“

„Gorku.“

„Stiže. Zaista sam vam zahvalan. Niko nije želeo da pristane na ovo.“ – reče gospodin Badelj, te ode do kujne.

„Zato sam i tu.“ – kaza Drezden za sebe, pa pripali pljugu. Oko glave mu se napraviše siv oreol, kao oko kakvog posrnulog sveca. Iz prostorije kujne nadolazio je domaćinov glas.

„Evo i kafe… šta radite to?“ – reče gospodin Badelj, razrogačenih očiju.

Drezden je ćutao, družeći se sa svojom porokom.

„Gubi se odavde, mamlaze jedan! Budalo jedna, našao si ovde da mi dimiš. Smrdiš kao crkotina!“ U naletu manijakalnog besa, gospodin Badelj je isprosipao maltene trećinu crnog napitka, tog efikasnog protivnika sna.

„A moja kafa?“ – upita Drezden.

„Čuj, kafa, kaže on! Tornjaj se odavde!“

„U redu, u redu… smirite se. Idem.“

Drezden uze kaput, te izjuri napolje, ne zatvorivši vrata. Neslavni domaćin ostade, zaokupljen svojim flekavim podom.

„Hm, dobro. Imam vremena za kafu. I to je nešto.“ – reče on dok je izlazio na ulicu.

„Sad valja pronaći jednu za poneti. Ko će piti kafu bez cigareta? To mi dođe kao pivo bez alkohola, kao noć bez mesečine, kao žena bez vagine! Ili toreador sa crvenom kosom. Smejurija!“

Drezden je lutao ulicama metropole, tražeći kakav dućan sa kafom za nositi. Usput je, naravno, neumorno pušio.

„Odvratno.“ – reče jedna sredovečna žena kad je prošla kraj njega. Drezden se ne osvrte, nastavljajući da traga za svojim crnim zlatom. Najzad, ugledao je štand, utisnut u jednu kancelarijsku zgradu. Iznad je, digitalnim slovima, sijao natpis „Kafa za poneti.“ Drezden je, povučen olakšanjem, prišao štandu.

„Izvolite?“ – reče prodavačica sa crvenom kapom, i još glupljim kezom.

„Jednu kafu.“ – reče Drezden, paleći novu duvansku sijalicu.

„Gospodine, ne smete pušiti u razdaljini od pet metara od lokala.“ – reče devojka. Kez je ispario poput letnje kiše.

„Ma, samo mi, molim vas, dajte kafu.“ – odvrati Drezden.

„Gospodine, zamolila bih vas da se udaljite.“

„Gorka, evo i novca.“ – na pult je pružio zelenog šuškavca, pa se udalji.

„Pet metara, moliću.“

Drezden baci cigaretu pred sobom, gazeći je poput kakvog žohara.

„Jel’ ste sad zadovoljni?“

Devojka jedva primetno iskrivi lice, te nestade sa vidika. Za tren se vratila sa vrelom kafom. Posmatrajući devojku, Drezden joj uputi prijatan osmeh, prihvatajući punu kartonsku čašu. Drezdenov prst, sasvim slučajno, pređe preko njenih, na šta ona hitro, sa određenom dozom gnušanja, izvuče svoju nežnu šapu. Drezdenovi refleksi, koje je vukao još iz vremena kad je bio fudbalski golman, pokazali su se dovoljni da sačuvaju čašu, ali ne i polovinu vrele tečnosti koja mu je farbala beli rukav košulje.

„Manijače, ne dodiruj me!“ – viknula je radnica.

„Slučajno, ti neurotični stvore. Evo, zadrži kusur.“

Naš je junak, očito naviknut na ovakve situacije, uspevao da zadrži zadivljujuću mirnoću. Zgrabio je svoju polovnu kofu, pripalio cigaretu, te nestao, dok ga još ne sustignu kakve gore nevolje.

„Kakva hladnoća! Bolje da odem kući.“ – zaključi Drezden.

.

Pred ulazom stana našao je kovertu. Pokupivši je, otključao je vrata i ušao unutra. Seo je za radni sto, otvorivši kovertu.

Dragi Davide,

Pod pritiskom mojih stanara, koji mi se svakodnevno žale na smrad duvanskog dima koji bez ikakve sumnje izvire iz vašeg stana, primorana sam da vam kažem da ćete morati da se odselite do ponedeljka. Znam da ste platili za ceo mesec, ali je potrebno barem nedelju dana ne bi li se vaša ljaga isprala. Naš uvaženi komšiluk je, jednoglasno, već zatražio intervenciju zakona, no, ja sam se založila za vas, Davide. Ipak, u slučaju da zatražite povraćaj novca, ili se pak ne odselite na vreme, bojim se da ću biti u bezizlaznoj situaciji, te će se predlog cenjenog komšiluka  približiti svom ostvarenju. Molim vas, za vaše dobro, da poslušate,

Vaša prijateljica,

Gospođa Malić.

PS. Veoma sam vam zahvalna što ste predložili mog unuka za pripravnika kod vašeg kolege. Čula sam da ste otpušteni. Kakva nesreća! Zbog toga mi je još teže pao ovaj nezaobilazni korak.

„Eh, kakav dan!“ – uzviknu Drezden, pa nastavi. „Danas je… sreda! ’Ajde da „sredimo“ to.“

Drezden otkrete nekoliko brojeva. Da bi izbegao naporne posledice svoje rđave reputacije, izuzev ovog puta, prijavljivao se uvek pod lažnim imenom. Materijal je uzimao sa jednog spomenika gde su bila ugravirana imena i prezimena stradalnika iz nekog davnog rata čijeg se naziva nije sećao. Da bi se, za svaki slučaj, izbegle neprijatnosti, Drezden je uzimao ime jednog, a prezime drugog mučenika. Želeći da eskivira nepotrebno vraćanje do spomenika, Drezden je već unapred napravio nekoliko kombinacija za koje je smatrao da su mu sasvim dovoljne za tekuću godinu. Ukoliko bi mu se, uz prijavu za novo prebivalište, tražila i lična karta, poznavao je Dževada, izvesnog Ciganina, kojem je jedared učinio uslugu sa kojom je dobio večitu zahvalnost romskog pripadnika, inače velikog umetnika za izradu falsifikata i ostalih prevara.

„Jozef Prezislav.“ – reče Drezden.

„U redu, stan je slobodan od nedelje.“

„Odlično! Vidimo se tada!“

„Važi, gospodine.“

„Ima još nešto. Izgubih ličnu kartu, stići će mi kroz koji dan. Jel’ to u redu?“

„Lična karta vam neće trebati.“

„Važi, u nedelju će vam biti plaćeno za ceo mesec. Pošaljite mi adresu, u slučaju da je zaboravim.“

„Pišite.“

„Evo, evo, samo da nađem olovku. Recite.“ – Drezden zapiše adresu, spusti slušalicu, te zapali cigaretu.

„Sređeno! Ovako brzinski posao zaslužuje čašu dobrog crnog.“

Iz frižidera je izvadio načetu flašu vina. Tečnost boje zgrušane krvi prelivala se u običnu, bezličnu čašu. Otpio je dubok gutljaj, praćen oslobađajućim izdahom nakon kog je, razume se, sledio strastven udah kroz žuti valjak smrti. Uključio je radio.

„Po današnjem popodnevnom programu, u nastavku, slušaćete Betovenovu „Petu simfoniju“, nakon koje slede Vivaldijeva „Godišnja doba“, „Boemi“ Đakoma Pučinija, kao i Bramsove „Mađarske igre“, sa kojim završavamo današnji program koji se tiče klasične muzike. Ta-na-na-naaaamm…“

„Ovo ne valja propustiti.“ – zaključi Drezden. Popodne je proveo pušeći i lagano cirkajući jevtino vino. Naposletku, skočio je, hitro tražeći papir i olovku. Kad mu je pošlo za rukom da nađe potreban alat, on reče: „Dakle, da počnemo. Šta napisati?“

Draga gospođo Malić,

Razumem vašu zabrinutost, kao i poteškoću u kojoj ste se, ni krivi ni dužni, našli. Novac sam vam već dao, te o povratku istog nema govora. Ne zameram vam. Štaviše, već u nedelju ćete zateći svoj stan onakav kakav je bio pre nego što sam se doselio. Bilo je veliko zadovoljstvo pomoći vašem unuku, momku koji, bez sumnje, poseduje neupitan potencijal, kao što je i podstanarstvo kod vas, bar sa moje strane, prošlo bez ikakvih neprijatnosti. Zbogom!

Vaš dragi podstanar,

David Drezden.

„Sasvim korektno. Zameriti se onima koji to iščekuju, znači udovoljiti im. Kako li reče dobri, stari Vajld – Treba da praštamo svojim neprijateljima, jer je to ono što ih najviše ljuti! Jeste, preterano je reći da mi je gospođa Malić neprijatelj, ali poenta je, ni manje ni više, tu!“

.

Par sati kasnije, Drezden shvati da je dan odmakao. Vreme je za sređivanje onog manje simpatičnog dela, iako ni prva polovina dana nije bila nešto što bi se moglo nazvati dopadljivim. „Kod koga sad valja ići?“ – Drezden ustade, dimom trošeći svoj život. Na dokumentu je bilo nažvrljano – „Stipe Ivanek, tužba. Vreme je za samostalnu odbranu!“

„Zaista, velike su šanse da ću izgubiti taj spor. Konačno nešto što je, bar u naznakama, izazovno.“

Nakon što je Drezden uporno odbijao da ugasi cigaretu, Gospodin Ivanek ga je tužio zbog narušavanja mira u njegovom baru, iliti, kako je on ljupko nazvao, poslovnom prostoru. Poslovni prostor, rupa u kojoj su se do pre par godina guzili svakojaki ljudski otpaci, mesto koje je jatačilo odbegle krimose, zelenaše i ostale sitne hulje i varalice, jazbina ruiniranih glava, kolekcija razbijenih snova. Kratko rečeno, brlog kojeg bi se i sam đavo postideo.

„Kad li je to? Pa to je danas! Čitava dva sata! Vreme je za.. ma, jebeš pripremu! Uf, kakvog li uzbuđenja!“

David Drezden je voleo euforiju. Sa svakim malim životnim pomakom tražio je korake koji će mu uzvratiti svežim, krvavim ranama. To bockanje tabana, uz hitre eskivacije posledica koje donosi stajanje u mestu kad je u pitanju takav stropoštav put, bio je gotovo svakodnevan cilj njegovih brzopletih, nesmotrenih odluka. Vreme je za naslon na novi šiljak bola, ne bi li se zasluzila radost kratkotrajnih, ali idiotskih razmera.

„Ili da, naprosto, priznam? Ko prizna, pola mu se prašta!“ – uzviknu Drezden, lečeći se dimskim gutljajima, pa nastavi.

„Da, ima da priznam! Da vidimo od čega su sastavljeni moralistički mantijaši.“

Drezden ugasi cigaretu u piklsu slatkasto požutelog dna, te ode da se istušira.

.

U tišini sudnice odzvanjao je prodoran glas čoveka sa čekićem. „Gospodine Drezden, u ime zakona, proglašavam vas krivim. Kazna je…“

David Drezden otvori aktovku sa gomilom novca, te proviri u nju, brojeći zelena naličja šuškavog boga. „Dakle, manje nego što sam očekivao. Biće i za stan, a i za večeras. Odlično.“

Sudija primeti da naš osuđenik ne pokazuje emotivne reakcije koje mu prijaju, pa, osuđivačkim pogledom dostojnim kakvog rigoroznog autoriteta, upita Drezdena.

„Gospodine Drezden, imate li nešto da kažete?“

Drezden rasejano ugleda sudiju, uozbilji se koliko god je to bilo moguće, pa ustade.

„Predsedavajući, vaša je presuda za mene očekivana, i smatram da je ona, kao takva, ispravna. Gospodin Ivanek će već danas imati svoj novac koji će mu pokriti štetu koja mu je naneta.“

Sudija zaključi da je neprijatnom okupljanju došao kraj. Tužilac ustaje, sa osmehom pobede. Pisar odloži svoje penkalo, te glasno preklopi zapisnik biblijskih razmera. Izvor graje, kao tisuću posvađanih reka, iz raznih labrnja poče da se širi po hali sa takvim akustičnim potencijalom da bi unutar nje svaki dobar muzikant poželeo da zapleše sa svojom omiljenom spravom za lečenje duše. Njuške raznih boja, koje pripadaju studentima prava, porodici onog koji tuži, ili naprosto nosiocima bapskog karaktera koji su tu jer nemaju pametnija posla. Drezden prođe groz grnje bodljikavih pogleda, te izađe napolje.

.

Ispred glomazne zgrade državne institucije pred kojom niko nije ravnodušan, Drezdena je čekao prijatelj. Drezden zapali cigaretu.

„Davide!“

„O, zdravo, pesniče moj.“

„Dobro si prošao.“

„Pijemo li?“

„Da li Pinokio ima drvena jaja? Ajmo!“

„Dobro. Usput ćemo svratiti, znaš, da se odmah ratosiljam problema plaćanja.“

„Vidim da te ni ta kazna neće naučiti pameti. Drezden zakon remeti, nema zrno pameti!“ – tobožnji pesnik se nasmeje, vrteći prstom kao da sluša kakvu narodnjačku tegobu.

.

Našli su se u redu ispred lokala sa natpisom „Pod kariranim stolnjakom“. Kolona, o čijoj su se dužini skrbile dve ljudeskare, kretala se sporo. Drezden pripali svoj Malboro, gravirajući filter svojim žutim zubima.

„Hajmo preko reda, znam ja ovog velikog!“ – reče drug pesnik.

Prilazeći masivnom kontroloru kolone, pesnik pruži ruku, a ljudina ga srdačno pljesne po bočnoj strani ramena, kako to umeju oni stalni pokazivači svoje fizičke nadmoći.

„Pustićeš me, zar ne?“ – reče takozvani pesnik.

„Ako izrecituješ nešto, pesniče.“ – odvrati krupajlija.

„Ma, ’ajde, posle ću. I ova glava je sa mnom“. – reče, prstom pokazujući na Davida.

„Ti radi svoj posao, ja ću svoj. A taj, taj sme samo ako baci ovo.“

Snagator poseže tešku ruku i za tren lišiše Drezdena njegovog sporog dželata. Praćen osmehom svoje uobičajene drskosti, baci cigaretu niz ulicu. Svetla iskrica poleti kroz mrak, za tili čas nestavši, sa poslednjim, gotovo tragičnim zvukom dodira žeravice i vode.

„Pravo u metu!“ – reče veliki.

„Zašto? Pobogu, zašto!?“ – Drezden je zaurlao od besa.

„Smiri se, čoveče!“ – reče pesnik.

„Ja da se smirim? Dosta mi je, smirenja!

„Alo, momak, ne talasaj!“

„Za smirenje mi treba ovo!“ – prstom je pokazivao na svežu cigaretu. „Da, to mi treba!“

Drezden zapali jednu cigaretu. „I ovo!“

Drezden zapali još jednu. „I ovo!“

Drezden pali još jednu. „I ovo!“

Drezden pali još. „I ovo!“

Drezden pali. „ I…“

Pali. Svi su pali. Svi poročni anđeli.

.

Sa nogama napred, naš zlosrećnik izlazi iz prostorije hitnih slučajeva. Prelazi u još jednu usku prostoriju u kojoj niti sme, niti je iko ikad pušio.

.

Kraj samotnog groba prolazi devojka, telefona naslonjenog na uvce.

„Joj, dragi, ježim se što stalno moram da prolazim kroz ovo odvratno groblje. Skoro koliko se ježim i svog posla. Šta? Da si video, pre koji dan, kakav mi je čovek, neki okoreli pušač, prišao štandu. Fuj. Ne, nisam ga zapamtila. Da, sledeći put ću te zvati. Čekaj…“

Devojka zastaje, čitajući natpis na ploči. „Moram da slikam ovo.“

„Ej, dragi, upravo sam ti poslala nešto. Ima neki novi grob. Šteta, umro je mudar čovek.“

Na draganovoj svetloj stvarčici osvanula je slika ploče sa natpisom

„Vidi me šta sam sad,

A bio sam šta si ti,

I ti češ biti šta sam ja.“

„Kakva šteta, dobar neki čovek.“

Autor:  Luka Stanisavljev

Foto-izvor: Pinterest

Related posts

Leave a Comment