Drago biće,
svaka tvoja pustolovina neka nikad ne prestane,
čak i kada sviće!
Zgrabi kormilo
i uputi se u sve ono
što se ispod tvojih kapaka snilo i sakrilo!
I drži ga čvrsto,
sa draguljima u kosi
jurcaj gde god pogledaš i uperiš prstom!
A onda srebrno sidro spusti,
u maglu penušavu
i dim, plavi, gusti.
Milo biće, šešir sa ljubičastim
perom na teme,
i tada će sve sablasti i aveti
glasno da zaneme.
Lepo biće,
brodolom nikad
neće imati tvoj brod,
čak iako ne znaš gde su svetla,
gde su leptiri, gde je svod,
i nek je uzburkan
po glatkoj palubi tvoj hod.
Ostaćeš visočanstveni princ na svom brodu,
i želim ti da voliš,
kao što ja volim
svu tu iz čega si rođen,
vodu!
Autor: Miloš Janjić
