Središnja pustinja i zvuk njene tišine

Može li se usred ničega pronaći nešto, i to baš ono za čime smo tragali?

Zašto da ne može, jer ako se smisao može pronaći u ogromnoj pustinji zvanoj život i sastavljenoj od manjih pustinja i povremenih fatamorgana, onda ni pustinjski snovi ne moraju biti tako pusti kako se na prvi pogled čine.

A šta se to – osim ničega – može pronaći u pustinji (ili pustinjama), pokušao je da odgonetne pisac Miomir Petrović, pa ako već svako u pustinji ima sopstveno priviđenje, on je svoje pretočio u knjigu Središnja pustinja, pokazavši pritom da se i brojne opsene savremenog urbanog sveta lakše sagledavaju kad se zastane usred nepregledne peščane površine.

S obzirom na to da je knjiga pisana u prvom licu i da je piščeva biografija dobro poznata, svako će prvo pomisliti da je Petrović lična iskustva iz Ujedinjenih Arapskih Emirata pretočio u svojevrsni autobiografski roman – ali, koliko god da je to tačno, taj je podatak najmanje bitan, nego je mnogo bitniji način na koji je pisac preneo svoje utiske iz jednog modernog i bučnog Vavilona okruženog tihim pustinjskim prostranstvima, pa ako je stvarnost koju je proživeo ipak prožeo imaginacijom i fikcijom, to je opet u svrsi još boljeg dočaravanja jednog sveta prepunog neobičnosti i suprotnosti.

Slikovitim prikazima emiratskih gradova, umetničkim opisima pomalo čudnovatih doživljaja sa peščanih dina, neposrednim susretima sa ljudima različitog porekla, ali i karakterističnim ubacivanjem anglicizama i arapskih izraza (na izvornom pismu) za termine koji bi prevođenjem izgubili smisao, Petrović je uspeo da iz prve ruke predstavi jedan specifičan Istok koji je maltene preko noći primio izgled Zapada.

Naravno, kad se spomene Istok, pa neka je i zapadnjački kao što su to Emirati, ne može se zaobići položaj žene, pa je taj fenomen i u Petrovićevoj knjizi dobio istaknuto mesto, a koliko god da pojedine scene sa tajanstvenom i neobično smelom studentkinjom Nur ponekad izlaze iz domena realnosti, one su zapravo najupečatljivije – baš kao što je ponekad od svih doživljaja iz pustinje najupečatljivija fatamorgana, to keltsko-normansko božanstvo što se skrasilo na afričkom i azijskom pesku, prikazujući se svakim očima drugačije.

I upravo se pustinja, sa svojim opsenama, sama od sebe nameće kao bekstvo od jednog demonokratizovanog sveta, jer ako u tom svetu ništa postepeno smenjuje nešto, možda se u tišini peščanog prostranstva skriva ono što se u vavilonskoj urbanoj vrevi ne može čuti, pa kad se već usred ničega može pronaći nešto, onda se baš u toj i takvoj potpunoj tišini može spoznati pravi zvuk.

Pored pustinje i zvukova njene tišine, kao sveprisutni motiv javlja se i pritajen zvuk stranaca, koji u Emiratima nisu izuzetak nego pravilo, a za koje Petrović u svojoj knjizi koristi izraz ekspat. A pošto među srpskim ekspatima na svim stranama Istoka i Zapada ima i vrsnih pisaca, sve se češće javljaju knjige u kojima se kroz romansiran prikaz iznose iskustva i lični doživljaj sredine, mentaliteta i zemlje gde su se pisci odselili i gde se postepeno odomaćuju, pa je stoga Središnja pustinja možda još jedna u nizu knjiga koje bi se jednog dana (ako je dozvoljeno pretpostaviti) grupisale u žanr (da je tako nazovemo) ekspatske književnosti.

Namenjena čitaocima u zemlji gde je pisac, poput brojnih ekspata, prisutan i kada nije prisutan, Središnja pustinja ipak nije turistički vodič u kome se o jednoj zemlji iznose pretežno pozitivni utisci, nego je ovo knjiga sačinjena od ličnih piščevih utisaka, među kojima ima i pozitivnih i negativnih, ali koji će ipak približiti čitaocima jedan svet koji ni izbliza nije otkriven kako se može učiniti, a koji se možda najbolje spoznaje iz pustinje kojom je okružen.

Prvobitna verzija: Laguna Bukmarker

Autor: Dušan Milijić

Related posts

Leave a Comment