Osvrt, ‘’Morbus Kitahara’’, Kristof Ransmajer
Izdavač: ‘’Geopoetika’’ Beograd 1999.
Preveo: Zlatko Krasni
O posledicama Drugog svetskog rata na ljude koji govore nemački pisali si brojni autori, Ginter Gras, Hajnrih Bel, Ralf Rotman, Stig Dagerman, da pomenemo neke. Od nabrojanih svi su Nemci osim Dagermana. O Nemcima u Rumuniji, na jedan krajnje revizionistički način piše Herta Miler koja se uopšte ne bavi uzrocima koji su doveli do rata već piše samo o posledicama. Delo koje je pred nama napisao je jedan Austrijanac, Kristof Ransmajer i to na način koji predstavlja novinu u književnosti. Knjiga je srednjeg obima, ima 300 strana, i sadržajno je izuzetno bogata.
Građani Trećeg Rajha u vojnoj i policijskog službi su širom Evrope izvršili brojne zločine od kojih se neki karakterišu kao genocid. Poznato je da su posle rata stanovnici Nemačke odvođeni u tek oslobodjene koncentracione logore da se lično uvere kakvi su zločini činjeni. Poznato je i to da je bilo predviđeno da posleratna Nemačka postane poljoprivredna neindustrijska država, za svaki slučaj. Ovo je priča o gradu Moru koji je doživeo takvu sudbinu na lokalnom nivou.
Mor je gradić smešten u planinama na jezeru u čijoj okolini se nalazio radni KL, najverovatnije pod SS komandom. U njemu su logoraši radili u kamenolomu i moguće je da je autor imao u vidu KL Mauthauzen koji je bio baš takav. Ransmajer se blago dotiče rata. Stanovnici Mora na vojnoj službi ginu ili bivaju sakaćeni i zarobljavani širom sveta. Beringov otac, lokalni kovač koga ćemo zvati prosto Kovač zarobljen na afričkom frontu, Njegova pojava kada dolazi kući plaši njegovog sina Beringa čiji je primarni vid komunikacije cvrkutanje. Neobično, zar ne? Takav vid komunikacije je prva neobičnost u ovom delu i nije slučajna. Kakvu slobodu govora možete imati u totalitarnom režimu? Možete sa sigurnošću računati da vas svaka sloboda govora u najboljem slučaju vodi u KL. Altrenative su ćutanje ili takav govor koji neće niko razumeti.
Život pod okupacijom nije veseo. Major Eliot, komandant savezničkih snaga praktikuje izvesno podsećanje na sve loše učinjeno tokom rata. Zbog toga se sećanje obavlja na jedan ponižavajući način. Stanovnici Mora su prinuđeni da nose imitacije kamenih gromada kao što su to radili logoraši za vreme rata, da budu postrojavani i prozivani. Ali to nije sve. Najgore tek predstoji. Mor ostaje bez pruge i bez električne energije. Njegovi stanovnici mogu raditi samo u kamenolomu ili na poljima repe. Dobrodošli u Srednji vek!
Kamenolomu je potreban upravnik. To postaje Ambras, njegov bivši zatvorenik koji je završio u njemu po kazni jer mu je supuga bila Jevrejka (ona je završila u Aušvicu). Bering, sada već bivši kovač napušta roditelje i postaje njegov telohranitelj i vozač, brine se takođe o čoporu divljih pasa koje je Ambras dresirao za sebe.
Da li se išta promenilo u odnosu na rat? Imamo komandanta KL- Ambrasa, bliskog saradnika- Beringa, čuvare KL- krvoločne pse i sva poređenja su na mestu. Tako Mor ostaje simbolički zaglibljen u vremenskoj i prostornoj močvari (Mor- Močvara). Veterani naše priče, Beringovi otac i majka ostaju kao ostaci prošlosti, izražen je verski fanatizam majke koja ostaje u mraku podruma i poluslepog oca koji se igra rata. Jedna stvar je već privukla pažnju svih kojima je medicina bliska, radi se o nazivu dela. Morbus Kitahara je poremećaj vida koji dovodi do crnila u vidu koje pogađa Beringa. Njegov vid postaje selektivan, on nije u stanju da vidi sve.
Pojava trećeg glavnog lika je takođe simbolička. Lili živi sama, poseduje ratne rezerve vojne opreme i hrane i može da trguje sa stanovnicima. Bande koje se pojavljuju u okolini i terorišu stanovništvo za nju nisu problem, ona je slika i prilika Kiplingove mačke koja je uvek išla sama i sama sebi je dovoljna. Njen odnos sa Beringom pokazuje da i njoj neko treba tačno onoliko koliko ona proceni. Njen nadimak Brazilka navodi na pomisao da je ona nosilac krupnih životnih promena. Od osobe koja je vešta sa snajperom postaje pacifista kojoj se ubijanje gadi.
Pomenusmo uzroke. Kada razgovara sa Ambrasom Bering postavlja pitanje zašto je završio u logoru. Pravi odgovor bi bio kontrapitanje zašto bi bilo ko završio u logoru u kome bi bio mučne na razne načine.
Njihov odlazak u Brand predstavlja šok posle višedecenijskog tavorenja u Moru. Svet je išao napred, grad okupan svetlom je previše za Lili i Beringa i oni se vraćaju.
Kakvi su planovi okupatora za Mor? Mor treba da postane jedan veliki artiljerijski poligon. Čemu to? Zbog novog rata kada je jedan veliki već završen? Sve u prilog ljudskog nagona za samouništenjem.
‘’Do đavola! VOJNI POLIGON. Šta će sad ovde raditi? Ipak je funkcionisalo. Nagoja…kako? Kako sezove ono što su pobedili? Ipak su pobedili? Ipak su pobedili tamo. Dignu pola Japana u vazduh i kažu to je to, to su bili poslednji, sada su svi gotovi, sada je mir, a sledećeg dana uzmu jezersku oblast, čitave planine za strelište, jer žele da dalje vežbaju…’’
Šta učiniti? Odseliti se negde daleko?
‘’U Brazil? Glupost, nemoguće,komentarisalo se po selima, tovar otpada preko mora?
Nemoguće? Zašto nemoguće? A šta je bilo pre rata? A šta je bilo tokom rata? Brodovi, samo brodovi za Ameriku, za Njujork i Buenos Ajres, za Montevideo, Santos i Rio de Žaneiro, brodovi prepuni iseljenika, najurenih i progonjenih, koji nisu dali da ih teraju na bojna polja ili u logore, koji nisu hteli u smrt. A onda, šta je onda bilo, kada je sve propalo, u haosu posle rata i u prvim godinama mira? Opet brodovi! Brodovi puni izbombardovanih, raseljenih, beskućnika, a među njima i mnogo hajkača i lovaca i nekadašnjih progonitilja, generala i komandanata logora u civilu, preplašenih vođa koji su nekada slali glupu pešadiju u vatru, a onda je ostavili samu sa istetoviranim pobednicima. Nemoguće? Sve je to nekad izgledalo nemoguće, smešno, dok se jednostavno nije dogodilo.’’
Izlaz, promena koja to nije. Umesto jedne močvare (Mora) druga, ona brazilska, umesto jednog kamena neki kvalitetniji, tamo u Brazilu.
Za neke nema odlaska. Jedino izlaz koji je izlaz od svega.
Autor: Velibor Minašević
Izvor: Plavi krug
