Priča o najbogatijoj Beograđanki svih vremena
Ovo je bilo nešto sasvim osvežavajuće, nešto drugačije. Uzela sam knjigu koja je stajala na polici među onima koje bi valjalo pročitati. Udobno sam se zavalila u sofu, i umesto poslepodnevne dremke, koju ionako ne praktikujem, upustila sam se, predavajući se ovom posve uzbudljivom dokumentarnom trileru. Glavna junakinja je Draga Mitrićević, najbogatija Beograđanka svih vremena. Da, da, dobro ste čuli, Draga Mitrićević bila je najbogatija Beograđanka, kćerka Jovana Mitrićevića Dimitrijevića, višeg državnog službenika, bliskog dvoru, za kojom je pokrenuta istraga. Draga je nestala iz svog velelepnog zdanja, u Kralja Milana 5, na čijem mestu se danas nalazi zgrada poreske uprave.
Glavni tragač za nestalom je Rada Popović, načelnik policijske uprave za grad Beograd. U tom pokušaju da otkrije kuda li se denula, načelniku Popoviću, pomažu Anđel Bregovljanin, mali Mitrović i ostali inspektori, tehnički službenici i pisari. Popis njene pokretne imovine, to jest ono što je bilo zapečaćeno u sefu banke, trajalo je do ranih jutarnjih časova. Pored dijamanata, brilijanata, nakita, bilo je tu i novčanica u raznim valutama, od nemačkih maraka, do ruskih rubalja, raznih tapija, menica, deonica. Naizgled neprocenjivo bogatstvo nalazilo se u tim sefovima. Pitanje koje se samo po sebi nameće, kako li je otac nestale došao do takvog enormnog bogatstva, izakulisnim špekulacijama ili pošteno-zasluženom državničkom službom sa jakim vezama na dvoru?! No, to nije tema ove priče. Nakon dugotrajnog popisa, načelnik se bacio na istragu. Prvo je izvršen pretres Draginog velikog poseda, ne bi li se odgonetnulo gde li je rentijerka nestala.
Draga je živela sama u jednoj od pomoćnih zgrada, okružena kokoškama. U ulozi čuvara, dva nemačka ovčara, držali su joj odstupnicu, braneći je od nasrtaja fantomskih neprijatelja. Za pojasom je nosila revolver, čak i pri spavanju, sa ciljem da zastraši onoga ko pokuša da joj se približi i otme skriveno, znatno joj bogatstvo. Nije se družila, od sveta je zazirala, plašeći da bi mogli da joj naude i da je otruju. Da li je to početak vešto zakamuflirane šizofrenije, nije ni naznačeno, a kamoli osvetljeno. Takođe i sa sestrićima, Perom i Borom, preminuvše joj sestre Leposave Jovanović, nije održavala rodbinske odnose. Jedine ustupke, pravila je sa gospođom i gospodinom Rušić, sa kojima se posećivala.
U procesu deljenja roditeljske ostavštine, sa sestrom Leposavom, se posvađala. Prema čaršijskim govorancijama, u jednom takvom sporu, ne mogavši da se dogovore kome će pripasti, jednu fotelju su presekle na pola. Takođe, sugrađani bi je viđali kako odlazi do duvandžinice ili do pekare, crnu siluetu u ofucanim haljetcima i sa šeširom starim jedno trideset godina. Očevici su bili zabezeknuti pred činjenicom, kad bi ostajala dužna sitnicu, u iznosu od pet dinara, bakalinu ili pekaru. No, ona bi taj sitni dug koliko već sutradan vraćala, prethodno odlazeći do banke kako bi podigla potreban joj iznos. U vlasništvu je imala niz lokala za izdavanje. Ali nije ih izdavala, jer je za njih tražila basoslovnu cifru, od petnaest ili dvanaest hiljada dinara, te su uglavnom ostajali prazni.
Sigurno pretpostavljate da se Draga nije udavala, e tu se grdno varate. Bila je udata jedno kratko vreme za izvesnog majora Paunovića. Prema kazivanju advokata Dobre Petkovića, koji je poznavao Dragu, to što se između majora Paunovića i Drage zbilo, bila je ljubav na prvi pogled, u njoj je vulkan eksplodirao. Mnogo ga je zavolela, a izuzetno je cenila njegovu inteligenciju. No, tu ima jedna anegdota, dok su se šetali po Petničkoj pećini, naglo se naoblačilo i Major i Draga se skloniše pod krov jednog mlina. Jednoj pokisloj ženi, vojnički vaspitan i džentlmenski nastrojen, major Paunović, napravio je mesta i za nju na klupi. Zbog tog stiskanja, usled kiše i beznačajne koketarije, Paunovića sa neznankom, Draga je pobesnela i počela da ga snažno udara, da joj je u ruci ostao, smo držač od kišobrana. Odmah po povratku, pozvala je majku Savku i od roku od nekoliko dana pokrenula je rastavu. Posle par dana, Draga je bila razvedena. Nakon ovog događaja, Draga se zatvorila, vodeći izuzetno usamljenički život, među zidinama misterioznog zdanja. Iz ovog događaja, moglo se naslutiti da je dotična bila vrlo nagla, ljubomorna i posesivna.
Dok sam čitala, neprestano sam se pitala, šta se to Dragoj desilo, da postane tako hladna, otresita i pritom okorela tvrdica. Da li je to nedostatak roditeljske ljubavi ili nesvesni genetski zadatak da očuva, neokrnjenim, očevo stečeno bogatstvo?! Izostajanje bilo kakvog, pa i najmanjeg gesta ljubavi ili pak, samilosti, izuzev prema kućnim ljubimcima, bilo mi je nepojmljivo. Činjenica je, svi smo mi različiti. Pak, ono što me je oduševilo je izuzetno, pomalo arhaično pero Živojina Petrovića, koje mi je omogućilo da se šetam prestoničkim ulicama tridesetih godina prošlog veka. Nema zaglušujuće buke načičkanih automobila, nema gužve, niti ljudi, koji se u žurbi laktaju, što u autobusima što na betonskim pločnicima. Nema ni električnog osvetljenja, mobilnih telefona ni ostalih tehnoloških pomagala, al’ su opet kao i danas postojala razna zanimanja, advokati, lekari, inspektori i pekari. I kao i danas, ljudi vođeni pohlepom, zavišću i gramzivošću, upuštali su se u sporove, svađe, zdušno zastupajući svoje materijalističke interese, prilikom čerečenja roditeljske ostavštine. Zbog nezajažljivih apetita, završavali su na sudovima. Tvrdičluk ostao je neiskorenjen, samo je sad još više podstaknut plasiranjem egoisitičnih, ličnih interesa.
Možda jesmo tehnološki napredovali, ali civilizacijski se nismo pomerili ni zeru, nit smo, snagom duha, pokušali da prevaziđemo te prizemne pobude. Takođe, zamišljala sam načelnika Popovića, koji se našao pred glavnim zadatkom svoje karijere. Ta, koja li je on, tehnološka pomagala, imao pri ruci, prilikom rasvetljavanja ovog misterioznog nestanka?! I sa kakvim li se sve preprekama suočavao?! Kolika je volja bila potrebna kako bi se rešila misterija. Prateći načelnika na tom putu, nastavila sam halapljivo da gutam. Nakon par stranica, dolazi krešendo. Našli su Dragine, zemne ostatke, u podrumu, zatrpane daščurinama. Rada Popović, našao se pred zadatkom otkrivanja počinioca, tog gnusnog zločina. Stara rentijerka, bila je ubijena, u trenu, ispred mene je, odjednom, iskočila slika i prilika Raskoljnikova i stare zelenašice, ogrnute u neke stare i isfronclane krpe.
Zločin i kazna u slikovito-dokumentarnom srpskom izdanju. Da li je moguć takav surov zločin, u samom centru naše prestonice i to trideset treće godine prošlog veka?! Slika Raskoljnikova je počela da bledi, te sam se nanovo vratila načelniku i preprekama sa kojima je trebao da se suoči. U tom zamršenom i dugotrajnom procesu, punom raznih peripetija, sa kojima se suočavao Rada Popović sa grupom svojih istražitelja, dva sugrađanina, priznala su svoju krivicu. Načelniku Popoviću kamen je pao sa srca. Dok je sva imovina prešla u ruke Bore Jovanovića, studenta medicine u Beču, Draginog sestrića. Krivci su predati sudiji i osuđeni u postupku. No, na samom suđenju odbijali su da priznaju krivicu. Ističući da im je priznanje iznuđeno pod prisilom. Uprkos odbijanju, zatvoreni su.
Međutim, tri nestale menice, za kojima se od samog starta tragalo, iznenada su se pojavile, iza kredenca u kujni, ko da ih je neko tu sa namerom metnuo. I sa tim čitav postupak, pao je u vodu. Svi odreda, istražitelji, saslušavani su na sudu. Opet je načelnik Rada Popović bio na samom početku. Dani su prolazili, ubica je još uvek bio na slobodi. Hvatajući se za posednju slamku spasa, policijska uprava se priklonila Luju Rozenštajnu, telepati i grafologu. On je u tom periodu priređvao seanse, u hotelu „ Slavija“, u Beogradu. Rozenštajn je upro prst ka Ivanu Kolomanu Rajteru, lopovu-džentlmenu, rođenom bratu Jaše Rajtera, Titovog pratioca tokom Drugog Svetskog rata, koji je već bio u zatvoru.
Novinski stupci bili su preplavljeni senzacionalističkim vestima, da se policijska uprava, nemajući kud, za pomoć obratila spiritistima. Zbog tog pribegavanja spiritulističkim seansama, Rada Popović smenjen je sa nasčelničkog mesta i upućen na znatno, nižu poziciju na Karaburmu. A oni svi Draga, Leposava, Pera i Bora, nakon besmislenih razmerica, valjda su našli spokoj i oproštaj na onom svetu.
Svakako, krajnje uzbudljv, dinamičan roman, isledničkim njuhom pisan, rasvetljava ne samo duh onog vremena već i samu složenost inspektorskog posla. Saosećala sam sa načelnikom Popvićem, koji je i pored sve posvećenosti, upornosti i neprospavanih noći ,da uhvati počionioca, ostao, na korak, da se domogne svog trofeja i zadovolji pravdu, privodeći svirepog zločinca. I taj neuspeh, sastavni je deo karijere.
Autorka: Aleksandra Čolić Spasić