Te godine beše neko prozaično vreme, ukoričeno sumornom februarskom pričom na pragu meseca marta, kojoj se ni početak, ni kraj, nije naslućivao. Nigde stiha dahom zime, ali ni rime prevarenih prolećnih pupoljaka, spremnih da zamru krhkošću postojanja, svojom neobjašnjivom lepotom. Puste ulice, danju blago utopljene zalutalim mladim vihorom, odavale su sumornu sliku, isčekujući da kasna noć i rana zora vrate, injem prekrivenu veštačku idilu zime, koja je i ove godine, odustala od nas. I mnogih drugih isčekivanih radosti, prožetih plavetnilom tuge, razaglavljenim gladnim zenicama umornih hipnotisanih pogleda, retkih prolaznika u…
Proza: Glad
