Mi ljudi smo čoporativne životinje koje misle da su mnogo naprednije od ostalih stanovnika ove planete. Vekovima unazad smo stvarali sebi neki bolji svet. Prvo smo živeli u velikim plemenima, pa u manjim… Kasnije smo umislili da smo civilizovani i počeli svoje zajednice da nazivamo porodicama. Uvek smo se trudili da budemo bolji, hteli smo da budemo najbolji u gradu, među komšijama, pa i među našim rođacima. Težili smo ka nečemu drugačijem, boljem, lepšem. Hteli smo da budemo veći, jači, uspešniji. Želeli smo da imamo sve što drugi nemaju, ali ni danas ne znamo da budemo zadovoljni sa onim što imamo. Tu smo da zavidimo i da podmetnemo nogu drugome. Tu smo da omalovažimo i zgazimo tuđi trud. Retko kad smo tu da podržimo i razumemo drugoga.
Kod vukova i majmuna je to drugačije, oni štite svoju vrstu od drugih i svojima pomažu na razne načine. Mi se pomažemo samo saplitanjem i spletkarenjem, a to zapravo nije pomaganje. Težimo ka ličnim ciljevima, a ne ka društvenim. Društvo se koristi zarad pojedinaca. Nismo skladni, niti civilizovani onoliko koliko mislimo da jesmo.
Umesto što se budimo misleći na ono što nemamo i na one koji to imaju mogli bi da nabrajamo svakog dana šta to imamo. Imamo ovaj dan, krevet, san. Imamo sunce, prozor, vetar, vazduh… Imamo želje i ciljeve. Želja je ono što želimo, a cilj je ono mesto koje nas čeka negde, ali prvo moramo da krenemo. Želju pretvaramo u cilj i ka njemu koračamo. Na tom putu nalazimo načine, pratimo znakove i beremo biljčice. Imamo i snage za to. Ne treba nam ništa drugo za sad, kad bude trebalo nekako će već doći.
Otvori oči i razmisli kuda ćeš danas poći i šta imaš. Nemoj da razmišljaš šta drugi imaju i zašto ti to nemaš. Lako je naći izgovor, ali on nam sad ne treba. Treba nam volja da podignemo glavu i zakoračimo napred. Čopori životinja šetaju, neki hranu traže danima, ali ne odustaju. Imaju svoj cilj i do njega uzdignute glave koračaju. Pusti druge neka koračaju kuda žele i mogu. Otvori oči i koračaj sa svojima, ne preko njih!
Autor: Milica Janković