Jedan roman podstiče na razmišljanje.
Da li će i kada stvaralaštvo pobediti usud u Srbiji?
Da li je „osporavanje duhovnosti i kažnjavanje junaštva“u Srbiji „usud“ ?
Ima li roman tu moć da uruši to, dva veka prisutno, breme?!
U pogovoru romanu Mandat Đorđa D. Sibinovića, književni kritčar Petar Arbutina je upozorio da :„ Nad svima lebdi senka vojvode Petra Molera, u čijem su nadimku i sudbini naše istorijsko znamenje i prokletstvo. Hrabri vojvoda i intelektualac doživeo je tipičnu srpsku istorijsku sudbinu – duhovnost su mu osporavali, a junaštvo kažnjavali. To je usud koji traje.“
Upravo ta reč-usud-uznemirujuća je. Ona opominje tim pre što nam ukazivanje na njegovo strašno prisustvo ne bi smelo proći bez adekvatnog odgovora. Kako da se okrenemo skidanju bremena usuda? Čime da ga skidamo?
Izgleda da je pravo vreme, kad niko drugi ne može, da nas knjige konačno pokrenu ka odgovoru zašto smo, kako reče Arbutina „Nedovoljno hrabri da se otrgnemo od kukavičlukom preoblikovanih mitova, nedovoljno odlučni da krenemo u susret strahu i gorkim saznanjima, nedovoljno iskreni prema sebi i previše uplašeni od istine…“!
Po logici i dešavanju iz naše i svetske prošlosti, niti bi bilo čudno niti prvi put da knjige imaju glavnu reč u pokretanju progresije jer upravo su baš knjige, kao npr. “Staroegipatska Knjiga mrtvih“, „Mahabharata“, „Dnevnik Ane Frank“… do “Miroslavljevog jevanđelja,“ „Dušanovog zakonika“,„Gorskog vijenaca“,„Seoba“,„Na Drini ćuprija“… menjale svet i svest!
U prilog istini o toj moći da pokrenu pozitivna razmišljanja i procese promena i menjanja shvatanja, svedoče nam i zabranjene knjige, npr: Devnik reditelja i pisca Živojina Pavlovića, knjiga “Filip na konju” pa, predstava “Golubnjača”, po delu Jovana Radulovića i “Pismo-glava” Slobodana Selenića, “Tren 2” i “Pismo iz 1971” Antonija Isakovića, “Moć i strepnje” i “Stvarno i moguće” Dobrice Ćosića, itd. itd. I ne samo pomenute. Mnoge knjige i romani zabranjivani su i jednostavno bili nepoželjni pa su im, kao npr. “Odabranim stihovima” Crnjanskog, krojači tog vremena prišili zakrpu da “remeti nacionalnu ravnotežu”.
S pravom gospodin Arbutina, konstatuje da „kod Srba ni bioigrafije nisu konačne, dešavaju nam se karmički grehovi, kao opomena za iznuđeni zaborav, ne daju nam da živimo kao što onima koji se tiču ne daju da imaju posmrtni mir. Da li nas određuje nacionalni usud ili politička realnost ili je naša egzistencija samo neuspeo pokušaj bežanja od oboje.“
U poimanju vrednosti književnog dela i stvaralaštva nema razlike da li je knjiga zabranjena ili je njen autor doživeo da ne preživi Molerove strahote.
A podsećanja radi Moler, taj mladi vojvoda i intelektualac je u borbi za odbranu Loznice 1813. godine zbog nedostatka mastila svojom krvlju ispisao pismo ustaničkim vođama da bi 1816. godine dospeo u zatvor u Beogradu bio je prvi predsednik srspke narodne vlade ili, kako se ta funkcija tada zvala, predsednik Narodne kancelarije, od 1815.do 1818. On je žrtva nesporazuma, koji i dalje traje u srpskom rodu. Zašto? Zbog tipičnog srpskog političkog gladovanja za vlašđu koja i dan-danas traje. Bio je trn u oku Milošu Obrenoviću. Zašto? Zato što je u njemu video konkurenta za prevlast u Srbiji. I nameštena mu je tipična srpska rulet zamka “ko će kome ako neće svoj svome” – Optužili su ga „da je proneverio narodni novac“ što nikada nije dokazano. Pogubljen je on i kapetan Radič Petrovič u vreme Seče knezova kao prvi opozicionari Milošu Obrenoviću. .
Suština je svakako u najbesčasnijem oduzimanju života ali i snage stvaralaštu. Kroz eto zabrane knjiga, ubijanje intelektualaca, ( Petar Nikolajević Moler je bio školovan slikar, poznat po radovima u više manastira u predustaničkom periodu). Tako je kroz osporavanje duhovnosti i istovremeno kažnjavanje junašva kao u slučaju Petra Molera jednog od ključnih likova romana Mandat, krojen usud koji nosimo kao breme. Kad čitaoci ovih redova pročitaju roman Mandat, shvatiće kolika je važnost rađanja svesti o tom zlu, a ovaj roman kroz sudbinu Petra Molera ukazuje na svu pogubnost trajanja usuda i njegovog bremena i neobjašnjivosti nečinjenja. Zato ovaj roman dolazi, reklo bi se, u pravo – krajnje vreme – da stvaralašptvo, kao zvonik poziva na urušavanje usuda. Sudbina Petra Molera bi, sudeći po utiscima i porukama, kao jedna je od najupečatljivijih smeštena u radnju kojoj današnje vreme otupljenu oštricu nekadašnje moći stvaralaštva može uz snažnu poruku ovog romana uzdići na pijadestal uzdizanja neophodnog značaja književnosti. Romana pre svega. A upravo su romani riznice iz kojih izviru poruke koje mogu, ili bi bar trebale, ako sve nije izgubljeno, da ulivaju samopouzdanje, poverenje, učvršćuju ubeđenja u sopstvene vrednosti, motivišu i inspirišu, podstiču i navode na otpor bremenu usuda. Mandat baš ima tu snagu. I došla je u pravom trenutku. Jer ako danas, mnogi od nas, da ne govorim o onima pre nekoliko decenija, prepoznaju svoju sudbinu u sudbini „hrabrog vojvode i intelektualaca“ Petra Molera mladog i školovanog slikara, stvaralaštvo će pobediti usud. A breme će biti lakše. Ali ako je ne prepoznaju – trajaće!
Da li zaista taj usud vekovima stanuje u Srbiji?
Knjige. I njima hvala.
Teško da se citirana poruka iz pogovora Petra Arbutine u romanu Mandat može drugačije doživeti osim kao breme. Jer usud lako navodi na pomisao da jednog dana svi budemo Moleri, po njegovom prokletstvu. Ili nas možda već ima i previše?!
Dakle, usud! Da usud traje kao istorijsko prokletstvo poruka je iz romana Mandat. Ali teže podnošljivo od njegovog bremena je činjenica da ga, gle čuda, sa lakoćom nosimo kao kad izgovaramo reči „dobro jutro“ i dobar dan“. Znači li to da smo imuni,na to da nam se zaista „duhovnost osporava, a junaštvo kažnjava“.
Zato, ako za druge vrednosti svoga i svekolikog stvaralaštva oko nas ne prepoznajemo, znači li to da nam je to smisao života? Ili možda već sad, pa da dalje ne dužim, živimo život kao činjenicu da nam je život promašen? Zar su nam potrebni životni modeli gotovog skrojenog života?! Pogotovo ne života krojenog i vrednovanog po neadekvatnim merama, osudama i kaznama. Jer dok traje usud nema uživanja u životu! Takav život je gotov! Na pogubnost takvog modela skrenuo nam je pažnju Mandat i da ne ponavljam (vidi: https://sedmasila.rs/roman-mandat-djordja-d-sibinovica/) ali kako i čime prekinuti to breme koje traje još iz vremena Petra Molera i Prvog srpskog ustanka. Ima li jedan roman tu moć da uruši dva veka prisutno breme usuda?!
Istovremeno ni skepticizam ne pomaže.
Podsetiću čitaoce (objavili smo to), kako je autor ovog romana, jednom prigodom,svojevremeno za vreme njegovog života od Patrijarha Pavla zatražio savet. Upitao je patrijarha :„Da li je patnja rezultat lične slabosti ili je ona odraz specifične težine vremena u kojem je svaki čovek razrešava“. Patrijarh mu je odgovorio: “Bog ne pušta veće teškoće nego što možemo da izdržimo.“
Od upućenog saveta prošlo je mnogo vremena, ali vreme nije bilo prepreka verovanju u savet. Naprotiv. Da je Sibinović svo vreme bio tu da bi nam ukazao na prave vrednosti svedok je Mandat!
Čini se više nego dovoljno. Uz savet blagopočivšeg Patrijarha Pavla i opomenu o neophodnosti udaljavanja od bremena usuda koja nam stiže iz romana Mandat, pokretačka snaga jednog romana može čitaocima vratiti snagu knjige, a knjigama i stvaralaštvu uopše obezbediti sigurno mesto u društvu sa zavidnim vrednostima.
To bi trebalo da znači da se protiv usuda bore dela naših stvaralaca. Eto npr. Knjige. I njima hvala.
Usud i njegovo breme prestaju da stanuju u nama kada polja na koja se nasilno uselio i ovladao njima, orode stvaralaštvom koje izlazi iz verovanja i ubeđenja, a ne iz, opet da citiram Arnbutinu, „kukavičlukom preoblikovanih mitova“. Tako će svi Petri Moleri iz istog i sličnog „vrtloga srpske istorijsko-političke realnosti“ zaslužiti da se njima ponosimo. Spomenici njima i nazivi ulica po njihovim imenima samo su poruke da im se poklonimo. U svesti svakog od nas, u čitankama, udžbenicinma, romanima…!
Bez takvog odnosa usud uništava i vreme i ljude. Tako bi se mogla protumačiti jedna od poruka iz ovog romana koji, čini se, ipak daje nadu!
Piše: Milorad Antonić
Foto: Srđa Mirković
Izvor: Sedma sila
