Drago biće, svaka tvoja pustolovina neka nikad ne prestane, čak i kada sviće! Zgrabi kormilo i uputi se u sve ono što se ispod tvojih kapaka snilo i sakrilo! I drži ga čvrsto, sa draguljima u kosi jurcaj gde god pogledaš i uperiš prstom! A onda srebrno sidro spusti, u maglu penušavu i dim, plavi, gusti. Milo biće, šešir sa ljubičastim perom na teme, i tada će sve sablasti i aveti glasno da zaneme. Lepo biće, brodolom nikad neće imati tvoj brod, čak iako ne znaš gde su svetla, gde…
„Poeziju će svi pisati.“ Reče velikan koga je ubila reč u doba socijalizma. Prinče, tvoja vizija diše kroz vidokrug Istine. Ali današnji stihovi stežu omčom hermetizma. Poeziju neće svi razumeti. Poeziju, dakle, svi pišu, odnosno prozu u formi stiha. To je u redu, rima ponekada razvodni jačinu oblika. I psovke su u redu – Bukovski je kralj takvog izraza. No, postoje vulgarizmi koji su tu samo radi šoka. Onda je bolje biti „patetičan“ kao Desanka, jer nije avangardno sve što iskače izvan svog toka. Poeziju, eto, svi pišemo, hvala ti…
