Dimitrije beše neugledan momčić koji je tek nedavno navršio devetnaest, student književnosti i veliki zaljubljenik pisane reči. Pisao on pričice, eseje, i to bogami, još od osnovne škole. Slao je radove na književne konkurse, ali, nagrada nekako uvek izostane. „Veoma lepo pišete, imate jako dobar autentičan izraz, šteta bi bilo da to ne iskoristite… Treba samo malo da produbite radnju, proširite dijalog…“, stizali su komentari. Produbljivao on radnju, proširivao dijalog, pisao i pisao, pa opet ništa. Jednog toplog novembarskog dana, stajao je pred vratima kabineta svog profesora istorije opšte književnosti.…