Čujem tup zvuk udaraca, rekla bih nečeg gvozdenog, u nešto kameno. Kamen se bori, zvuk je grub ali opet podseća na jecaj, tako grub i tužan, baš sekund pred pucanje. Gvožđe opet pobeđuje. Kao i prethodnog jutra. Otvaram oči i odmah se prisećam da komšije i dalje ruše zid koji nas deli. Ne, ne žele da imamo malu kapiju, poput onih u simpatičnim američkim filmovima, i mašemo jedni drugima dok s osmehom kosimo travu. Jednostavno mislim da im ni prethodni zid nije bio dovoljno visok. Pričali su mi stari o…
Proza: Juče i sutra
