Vreme je bilo oblačno, spremala se kiša, a debeli sivi oblaci nadvili su se, nad oba groblja, iako su bila oko dvadesetak kilometara udaljena jedna od drugog.
To i nije bila tako mala udaljenost između ova dva svetilišta mrtvih, ali je opsluživanje, zbog nedostatka radne snage u samom okrugu, radio samo jedan čovek. Grobar u svojim relativno poodmaklim godinama, koji je svojim starim kamionetom išao od jednog do drugog groblja svaki dan. Udovac. Ćutljivi izopštenik, koji se odvojio od svih ljudi u celom okrugu, posle tragične smrti svoje supruge. Ali i pored toga nije trošio niti alkohol, niti cigarete. Niti bilo kakve opijate, čega bi se svi zdušno dohvatili u takvim situacijama.
Društvo mu je uvek pravio, samo njegov verni pas. Čupavi mešanac koji je na jedno oko bio slep. Grobar ga je iz milja zvao Erazmo. Jednooki kralj u gomili slepih. Grobar ga je spasio, sasvim slučajno iz kutije zatrpane zemljom, čuvši kako neko kuče cvili. Kada je otkopao i otvorio kutiju, od šest kučića, jedini je Erazmo preživeo. Ljudi su pričali da se bivši bibliotekar još više otuđio od ljudi od tog događaja i tada se zaposlio kao okružni grobar, iako su ga svi odgovarali od te namere i takve daljnje životne odluke.
Pre nego što je postao grobar, dok mu je supruga bila živa, radio je u gradskoj biblioteci. Večito okružen prašnjavim debelim knjigama i prijatnom bibliotekarskom tišinom. Kao mlad profesor književnosti, bio je izabran za glavnog bibliotekara zbog njegove izuzetne ljubavi prema knjigama, pisanoj reči i filozofiji.
Nakon tragične smrti svoje žene napustio je sve. I lokalnu biblioteku i školu i prijatelje i kolege, i bližu i dalju rodbinu. Gnušao se svakog društva s ljudima. Knjige obavijene finom mirisnom prašinom, miris grafita sa vrhova dobro naoštrenih olovaka, elegantnih tamnih naliv pera, usahlih stranih mastila, i belih tabaka papira, zamenio je mirisom i dodirom, zemlje. Nije više čitao knjige. Njegove kolege i meštani u okrugu su pričali da je pred njim bila i jedna dobra književna karijera, ali nakon smrti njegove supruge jednostavno je sve odbacio. Dva započeta romana, jednostavno je spalio u starom kotlu u dvorištu svoje kuće. Više nije oblačio ispeglana odela i čiste košulje. Bio je stalno odeven u jednom starom iznošenom radnom kombinezonu koji je bio večito zaprljan od ilovače i gumenim prašnjavim čizmama, često umazanim blatom u vreme kiša ili vlažne zemlje od rose u ranim jutarnjim časovima. Ruke mu više nisu bile profesorski negovane i čiste. Zamenile su ih večito prljavi i kvrgavi patrljci puni prljavštine ispod popucalih i slomljenih noktiju i ukovrdžane pocrnele vene po njegovim izbrazdanim, sada posve grubim i deformisanim šakama i dlanovima, punih sasušenih poderanih plikova.
Kao da je uživao u tom svom mazohističnom sivilu, prljavštini, mirisu zemlje i teškom kopačkom radu na opšte zaprepašćenje, u očima onih koji su ga nekada dobro poznavali.
U njegovom pogledu ipak se primećivalo, u retkim momentima kada istina oda svoje pravo lice, neko čudno i beskompromisno zadovoljstvo na kraju dana, svojim uloženim radom na poslu opslužitelja ova dva groblja. Ali bio je to, ipak samo prazan pogled koji nikuda nije bio uperen. Samo bi ponekad ukrstio pogled sa svojim jednookim psom bez reči, ali Erazmo ga je uvek razumeo, osećao. Uvek je znao šta tačno želi. Šta tačno misli i šta tačno treba da uradi u određenom trenutku. Bila je to čudna konverzacija između dva duboko ranjena bića koja su se sporazumevala samo svojim pogledima i ponekim vidljivim zaceljenim ranama života. Bez reči, bez ikakvih gestikulacija, bez ikakvih uzbuđenja, osmeha zadovoljstva postignutim, ili pak grča od napornog rada. Nisu to bili pogledi puni vidljive tuge, nego ravnodušni pogledi dva bića koja su se bez i jedne reči, laveža, smeška ili kevtanja, savršeno sporzumevala, svojim davno pokopanim emocijama. Neko bi rekao, čisto ludilo. Dva spašena luda stvora, svojom totalnom indiferentnošću prema daljem životu i svetu koji ih je okruživao. Ali to je bio, po svemu sudeći, savršen izbor za oba ova stvorenja, posle svega proživljenog, jer u njima je, jednoga dana, sve umrlo. Za njih je postojao samo miris zemlje u rano kišovito ili orošeno mirno jutro i noć.
Njegova supruga je preminula, ali bio je to suicid, koji je po svim hrišćanskim kanonima bio smrtni greh bez ikakve mogućnosti oprosta. Tako je bivši bibliotekar, sada grobar, tada morao da sahrani svoju voljenu, samo sa nadgobnim spomenikom bez ikakvih hrišćanskih obeležja i ceremonija.
Tog tmurnog kišovitog popodneva, krenuo je sa jednog groblja na drugo. Kao i obično uvek se zaustavljao da očisti prvo grob svoje supruge. Sveće joj nikada nije palio. — Sveće se pale za pokoj čistih duša, govorili su mu sveštenici i monasi. No njena je bila uprljana, smrtnim grehom.
— Podigla je ruku na sebe, a zapravo, ubila je mene. Ona nije umrla, ali zato ja, jesam. Ubila je moj poslednji trag života i moju želju, i za smrću, jer sada u smrti ne vidim, kao ni u životu, nikakav smisleni poduhvat — razmišljao bi u tim trenucima neke čudne unutrašnje ispovesti. Jedino je Erazmo to osećao, i spuštao glavu, gurajući mu nogu njuškicom, da to prestane da čini. Da prekine s tim bespoštednim unutrašnjim ispovedanjem.
U tim trenucima, okrenuo bi se Erazmu i pogledom bi mu rekao — Ali sve njene tišine, bile su pune moje istine. Ja sam sada večiti čuvar njene čednosti u ovoj pustari besmisla. Nje se i Bog odrekao. Ali ja, neću. —
— Tokovima maloumlja ovaj svet hita. Hrli i galopira, kao po ivici oštrog ponora, moj Erazmo. Dok je ova žena bila živa, i pored mene, sve je bilo predivno, puno nežnosti. Puno smisla. A sada? Pogledaj ovaj svet. Ponekad sam sebe ubeđujtm da je sve ovo, samo tmuran i ružan san, koji se pretvorio u loše serviranu stvarnost, gde se zavese na pozornici nikada ne spuštaju. Bespoštedna pozorišna arena života. I nekako mi smeta sva ova simbolika sivih olovnih oblaka punih neke teške kiše, koja samo što ne prasne. Da uz vrisak sve razlije, poplavi, spere iz ovog prevarenog neba. Ona je umela je da prevari celo sivilo ovog sveta samo jednim jedinim blagim osmehom.
— Ne razumem, Erazmo, zašto je to učinila. Ne razumem. Više ništa od toga ne razumem. Ni život, a ni smrt. Postao sam imun na oba stanja. Ali, da li je smrt stanje. Ili je samo kraj pun gorde tame, koju je njen poslednji bolni osmeh, jednostavno izopštio iz svih mogućih paleta boja, mirisa i ukusa okorelog.
Dok je mirnom i spontanom unezverenom mišlju, upadao nekom svojom neobjašnjivom, skrušenom dimenzijom u kovitlac aluzija, svog svakodnevnog unutrašnjeg podsvesnog beznađa, koje se nije primećivalo kao neko očigledno stanje, zastao je sa svim tim razmišljanjima, ugledavši kako Erazmo počinje da kopa pored njenog groba, tiho hropćući. Prvo je zagledao potpuno mirno, s dozom ozbiljnosti mudrog i opsesivnog posmatrača. Bez ikakvog uzbuđenja, a zatim je polako čučnuo da vidi, šta je to Erazmo tako odjednom nanjušio. Počeo je da napipava svojim psećim upornim šapama nešto nalik, prvo zvukom, na šuplje. Kutiju, nešto slično, što je odavalo zvuk šupljeg predmeta pod natoljenom humkom, tik uz sam grob njegove nekadašnje pesme života, sada samo mrtve i neobjašnjive, nerazumne tišine. Mrtve ljubičice ispod zaboravljene bašte njegovog života, u tihom cvatu.
Ta se tišina, pretvorila tog momenta u sumnju!
— Ovde ima nešto! Zašto baš ovde? Zašto baš sada, pod ovim simboličnim podbulim oblacima punim gorke kiše koja mi stalno okrvavi srce, kojim sada protiče, samo pustoš i uskovitlana blatna prašina tihe emocionalne praznine. —
Talog njegove lične truleži. Živog blata u koji je bio zaglavljen. Niti tonući, niti izlazeći iz njega. Punog odjeka jedne, sada već gluve prošlosti koja ga uvek potajno seče ispod grube slike čoveka koji je izgubio i radost i spokojstvo, pa i nemir, i strah. Ostala je samo brazgotina grubo ušivena, kao posle čitanja Meri Šelijeve novele, u potrazi za otuđenom nežnošću dodira, ukotvljenom u nasleđu izgubljene ljudskosti svakog živog čoveka. Pa čak i skrpljenog, koji želi opet da nauči da mrzi, da voli, da ljubi, da ubije, da plače.. da žali u sapatništvu svog nerazumljivog poimanja života i sveta. U kome ne postoji ni Bog, ni đavo, ni anđeli.. kerubi, besani otetim ravnicama na kapiji spokoja. Nešto što se neda objasniti niti dodirnuti, ni pogledom, ni dodirom.
Po prvi put se obrati Erazmu čujnom rečju:
— Skloni se Erazmo. — dok je Erazmo poskakivao, ali ne od pseće radosti, već pseće znatiželje da otkrije uzrok patnji svog izbavitelja, iz same čeljusti sigurne smrti u samom uranku njegovog života.
Počela je da pada jača kiša, slivajući se posvuda, nekontrolisano. Grobar je počeo veoma pažljivo da otkopava, sada već vidljivu omanju kutiju prekrivenu blatom teške lepljive i mokre ilovače. Bio mokar i od znoja, i od kiše, koju nikada do tada nije osećao kao tada, kada se nebo slilo sa samom teškom zemljom. Da. To je bio taj miris zemlje, blata i kiše. I krvi, iz rana od poderotina koje jednostavno nije osećao kao bol, već kao lično grubo iskupljenje tela i duha. Morbidnost mazohije posvećenog uma u svom tupom neobjašnjivom bolu koji nije osećao, niti ga je zanimalo, zašto je krv trenutno pomešana sa blatom jednog života i jedne smrti, zbog koje je on, mrtav, iako mu srce nikada nije žešće i jače kucalo. Pokoji svetlosni udari munje, samo su još više rasplamsavali njegovu znatiželju umrljanu njegovom krvlju. Erazmo mu je zdušno pomagao i sam ukaljan tim istim blatom života.
Potmuli zvuk je prestao. Čuo se udarac u sam poklopac kutije okupane blatom. Zastali su, obojica, zadihani u momentu otkrivanja istine, uz zvuk udaraca žestoke kiše koja im je kidala, i odeću i kožu. Grobar je pao na kolena u blatom natopljenu zemlju, strgao je kapu i podigao polako kutiju. Erazmo je sramežljivo ponjuškao predmet, više ližući okrvavljene ruke grobara. Bivšeg uglađenog oblasnog bibliotekara, čije ruke više nisu bile tako bele, meke i uglađene, već crne. Pune tame, kao to debelo sivo olovno nebo koje je mirisalo na ispran greh, blatom i jakom kišom već usnulom, stalnim udarima vetra i munja koji su se tragično i začuđujuće ogledale na njegovom licu, isijavajući svaki bljesak munje i potmulu grmljavinu koja se polako udaljavala u pravcu drugog groblja za koje je bio isto zadužen. Ali sve je to bilo, u ovom trenutku, posve nevažno, da li se oluja primiče ili odlazi sa ovog poprišta ukaljanog tragikom sumnje jedne gorke istine.
— Da.. To je bila njena kutija. — prošaptao je nerazgovetno — U kojoj je čuvala naša pisma. Od našeg prvog susreta do njene smrti. — Kiša je prestajala. Grmljavina se polako primirila. Samo su poslednje teške kapi poput rastopljenog olova udarale pljuskavo po površini blatnjave staze i groba njegove pokopane pesme ukletih zlosrećnih mrtvih ljubavi.
— Prokleta kiša. Prokleto sivo teško nebo, u svom iznenadnom otkrovenju i njegovom samom izdajničkom bekstvu, bez ikakvog objašnjenja. I moj dobri Erazmo. Zašto je morao tu da kopa!? — Ruke mu na tren zadrhtaše, ali se odmah smiriše.
Okretao je polako izrezbarenu kutiju od hrastovog drveta sa koje se slivalo blato, ilovača i teške, gotovo lepljive kapi kiše. Okretao je sa svih strana, gledajući je kao izgubljeni pehar iz drevnih priča koje je nekad i čitao, i istraživao verodostojnost davno zaboravljenih legendi, zapisanih u svim tim tihim i nedorečenim šapatima vremena. U tom ogromnom nebu, prekrivenom teškim oblacima. U njihovim kišnim odjecima u svakoj razbijenoj kapi. Bekstvom u samu srž sumnje postojanja i bitisanja. Sumnje u život opterećen teškim bremenima od kojih i sami anđeli vrište od bola, osluškujući svaku dušu koja duboko u sebi jeca, plače i smeje se do ludila.
Otvorio je kutiju svojim kvrgavim, blatom i krvlju oblivenim prstima. U njemu se nalazilo samo jedno pismo. Papir koji je bio uredno presavijen. Rasklopio je papirić i počeo da čita pismo:
— Na tvoj život pun svetlosti, spustila se iznenadna tama. Na tvom mlečnom putu, umrla je zvezda kojoj si ti bio jedini svetao drum u ovom hladnom van vremenskom prostoru. Neki kažu, kad umre zvezda, umre i mesec. Ali mesec iako hladan i bez života, ostaje. Preživi i sjaji pod nekom drugom zvezdom, iako u njemu tada sve što je bilo puno života, umire po ko zna koji put, zbog zvezde koja prestaje da ga obasjava. Go ledeni kamen koji tada samo reflektuje svetlost pod kojom je nesretno obasjan. Hladan je, i čemeran, ali svojim plavetnilom mami mnoge uzdahe nekih novih uživaoca njegove čudne reflektujuće divote u tamnim noćima punim nekih skrivenih uzdaha i snova. Sećaš se. Seti se. Ja jesam. I u smrti, sećanja ostaju. I nas dvoje smo bili opčinjeni njegovim blistavim plavetnilom. Ali tada nismo shvatali da je ustvari samo mesec besmrtan. Zvezde uvek umiru. Sagore u svom poslednjem plamenu, pretvarajući se u zvezdanu prašinu koja uvek završi po njemu. Zato je nekada plavičast, nekada žut a ponekad i krvavo crven i nezgrapan. Zato je i tužan, zato je i plemenito hladan. Sjaji iskričavom svetlošću pod nekom drugom zvezdom, na nekom novom mlečnom putu gde smrt uzima život, a život rađa jednu novu smrt koja je uslovljena nekim novim životom, na nekom novom drumu, na nekom novom mlečnom putu. Zapamti, da sam ja sada zato, svuda po tebi. Kiša koja je puna zvezdane prašine, rasula me i po tebi i svuda oko tebe. I zato nastavi da sjajiš, jer ti si taj mesec. Možda plavičast, možda žut, ponekad, možda krvavo crven. Ali nastavi. Nastavi da reflektujući svetlost neke nove zvezde, ludački sjajiš. Sijaj ludi meseče. Sijaj. Pogledaj, baš sada u nebo. Ono je čisto i bez tmurnih oblaka. Pogledaj i videćeš svoj odraz u mesecu iznad tebe. To je tvoj put i to je tvoja sudbina. Da nastaviš, da sijaš! Ja sam sada, samo tvoja tiha sonata. Mesečeva sonata, rasuta po tebi, duboko u tebi i svuda oko tebe. Sijaj! —
Grobar je pogledao u nebo. Tamo je sijao mesec sa njegovim odrazom na njemu. Erazmo je po prvi put u svom psećem životu zaurlikao. Dugo, i bolno, dok je noćnu tamu obasjao njegov plavičasti ćutljivi mesec. Ogroman i u punom sjaju.
Foto: Pinterest
Autor: Vlado Božinoski
