Prosutim Nirnberškim noćima,
uvenulim Jelisejskim poljima,
poslednjim travnatim sagovima,
obelodanjenim bolesnim darovima;
guši se ovaj novi svet,
gde biće uništen
i poslednji najgrublji
pčelinji cvet.
Procvlog Azraela
pustare gorki med;
rekama demonskih moći
škrtošću poleta, zar će opet doći;
– U kojoj će noći
njegova barka sada poći?
Poslednji ružin zavet,
milosrdno prekaljena savest;
Kao suvo upleteno trnje
svešću Sina Prvenca,
zaboravljenog nebeskog zdenca,
večita je blistava kruna
pratnjom poslednje pesme
svih naših raštimanih struna,
preklanih jaganjaca krvava runa;
spaljenih pesama, prahom prekrivenih.
Iverja sagorelih,
nedomišljenih uzaludnih reči.
– Zar nam treba opet
snaga podaničkog gneva;
da spere sav taj bolesni bes
što nam u očima slepilom seva.
Sve ljudsko u nama mre
što se u stranputici pogleda skriva
što na pogrešnom putu
zavisnošću odoleva.
Vapaj zaboravljenih vekova
sada je oslušnut, samo škrtim osmehom
svih naših zaspalih proleća.
Izgubljenih karavana trag,
na putevima prokisle svile,
gde se i bez vode tone,
gde se suze i bez plača rone,
gde divlji vetrovi
svako ljudsko srce progone.
Taj grub odsjaj nežnosti
naše usiljene čednosti,
topline srca što u ropcu hropće,
hladnoće pogleda ambisom duše,
zanemelim bolom,
sada..
..ni na šta ne podseća.
Sav taj pesak bačen blistavim očima,
gubi se u slepilu slomljenog pogleda
pustinjama ukaljanih svetova,
znamenja, čeličnih hladnih smetova;
U svim ovim zatalasanim
kristalnim noćima
poslednji je apostrof Kerubina;
– moć sveta pripada
ipak samo malima
i nemoćnima.
Autor: Vlado Božinoski
