Dimitrije beše neugledan momčić koji je tek nedavno navršio devetnaest, student književnosti i veliki zaljubljenik pisane reči. Pisao on pričice, eseje, i to bogami, još od osnovne škole. Slao je radove na književne konkurse, ali, nagrada nekako uvek izostane. „Veoma lepo pišete, imate jako dobar autentičan izraz, šteta bi bilo da to ne iskoristite… Treba samo malo da produbite radnju, proširite dijalog…“, stizali su komentari. Produbljivao on radnju, proširivao dijalog, pisao i pisao, pa opet ništa. Jednog toplog novembarskog dana, stajao je pred vratima kabineta svog profesora istorije opšte književnosti. U hodniku zapara i tišina. Predavanja su u toku, a samo se povremeno, iz obližnjih učionica čuju glasovi predavača, uglavnom onih žustrijih i poslu predanijih. Dimitrije u ruci drži gomilu papira, sav je nekako zbunjen, a njegovo malo, okruglo lice, čas rumeno, čas opet pepeljasto sivo, svedoči o velikom naporu koji ulaže da načini prvi korak u svom naumu. Snebivljivo se premešta s noge na nogu, podigne ruku pa je opet spusti, koleba se, dvoumi. A onda naglo, kao da ta odluka ne beše plod danonoćnog razmišljanja već samo trenutni hir, zakorači napred i pokuca na vrata.
„Uđite“, začu se dubok glas.
Otvori vrata i uđe. Sredovečni gospodin, guste prosede kose, sedeo je za stolom i pisao. Oko njega gomila knjiga, svezaka…
„Dobar dan“, tiho prozbori mladić.
„Dobar dan. Izvolite.“
„Ja sam, znate, vaš student, Dimitrije Gavrilović. Predajete mi istoriju opšte književnost…“
„Da, da kolega, primetio sam vas. Redovni ste na predavanjima. Uvek sedite u prvoj klupi.“
„Tako je, tako je….“
„Sedite. Nešto ste hteli?“
„Pa ovaj, ne znam kako da počnem….“, Dimitrije se uhvati rukama za naslon stolice baš naspram profesora, i sede.
„Počnite iz početka.“, nasmeja se čovek.
Sada već poprilično opušteniji zbog ovakvog srdačnog dočeka, mladić poče da priča:
„Vidite, ne bih mnogo da vas zadržavam, samo hoću ukratko da objasnom. Ja pišem, znate, u slobodno vreme, i želeo bih, pa da, više od svega bih želeo da postanem pisac…“
„To je odlično. Pretpostavljam da ste se zbog toga i odlučili za studije književnosti…“
“ Jeste, jeste…“
„I, u čemu je onda problem?“
„Problem je što ja hoću, ali ne mogu!“
„Zašto?“
„Zato što nikako da dobijem nagradu. Šaljem radove na konkurse, hvale me, ali niko neće, makar da objavi moj rad. Gubim samopouzdanje, gubim volju za pisanjem!“, već padajući u vatru, mlad čovek je gotovo vikao.
„Čekajte, čekajte. Smirite se, i, to što držite u ruci, to su vaši radovi?“
„Jeste, hteo sam da ih pročitate, da kažete šta mi fali.“, sa mukom se nasmeja. „Ustvari, ja znam da meni mnogo toga fali, mislio sam mojim pričama.“
„Dajte mi rukopise.“
Dimitrije ustade i stavi papire na sto. Profesor uze jedan od njih i stade da čita. Kao da je prošla čitava večnost pre no što progovori:
„Ovo ništa ne valja, ne valja…“
„Ali kako, kako, ja vežbam, pišem sa ljubavlju, kažu da tako treba…“
„Slušajte šta ste napisali:
„Tamo gde raskošni stambeni blokovi prelaze u dugačke nizove omalenih kućica, na samom kraju, kod one poslednje, izviruje gustim rastinjem sakriven sokak. Svi koji vreme provode u dokonim šetnjama, ali samo ako osim radoznalosti poseduju i određenu dozu odvažnosti, usudiće se da prođu kroz to gusto šiblje i zakorače u njima nepoznat svet, tako drugačiji od onog, na koji behu navikli…“. Zar mislite da OVO, može da „prođe“ na konkursu?“
Zabeznekut, očiju širom otvorenih, mladić je gledao u njega. Sve je očekivao, samo ovo ne….
„Dimitrije, rekoste da se tako zovete? Znate li vi kakve priče danas, uglavnom pobeđuju na konkursima?
„Evo, čitajte.“, profesor mu pruži dva lista papira.
„Nemoguće, nemoguće!“, ponavljao je Dimitrije čitajući tekst.
„Danas svi hoće da pišu: dokone domaćice, nezaposleni majstori, otpušteni radnici. Svi bi da pišu, a niko ništa ne čita. Ja ne kažem da je školska sprema preduslov, preduslov da bi se neko bavio pisanjem, ali jedno je sigurno: prvo čitaš, čitaš gomilu knjiga, a tek onda počinješ da pišeš. Nažalost, sada je redosled obrnut… Pisac gradi svoj stil, svoj izraz, po uzoru na već formirane pisce. Drugačije ne može… Ta priča“Pita od jabuka“, ta koju ste pročitali, nedavno je pobedila na jednom konkursu. Premda, moram priznati da recept za spravljanje pite koji nam nudi, uopšte nije loš..“
„Zaista čudno. Ali, vi mi još uvek ne rekoste, zašto moja priča nije dobra?
„Dobra? Odlična je!“, uzviknu profesor. „Zar niste shvatili? Pišite koještarije, jednostavnim, govornim jezikom. Ostavite se opisa i dubokih misli. Mislim, ako hoćete da „prođete“ na konkursu. A svoj stil koji ste kako vidim već izgradili, čuvajte i negujte, doći će vreme i za to.“
„Ali, kakve koještarije treba da pišem?“
„Pa, recimo, napišite priču koja će se zvati: „Pita od svačega“.“
„A o čemu bih tu pisao?“
„Razmislite…“
Posle dva meseca, Dimitrije utrčava u kabinet profesora:
„Prva nagrada, prva nagrada za moju „Pitu od svačega“!“
„Šta sam rekao…“
O čemu je mladi Dimitrije pisao u priči, ostaje nama, čitaocima, da prosudimo. I bez obzira na to što je ljudski um od pamtiveka zabludama bio sklon, ne sumnjam kako će zaključci do kojih dođemo, u najmanju ruku biti ravni podvigu…
Autor: Gordana Pavlović
