Tog jutra, 20. oktobra, sedela sam u kafanici „Drvo javorovo“ i dopade mi čaj „Pustinja“, mada sam želela drugi. Tog drugog, igrom slučaja, nije bilo u tom trenutku. Iako sam ja želela najaromatičniji čaj, a dobila „Pustinju“, ispostavilo se da je i taj čaj vrlo aromatičan. Nije bilo greške, iako sam i dalje imala osećaj da me nekakva pustinja stalno prati. Ili ja nju. Ili ona sve nas… Razmišljala sam ponovo o simbolici, baš kao i dan ranije kada je moja sagovornica, Tea Nikolić, izabrala ovo lepo mesto kao mesto…
Intervju: Tea Nikolić – Šuma blista, šuma peva…!
