… ali kad se iz piščevog pripovedačkog opusa izdvoji nekoliko priča za jednu zbirku, čitalac bi se mogao zapitati šta ove priče uopšte povezuje, pa koliko god to delovalo kao formalnost, ipak treba imati na umu da, čak i kad je svaka priča visokog kvaliteta, postoji opasnost da one smetaju jedna drugoj, no u slučaju pisca Borisa Dežulovića i njegove zbirke sastavljene od šest priča, a nazvane Poglavnikova_bakterija, nije bilo takve opasnosti, bez obzira na to što su priče prilično raznorodne ne samo u smislu radnje, nego i stila, pa čak i jezika kao sredstva komunikacije sa čitaocima, za šta je najbolji primer priča „Smrt“, ispripovedana srpskom jezičkom varijantom, što se možda na prvi pogled neće uočiti čak i da se napravi pauza između čitanja dveju priča, tako da je ovo još jedan dokaz koliko se jezičke granice lako brišu kad postoje pisci koji bez problema prelaze sa jedne na drugu varijantu, no i to je samo formalna strana, jer mnogo je bitnije da se pisac suštinski obraća i čitaocima koji ne govore njegovom varijantom ili idiomom, kako god se to nazvalo, pa iako je Dežulović svoje priče često vezao za jedno ograničeno podneblje, za jedan mentalitet, najzad i za jedan dijalekat, one se opet bave temama koje daleko prevazilaze takva ograničenja i razmeđe, a upravo u tome i jeste tajna zbirke kao celine, što se u svakoj priči kroz život i sudbinu običnih ljudi dotiču i razobličavaju univerzalni i, ako neko tako više voli da definiše, opštenacionalni problemi, koji pak nisu strani nijednoj naciji, a pokazalo se, nisu strani nijednom vremenu, štaviše idu i ispred vremena, što najbolje pokazuje priča čiji je naslov iskorišćen za naziv zbirke, pa iako je napisana mnogo pre pandemije koja je uzdrmala i paralisala svaku tačku na kugli zemaljskoj, ova se priča čini kao da je nastala tek na osnovu iskustva stečenog tokom aktuelne pandemije, tako da je posebna draž i u tom umetničkom predviđanju, makar ono bilo i slučajno, dok je na drugoj strani užitak čitati, a možda se u tome i prepoznati, kako se mali ljudi u priči „Bijela točka“ opterećuju krupnim pitanjima, koja se zapravo rešavaju iza kulisa i daleko od javnosti, čak i kad bi to trebalo da bude korektno nadmetanje dostupno očima i ušima cele nacije, no ispostavlja se da je relativno i ono što se vidi na terenu, a naročito ono što se sa razglasa čuje kao da je izgovoreno u jednom dahu, bez prekida i bez granica između posebnih rečenica, tako da pojedinac u masi nema ni vremena da razazna šta mu je servirano i ostaje mu samo da se pokorno priključi euforiji publike, kao što i detetu iz priče „Crveni šejtan“ jedino ostaje da se pokori idejama i pogledu na svet kojima ga je neposredna okolina zadojila, pa kad u toj revnosti načini fatalnu grešku, ostaje otvoreno pitanje da li je krivica na detetu ili na onima koji su ga vaspitali, a već se i iz ovako kratkih osvrta na Dežulovićeve priče vidi koliko one svojom tematikom, ali i problemima koje postavljaju, prevazilaze sva prirodna i veštačka ograničenja, pa su prevaziđene i granice koje neminovno stoje između poslednje stranice prethodne i prve stranice naredne priče, tako da se šest zasebnih dela postepeno pretvaraju u jedno a da se opet nijedna priča ne utapa u drugu niti je zasenjuje, baš kao što je slučaj sa dijalektima i jezicima kroz koje je pisac prošao stvarajući inspirativne likove, koji kao da govore iz istog daha, bilo da su sa dalmatinskih ostrva, bilo da su iz šumadijskih zaselaka, pa će stoga i čitalac, bez obzira na to sa kog je podneblja i kojim se jezikom sâm služi, proći kroz Dežulovićevu zbirku u jednom dahu i doživeti je tako da svoje utiske može iskazati kroz jednu rečenicu, baš ovakvu …
Prvobitna verzija: Laguna Bukmarker
Autor: Dušan Milijić
