Postojanje zla u svetu, njegova srž i nastanak oduvek su okupirali ljudsku civilizaciju. Drevni prorok Zaratustra svoja je filozofska i religiozna uvrenja koncipirao kao čovekovu borbu između Istine i Laži, koja kroz kosmičke manifestacije predstavlja bit ljudskog postojanja. Smatra se da Zaratustrino učenje predstavlja temelj religoznog dualizma – konstantne borbe između Dobra i Zla.
Prosvetiteljska filozofija pak ukazuje na to da je čovek u svojoj osnovi rođen kao dobar, te se postavlja se pitanje zbog čega zlo zapravo kruži Zemljom. Teorija evolucije (darvinizam), simplifikovano rečeno, zastupa ideju da je čovek nastao od životinje, što bi značilo da su ljudi, pre svog evoluiranja, bili u istoj ravni sa ostalim životinjskim vrstama. S jedne strane, kroz evoluciju ljudski um dosegao je moć svesti o sebi i drugima, te ga to odvaja od ostalih živih organizama, a sa druge strane njegova fizička osnova zadržala je ono životinjsko u sebi. Tragovi evolucije ispoljavaju se na različite načine, na primer kosa ili pubične dlake se mogu posmatrati kao ostaci krzna, te se tako i ljudski nagon može posmatrati kao nešto animalno u čoveku.
Životinje, kroz lanac ishrane, konstantno ugrožavaju jedna drugu da bi zadovoljile porive sopstvenog nagona, ljude pak njihova (samo)svest sprečava da na svakom koraku ugrožavaju jedni druge. Zahvaljujući svesti ljudski um je razvio pojam etike, te bi po pravilu čovek trebalo da se pridržava etičkih postulata. Čovek je, dakle, rođen dobar, ali je rođen sa nagonom s toga bi nagon bez etičkih normi mogao postati i destruktivan po okolinu. Postojanje (celokupnog) zla svakako ne bi trebalo tražiti u nagonskom, jer je nagon impuls koji je dvogubog karaktera. Nagon može biti progresivan (nagon održanja vrste), ali i regresivan (nagon (auto)destrukcije). Apropo destruktivnog u čoveku može se primetiti da su ljudi kroz istoriju egzistencijalno ugrožavali jedni druge, da je kroz njihovo delanje upravo progovarala i ova vrsta nagona. A potreba čoveka da ratuje i stvara teritorijalni integritet srazmerna je životinjskom obeležavanju teritorije.
Ljudskoj rasi je pored manipulativnih poriva, te ispoljavanja sujetnih i egoističnih manira takođe zajednička i želja za osvetom, za uzvraćanjem negativnih postupaka. Možda bi fenomen Dobra i Zla trebalo posmatrati kao pozitivnu i negativnu energiju koja kruži Zemljom. Negativna energija bi predstavljala zlo koje nam je naneto, a pozitivna energija bi označavala našu spremnost da ne uzvratimo negativni postupak i time makar na tren prekinemo konstantno kruženje zla. No, ako konsultujemo istoriju uočićemo niz negativnih primera koji upućuju na sasvim suprotne težnje.
Tako je hrišćanska religija pre 313. godine i donošenja Milanskog edikta bila nivelirana u odnosu na ondašnju pagansku religiju. Hrišćani su više od trista godina bili izloženi progonima i nasilju zbog njihovog religioznog opredeljenja. Po donošnjenju Milanskog edikta, hrišćanstvo dobija svoju ravnopravnost i progoni hrišćana bivaju prekinuti. Kako je Crkva jačala, tako je hrišćanstvo postalo i više nego ravnopravno, a uticaj paganstva je izrazito slabio. Određeni izvori upućuju na to da su ondašnji hrišćani pribegavali sličnom sistemu koji su i sami iskusili pre donošenja Milanskog edikta, s tim što se njihovo delanje više usmerilo na pokrštavanje pagana.
U jednom pasusu knjige Milomira Marića „Deca komunizma“ može se uočiti sličan primer (zlo)upotrebe moći. Komunizam, naime, teži ukidanju klasa, njegov koncept zasniva se na stvaranju besklasnog društva u kome će svako imati jednako kapitala. Ovakva arkadijska atmosfera često dobija epitet utopijskog, kao i određenu vrstu spora između teorije i prakse. U teoriji, ovakav sistem je idealan, ako ne i najidealniji za bitisanje ljudske civilizacije. Praksa pak tvori drugačiji diskurs. Često se može čuti da komunizam u praksi nije merodavan zbog nemogućnosti promene ljudske svesti, odnosno onog egoističnog čoveku, jer je u prirodi ljudi da žele biti jedni iznad drugih.
Oktobarska revolucija uslovila je promenu celokupnog sistema u ondašnjoj Rusiji. Dolaskom boljševika na vlast, koji su pre toga bili potlačena klasa, carska Rusija prestaje da postoji, te se formira Sovjetski Savez. Od tog trenutka u Rusiji započinje epoha komunizma, a samim tim i težnja da svi ljudi u toj zemlji budu jednaki. Marić, međutim, iznosi drugačiji primer u kome navodi negativno ponašanje pojedinih boljševika prema svojim sunarodnicima (određena grupa boljševika hapsila je pripadnike buržoazije bez adekvatnih razloga i prisiljavala ih na pranje sudova, čišćenje toaleta i štala bez krpa i lopata).
Kao i u prethodnom primeru – oni koji su bili potlačeni u jednom trenutku sopstvenog bitisanja, pribegavali su tlačenju kada im se za to ukazala pogodna prilika. Iz perspektive ljudske prirode ovakav čin se može posmatrati kao puki ekvivalent, kao svođenje računa. Ipak, postavlja se pitanje da li bi komunistička ideologija bila utopija ako bi bar deo ljudske svesti bio u stanju da prekine niz uzvraćanja negativnih postupaka. Mnogi kritičari komunizma možda i imaju pravo kada kažu da je u praksi ovakav sistem pravi debakl, ali olako zaboravljaju na mogućnost postojanja altruističkog u čoveku. Problem altruizma je taj što on nije svojverstan svakoj jedinki (kao što se vidi u gorenavedenom primeru), ali se nikako ne sme zaboraviti na mogućnost njegovog postojanja i razvijanja u čoveku.
Još jedan primer iz savremene istorije upućuje na ukorenjenost osvete kod ljudi. Drugi svetski rat doneo je strahovite užase poput koncentracionih logora, holokausta i masovnih progona. Procenjuje se da je preko šezdeset miliona ljudske populacije ostavilo svoje živote u ratnom molohu. Ironija Drugog svetskog rata je njegov epilog, odnosno dvodnevno atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija od strane Sjedinjenih Američkih Država. Činjenica je da je Japan svoju tadašnju politiku usmerio ka nacističkom i fašističkom pokretu, kao i to da jedini nije želeo da potpiše kapitualciju, te je, svojevrsno čoveku, primenjena sila radi promene stava koji je imao Japan.
No, sila koja je primenjena odnela je oko pola miliona života, među kojima je bilo pretežno civilnog stanovništva – posledice radijacije osećaju se i danas. Ovakav epilog jednog mučnog rata upućuje na činjenicu da čovečanstvo nije izvuklo nikakvu pouku, jer je na nasilje uzvraćeno nasiljem, a tim činom je samo još više produbljena ciklika zla.
Ako zanemarimo suvoparnost istorijskih podataka i ovoj temi pridodamo lični plan, uočićemo da je svako od nas bar jednom tokom života osetio potrebu za osvetom. Ova potreba nas ne čini nužno zlima, jer se javlja kao posledica negativnog postupka koji nam je nanet. Povređeni, težimo uzvraćanju udarca, težimo deemocionalizaciji u biti. No, ako naše težnje prevagnu ka pozitivnoj strani, tačnije, ako na verbalno i/ili fizičko nasilje ne odgovorimo nasiljem, mi samim tim odbijamo da budemo deo zle ciklike, odnosno negativne energije koja kruži Zemljom.
Fenomen zla se gotovo uvek posmatra sa aspekta metafizike, kao sila koja nema svoje jasno uporište i uglavnom je označena neodređenom zamenicom „nešto“. No, destruktivna strana nagona u čoveku zapravo otklanja metafizički nivo. Ipak, negde se ponovo potkrada pitanje da li smo rođeni dobri ili zli. Odgovori na ovo pitanje definisani su vrlo raznoliko, ali se u različitim kulturnim sferama mogu uočiti određene sličnosti.
Na primer u književnosti, konkretno u delu Janka Veselinovića „Hajduk Stanko“ narator kazuje sledeće: „Pravo vele, u čoveku je sve: i dobro i zlo; obe su klice u njemu. Koju više dražiš, ona jače i osvaja.“ Zanimljivo je da je sličan diskurs zastupljen i u hip-hop kulturi, odnosno u refrenu pesme „Priča dva vuka“, rep muzičara Boška Ćirkovića Škaba: „Jedna duša, dva vuka – sukob koji plamti. / Jedan Dobrota i Ljubav, drugi zloba i zavist. / Jedan beo kao nebo, drugi tamni kao ambis. / Tas prevagnuće na strani vuka kojeg hraniš.“ Iz ovoga proizlazi da koren Dobra i Zla ne bi trebalo tražiti u kosmičkoj i metafizičkoj sferi, već u nama samima. A ako se opet osvrnemo na istoriju uočićemo da su ljudi sami izazivali nedaće na Zemlji, pre svega zbog svojih egoističnih poriva.
Kao što je već rečeno ljudski um poseduje svest, te pomoću nje odgovara za svoje postupke. Naš Razum i Duh su inače ophrvani raznim preprekama, misli u našoj glavi kreću se od veoma pozitivnih do zastrašujuće negativnih, energija unutar nas takođe oscilira od negativne ka pozitivnoj, od Zla ka Dobrom i obrnuto. Dakle, isključivo se u nama, a ne u kosmosu, odvija konstantan sukob i borba dva principa – Svetlosti i Tame, što znači da isključivo mi pravimo odabir osećaja koji nas preplavljuju i postupaka koje činimo. Zlo na taj način postaje pojava antimetafizičkog karaktera.
Činjenica je da nas ponekada preplavi osećaj egoizma, sujete i manipulatorstva. Želja za osvetom ponekada obuzme čitavo naše biće, te ju je izuzetno teško obuzdati i kontrolisati. No, isto tako nas svaki pokušaj suzbijanja i/ili suzbijanje ovih pojava čini, ako ne dobrim, onda neumitno boljim ljudima.
Autor: Milica Milošević
Foto-izvor: Wikipedia
