Sređujući kućnu biblioteku, uživala sam u tom društvu stranih i domaćih erudita, kao i u brojnoj kolekciji, koja je izašla iz pera mnogobrojnih ženskih predstavnika tog belosvetskog književničkog društva. Počastila sam ih novim policama sa kojih su mi se, udobno smeštene, ponosno osmehivale. No, iz prikrajka dozivala me je jedna, tražeći da ponovo zaronim u imaginarni svet Zenita i Luisovih Cvetnih visova. Nije to bila molba, već izričita naredba, da ponovo pročitam Sinklerovog „Bebita“. Tipično prodornog vodolijskog intelekta, Sinkler Luis je svoj spisateljeski proboj doživeo, objavivši 1920. godine, svojevrsnu „kritiku“ srednje klase američke provincije, koja je uobličena u roman pod nazivom „Glavna ulica“. Uspeh ovog romana, prodatog u dva milona primeraka, katapultirao ga je na sam vrh književničke scene onog vremena. 1930. godine ovenčan je neizbežnom slavom prvog nobelovca, koji dolazi sa prostora Sjedinjenih Američkih Država.
Kao što gore napomenuh, radnja romana smeštena je u imaginarni gradić Zenit. Glavni junak naše knjige je Džordž F. Bebit. U pitanju je sasvim prosečan poslovan čovek, koji nam stiže negde iz srednjeg Zapada Amerike, u sam osvit rađanja prohibicije. Njegov život čini se savršenim. Ima zavidnu karijeru. Ta on je agent za nekretnine u Cvetnim visovima, toj Meki i Medini gotovo pa savršenog Zenita. Ima brižnu ženu i troje predivne dece. Kuća mu je izuzetno ustrojena i pritom je opremljena svim tehnološkim pomagalima tog vremena. Ima automobil, što ga, složićete se, a sa obzirom na vreme, svrstava u omanju kategoriju imućno-prestižnih. Naš Bebit nosi sivo odelo i kosu češlja unazad. Odlazi u klub na ručak gde vodi sitne, isprazne razgovore, uz obilne porcije visoko začinjene i kalorične hrane, sve to zaliva se čašicom prokrijumčarenog alkohola.
Sve se to podrazumeva, svakako, no jedini prijatelj našeg Bebita je Pol Rajli. Po svemu sudeći Bebit je veoma usamljeno biće. Istovremeno Bebit je i primerak čoveka kome je modernistički život isisao, ukrao i ono malo preostalog duha. Dok Pol Rajli shvata ispraznost konformističkog života, Bebita polagano nagriza „nevidljiva“ neosvešćenost praznine tog napuhanog mehura prividno idealističkog netalasanja. Uviđajući naprsnuće, koje sam sebi ne može da definiše, Bebit se unapred smišljeno priprema za odlazak sa Polom na tronedeljni odmor. Nakon izvesnih peripetija, dva prijatelja provešće odmor u prirodi, oslobođeni pritiska društvenih stega „uglađenog Zenita“. Verujući da je promenjen i da je pronašao svoju zalutalu žensku suštinu, Bebit se vraća isprogramiranom životu, zenitskog uglednoog građanina.
Tu je posao, bridž, golf, ručkovi u klubu, bioskop. Međutim, Bebitov prijatelj, Pol postaje svestan činjenice da je napustio svoje snove zarad materijalističke dobiti, karijere direktora firme za postavljanje krovova. No, ne usuđujući se da napusti taj konformistički svet, Polovo nezadovoljstvo dostiže vrhunac poraznim, pokušajem ubistva njegove supruge, Zelde. A naš Bebit ulazi u začarani krug istog nezadovoljstva. Ostavši bez prijatelja, Bebit utočište ne pronalazi ni u porodici, već se povlači u sebe. Shvatajući da ne zna šta želi, Bebit će pokušati da pronađe sebe, istražujući svet van granica stereotipnog Zenita. Te se prepušta porocima, druženju sa boemima, koketira sa drugom ženom, u čijem prisustvu jedino može biti potpuno svoj, predaje se iscrpnim zabavama, ispitujući sopstvene granice fizičke i starosne izdržljivosti.
U jednom momentu čak postaje zagovornik političkog liberalizma. Međutim, suočen sa bolešću svoje supruge, u pitanju je operacija slepog creva i mogućnošću da je zauvek izgubi, Bebit će se, napuštajući svoje snove o slobodnom duhu, primiriti, pokorno se vraćajući „brojčano nadmoćnijem stadu“ zenitske zajednice. Poruka je jasna, u toj borbi, zajednica uvek savlađuje pojedinca. Bebit je pokušao da se svojim snovima suprostavi toj razrađenoj mašineriji društveno-normativnih pravila, duboko ogrezlog Zenita. Iz tog okršaja Bebit nije izašao u svojstvu pobednika, pak postao je bogatiji za još jedno više iskustvo, da tamo iza ipak postoji jedan drugačiji život, od onog koga proklamuju u Zenitu. Ipak Bebitu ostaje nada da ista sudba neće zadesiti i njegovog sina Teda, kome će reći da sledi putanju sopstvenog srca:
„Ne plaši se porodice. Ne, niti čitavog Zenita. Niti samog sebe, kao što sam se ja plašio. Napred, mili moj dečko! Svet je tvoj!“
Kad sam zaklopila strane ovog romana, osetila sam dve suze kako mi se slivaju niz lice. To je ta nada. Zato, dragi moji živite svoje snove, nemojte se zadovoljiti učmalošću stereotipne zajednice, svakako je imuna na vašu sreću, ista je ne dotiče i baš je briga za vaše stidljivo nezadovoljstvo izraženo sramežljivom skrušenošću. Ta nemojte se osvrtati ni vi na nju. Ovaj svet je samo vaša pozornica. Zato igrajte živeći svoje sopsvene snove.
Autorka: Aleksandra Čolić Spasić
