Može se primetiti da poezija i umetnost u današnjem vremenu za masu ne predstavljaju gotovo ništa, ali za pojedinca označavaju mnogo. Branko Miljković je u jednom od svojih intervjua izjavio sledeće: „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…“ Upravo ovaj citat ukazuje na čovekovu dvogubost – u trenucima psihičke teskobe čovek odlazi ili u (auto)destrukciju ili u kreativnost. Stoga poezija ili bilo koji drugi vid kreativnosti, pojedincu može doneti izlaz i jedan vid rasterećenja. Ako stvaramo za našu dušu to je i više nego dovoljno.
No, ako pesnik/pisac poželi da njegova kreativnost dopre do širih krugova može naići na otpor sredine. Ono što čudi je da neretko otpor pružaju i krugovi potencijalnih istomišljenika, te tako često nailazimo na dozu nepotizma u kulturnoj i umetničkoj sferi koja, nažalost, uzima prevlast nad kvalitetom. „Čupava Keleraba“ je o ovim i sličnim pitanjima razgovarala sa negotinskim piscem Sašom Skaluševićem Skalom, te je kroz njihovu prizmu sagledan i status pesnika u savremenom svetu, kao i cilj angažovane umetnosti.
Koliko dugo se bavite pisanjem i u kojim sve časopisima/portalima možemo čitati Vašu poeziju?
Zvanično, pišem od srednje škole kada su došle i neke prve nagrade. Pohađanje letnje pesničke beogradske škole, koju je tih godina organizovalo Ministarstvo prosvete, gde su nagrađenima republičkom nagradom za srpski jezik i književnost organizovani kampovi sa smeštajem, radionicama, predavanjima i izletima, koje su u to vreme vodili naši eminentni književnici. Nešto nalik na mini-škole kreativnog pisanja koje su naročito popularne u Severnoj Americi. Dolazili smo svakog leta i ostajali desetak dana. Govorim o sredini i drugoj polovini devedesetih godina. Danas mislim da to ne postoji, osim možda nešto na privatnu inicijativu i naravno za novac. Što se tiče ovog drugog dela pitanja, ima zaista mnogo časopisa/portala na kojima sam objavljivan. Dugo sam pisao za udruženje „Građanski krug“ i njihov u to vreme vrlo praćen blog. Onda su tu pančevački zbornik poezije i kratke proze „Rukopisi„, zaječarski „Razvitak“, elektronski časopis „Libartes“, magazin „P.U.L.S.E.“, beogradski časopis „Afirmator„, artblogazin „Hyperborea“, portal „Duhovni Razvoj“, časopis za književnost, umetnosti i kulturu „Buktinja“, časopis „Književnost“, sarajevski časopis „Poezija“, blog „Exxxperiment“, „Eastside“, časopis „KULT“, vaš portal i drugi.
Kako biste opisali trenutno stanje srpske i regionalne pesničke scene?
U glibu i magluštini. Znate kako, mi živimo u jednom potpunom rasulu. Umnom, moralnom i ekonomskom i to se sve prenosi i na umetnost. Možda i više nego što smo sami svesni. Nema reda, poretka. Vrlo je malo ozbiljnih izdavača koji objavljuju poeziju i tu ako niste Milena Marković, koja je uzgred sjajna pesnikinja, vrlo je teško pokrenuti se sa mrtve tačke. Ima pokušaja, naročito u prestonici, ali i tu su opet potrebne drugarske veze i vezice, a ne samo kvalitet. Dok sa druge strane imate i onu tihu okupaciju starijih autora koji grozničavo, po svaku cenu ne žele da siđu sa scene. Dok se promenio i sam odnos prema literaturi. Svet je sve više preplavljen lakom književnošću, čiji je jedini cilj da širi što više beznačajnosti, zatupljuje lakom i pukom zabavom, proizvodi tamo kakve spektakle i slične gluposti. Tu je poezija proterana i gotovo nepotrebna.
Šta mislite o statusu pesnika/pisca u savremenom društvu?
Sve najgore, nažalost. Kako se promenio odnos prema umetnosti, literaturi, tako se promenio i odnos prema autoru. Svet ga sve više posmatra kao onu ludu ili nekog tamo njima nerazumljivog Sizifa. Nešto radi, stvara, piše, slika, ali im to baš nije najjasnije, osim što misle da je zaludno. Dok se savremeni čovek davi u problemima egzistencije potrošačkog društva. Naravno, možda više nego u ostalim umetnostima, književnici su gurnuti na pod margine i niko ne želi, ne da im pruži ruku da ustanu, već se prilično trude da ih tu i ostave. Uostalom, tako je oduvek i bilo sa nekim kraćim primirijem.
Koje teme i motive najviše varirate u Vašim pesmama?
To su od opštih i večitih motiva koji se javljaju od antičkih vremena do danas kao što su: ljubav, smrt, sloboda, porodični i drugi odnosi, sukob generacija, nerazumevanje, antejevski motiv, ahasferovski motiv do nekih novih kao što su otuđenje, nemir, teskoba modernog doba, razočaranost istim. Teme su opet gotovo iste – ljubav, smrt, neispričane priče, mitovi, grad, povest, sukobi, greške, društvo, nepravde, suština sa velikim S.
Šta za Vas, kao čin, predstavlja pisanje poezije?
Iskreno i potpuno ogoljavanje, nešto kao erotski čin. Često ume da bude spasonosno iskustvo, jer pesnik je pomalo šaman, pomalo vox populi (barem je to bio), on progovara jednim unutrašnjim iskustvom i iznosi stvari onakve kakve stvarno jesu, da parafraziram Hakslija ili Morisona (smeh). Upravo ono što kaže Šekspir: „Smisao života je pronaći svoj dar. Svrha života je posvetiti ga nečemu.“ Upravo to radi pesnik svojim stvaranjem. Pokušava da imitira Bogove.
Da li je Vaša poezija smeštena pod okrilje određene pesničke struje (pesničkog udruženja) ili se ona pak razvija samostalno?
Ne. Član sam nekih udruženja, klubova, ali to je pre omeđeno geografskim značenjem odakle ja dolazim, a to je Negotinska, odnosno Timočka Krajina, nego nekim pokretima ili poetskim strujama. Drugo, protivnik sam svakog ukrupnjavanja u pokrete, delovanje u masi, što se tiče umetničkog čina. Smatram da kao što je pisanje i čitanje, jedan tipično usamljenički čin, tako treba da bude i sa autorom. Sam treba da nađe svoj put i da ga dalje utabava. Naravno, nemam ništa protiv saradnje, uostalom član sam redakcije časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Buktinja“ koji objavljuje „Krajinski književni klub“ iz Negotina i dobro znam koliko je značajna svaka saradnja među umetnicima.
Koliko bi poezija jednog pisca trebalo biti socijalno angažovana i da li, po Vašem mišljenju, socijalni angažman „kvari“ umetninu?
Ne mislim da socijalni aranžman kvari delo, tačnije umetninu, kako ste vi lepo rekli. Naravno ako je iskreno i ako ne dolazi iz nekih sitnih, najčešće političkih, sebičnih, koristoljubivih i sličnih intresa. Jer pisac mora da reaguje na socijalnu i svaku drugu nepravdu. Tu je on taj vox populi koji budi, upozorava, opominje. Traži pravdu, koje uzgred obično nema za malog i slabog čoveka. Pokreti kao pank u Britaniji ili antiratni pokret protiv rata u Vijetnamu, širom SAD, nešto slično i kod nas početkom devedesetih tzv. studentski otpor ratu na čelu sa članovima rok bendova – Ekaterina Velika, Patribrejkers i Električni Orgazam i njihov projekat „Rimtutituki“, čiji je muzički cilj bio antiratna propaganda, su svetli primeri te vrste. Onda tu su pojedinci poput Tomasa Bernharda u Austriji, Roberta Bolanja koji je morao da napusti Čile, veliki broj poznatih književnika koji su se suprotstavili Hitleru i nacizmu, počev od Tomasa Mana i njegovog brata Hajnriha, te Brehta, Deblina, Valtera Benjamina i mnogih, mnogih drugih.
Postoji vreme kada ne možete ostati slepi i gluvi. Zabarikadirati se u nekom seocetu, daleko od puke svetine i uz dobro vino i jako meze pisati o cveću i ostalim biljkama. Veliki je broj primera u svetu, kod nas je to nešto drugačije, pa osim Branislava Nušića, Sterije Popovića, Bore Pekića, Duška Radovića, Branka Čopića, Žike Pavlovića, reditelja i autora Crnog talasa i nekih drugih, nemate brojne primere kroz burnu istoriju i prošlost Balkana. Verovatno zbog toga što u nas, umetnici prvi stradaju, pa im je bolje da ćute. Znamo da Andrić nije pustio glas za Crnjanskog. Niko nije stao u zaštitu Sime Pandurovića ili Svetislava Stefanovića. Jedan je prebijan, a drugi streljan od novih vlasti. Sa druge strane je mnogo sramnih primera, koje ne bih pominjao. Sad koliko će pojedinac, odnosno umetnik, književnik uzeti učešća i koliko će njegovo delo biti angažovano je stvar pre poetskog senzibiliteta i opredeljenja. Imamo i danas neke primere kod nas, to vidimo kroz zbirku „Čiji grad?!“ gde je više od četrdeset pisaca uzelo učešće u inicijativi „Ne da(vi)mo Beograd“, gde će celokupan prihod biti doniran za „rast te neformalne gradjanske organizacije i organizovanje novih protestnih šetnji, za grad po meri ljudi, a ne uskih interesa pojedinaca.“, kako kažu u saopštenju. Ideja je dobra, ali videćemo šta će od nje na kraju ispasti. Iskustvo nas uči da ako neko bude udavljen to sigurno neće biti vlastodršci i oportunisti svih boja.
„Čupava Keleraba“ je za kraj ovog vrlo inspirativnog intervjua za vas pripremila i jednu pesmu Saše Skaluševića Skale. Uživajte.
IZBOR
Poluotvoreni prozor u stanu tvojih roditelja
hladi ti prvu jutarnju kafu
decembar je ali još nije zima
vrelina šolje izaziva ti uznemirenost
kao popodnevna svađa u zgradi
kao nepregledno polje opušaka
koje zatičeš u gradskom parku
srkneš li vrelinu kafe
srknuo si svo trnje iskustava
koje će doći nakon mladosti
prospeš li njen talog
okrenuo si glavu od zločina i nepravde
Autor: Milica Milošević