Prikaz romana „Čarobnjak iz Oza“ Frenka L. Bauma (I)

U godinama neposredno pre Baumovog romana raste zainteresovanost za bajku kao književnu vrstu. Na prostoru kontinentalne Evrope, pojavljuju se mnogi sakupljači ovog narodnog štiva. Zahvaljujući braći Grim i Hansu K. Andersenu, narodne bajke se stilizuju i sve više se javlja bajka kao autorski žanr. Ona se iz Evrope uglavnom preko engleskih pisaca širi na američki kontinent.

Književni kritičari smataju da je favorizovanje bajke kao žanra zapravo reakcija na sve veću industrijalizaciju društva. Amerika velike ekonomske i industrijske turbulencije doživljava s kraja 19. i početka 20. veka, a imala je mali broj autora koji bi mogli parirati piscima autorskih bajki iz Evrope. Frenk L. Baum se sa te strane može smatrati za jednog od prvih uspešnijih autora kada je u pitanju ovaj hibridni žanr – roman bajka.

Sa primamljivim karakterima i slikovitim doživljajima, „Čarobnjak iz Oza“ je jedan od onih bajkovitih romana koji pružaju čitalačko zadovoljstvo kako deci, tako i odraslima. Kao delo koje nije konstruisano kao puka alegorija stvarnosti, puna ispraznog moralizma, u sebi sadrži smernice koje ukazuju na metaforičnost likova i avantura sa kojima se čitaoci mogu saobraziti.

U ovom radu biće prikazan kratak osvrt na roman, u kojem će akcenat biti na analizi fizičkog i realnog prostora, likova i motiva, koji put od žutih cigala čine nečim mnogo kompleksnijim nego što se čini.

„Toto, mislim da više nismo u Kanzasu“

Roman započinje opisom kućice, koja se nalazila u središtu široke Kanzaške prerije. U njoj živi Doroti (siroče) sa svojim tečom i tetkom. Kuća je malena, sačinjena od jednog sobička, opisana deminutivima šporetić, ormančić, posteljica, bez podruma i tavana, samo sa jednim malim otvorom na sredini poda u koji bi se porodica sklanjala u naletima ciklona.

Prostor oko kuće dat je kao široko i sivo polje, bez elemenata koji bi „remetili“ vidik prerije. Nema drveća, nema kuća unaokolo, apsolutno ničega, osim sive ispucale zemlje koja se stapala sa sivim nebom. Trava je spržena, zemlja preorana i izbrazdana pukotinama, a kućica isprana od sunca i kiša, stoji „tužna i siva kao i sve oko nje“ .

Iz ovakve statične i sumorne atmosfere, Doroti će biti prebačena zajedno sa svojom kućicom i Totoom u zemlju čarobnjaka Oza, jedan fantastični rejon, pun kolorita i života. Pojaviće se ciklon koji će je spustiti u zemlju Žvakača, ljudi koji su svojim izgledom odudarali od realnog, prvobitnog Dorotinog sveta. Čarobna zemlja koja svojim izgledom podseća više na neko izdvojeno ostrvo, podeljena je na četiri dela koji se imenuju po stranama sveta (Istok, Zapad, Sever, Jug), a u njenom centru, nalazi se Smaragdni grad, u koji se jedno može ući sa naočarima zelenih stakala.

Svaka od zemalja obojena je dominantnom bojom (plavom, žutom, crvenom i zelenom) i njenim centrima s početka romana vladaju ženski lokovi, dve dobre i dve loše čarobnice sa Velikim Ozom koji gospodari u centru.
Opisi ovih međusobno oprečnih prostornih relacija, govore o ličnosi protagoniste, koja je s početka malena i siva, može se reći i ne negovana, da bi svoj zamah i koloritnost dobila tek izmeštanjem iz jednog fizičkog prostora u drugi. Ulazeći u Zemlju Oza, na osnovu oblika (cikličnog kruga) i ispresecanosti, sa velikim gradom u sredini, vidi se jedan zatvoreni kružni sistem koji sa svojim temenosem (gradom u centru) predstavlja mapu dečije svesti

Zemlju Oza od Kanzasa razdvaja široka pustinja, koja je opkoljava sa svih strana.

Doroti dolazi do Zemlje Oza preneta ciklonom, a u Kanzas će se vratiti uz pomoć čarobnih cipelica. Od čarobnice sa Severa saznaje se da je to neprosvećena zemlja i samo u takvim zemljama još uvek ima čarobnica i volšebnika. Drugim rečima, samo neprosvećen i slobodan dečiji um kakav je Dorotin, može doći u ovu zemlju. Fantastičnost Zemlje čarobnjaka Oza bazirana je više na opseni i spoju jednostavnih, svakodnevnih stvari kojima je dodat po koji ekscentrični detalj, tako da se stiče utisak da je sam autor želeo da čitaoci u jednostavnosti i svakodnevnosti pronađu fantastiku.

Prostoru u romanu data je još jedna bitna uloga: on je tu da naznači rejon u koji se mora izmestiti ličnost protagoniste, jer tek nakon premeštanja u fantastični svet, Doroti dobija ključ za otkrivanje sopstvenog potencijala (čarobne cipelice), kojeg, istina, nije svesna do samog kraja romana.

Lutke od porcelana

Likovi koje Baum gradi u svom romanu mogu se okarakterisati kao jednostavni i prijemčivi mlađoj čitalačkoj publici. Pored četiri glavna junaka, Doroti, Strašila, Drvoseče i Lava, pojavljuju se sporedni likovi kao pomoćnici na njihovom putu, poput Kraljice miševa, Rode ili pak Čarobnica koje dočekuju i ispraćaju Doroti iz Zemlje Oza. Paralelno sa dvema dobrim čarobnicama, postoje dve zle koje vladaju Istokom i Zapadom, a u Smaragdnom gradu vlada Oz.
Glavni akteri u sebi nose dozu ambivalencije, jer su postavljeni i kao realno mogući i kao fantastični, sa primesama groteske i satire. O sebi kao pojavama oni nose oprečna shvatanja, što ih čini ljudskim, iako su građeni po modelima koji odgovaraju bajkovitim junacima.

I Doroti

Doroti je glavni lik Baumovog romana. Može se porediti sa jednodimenzionalnim likovima koji su tipični protagonosti u bajkama. Za razliku od ostalih junaka u romanu vrlo je statična, i od početka do kraja romana motivisana je isključivo jakom željom da se vrati svojoj teta Emi. Njen lik, na prvi pogled, ne doživljava velike promene u svom karakteru.

Mnogi kritičari, pogotovo oni koji su prijemčivi feminističkoj kritici, smatraju da je ovo jedan od retkih ženskih likova koji nije stavljen u idealnu sliku „domaćice“. Slika žene kojoj je mesto isključivo kod kuće bila je vodeći ideal, pogotovo na prostoru Amerike u tom dobu i mnogi kritičari Doroti vide kao snažnu individualnu ličnost koja je izlazila na kraj sa mnogim izazovima u delu.

Doroti pokazuje izuzetnu hrabrost i spremnost samim odabirom da krene putem žutih cigala do Smaragdnog grada. Na Ozovo predstavljanje: „Ja sam Oz, veliki i moćan“, ona odgovara: „Ja sam Doroti, mala i slaba“ , i na taj način je pisac suprotstavlja zastrašujućoj Ozovoj pojavi (koja to zapravo nije). Sa velikom odlučnošću kreće na put da nađe velikog čarobnjaka i sa gotovo istom rešenošću kreće putem zle veštice Zapada da bi ispunila uslov koji joj Oz postavlja. Sa svojom druželjubivošću, korisnošću, dozom hrabrosti koja ne prelazi u ludu odvažnost, Dorotin lik je predstavljen kao idealni model po kojem bi trebalo vaspitavati decu. Ona je vezana za svoje prijatelje i porodicu i ne posustaje na putu do svog cilja.

Međutim, Doroti ima i atribute koji je otuđuju od slike običnog deteta. Ona se sve vreme postavlja kao princeza koja zapoveda svojim podanicima i od njih se očekuje da je poslušaju. Doroti, iako je predstavljena kao devojčica od šest godina, uopšte nema osobine jedne devojčice – ona pokazuje razumnost koja nije svojstvena detetu tog uzrasta.
Na početku knjige, Doroti sama odlučuje da nosi srebrne cipelice jer smatra da se te cipelice neće tako lako istrošiti. Sa druge strane, ona trezveno razmišlja o hrani koju nosi sa sobom i zahvalna je na tome što njeni saputnici ne mogu jestu tu hranu. Još jedan kontraverzan čin jeste i momenat kada družina ostavlja Strašila na vodi, da visi na štapu, sa premalo žaljenja koja je odlika dece u odnosu na prijatelje, sa rešenošću da treba stići do Smaragdnog grada po svaku cenu.

Na pojedinim mestima u knjizi Dorotin lik se slaže sa tipičnom predstavom jednog bajkovitog junaka, jer ona postoji kao bezlično dobra, savršena lutka od porcelana, poput one koju želi da ponese iz zemlje na Jugu. Ostali likovi se postavljaju ispred Doroti, čak se takva akcija očekuje od njih i ona je temelj koji čitavu družinu drži na okupu. Međutim, junaci bajki neposredno, ili uz pomoć čarobnih elemenata, prevazilaze prepreke, dok Doroti to sve radi preko drugih oko sebe.

Roman je koncipiran na odisejevskom motivu povratka junaka kući. Doroti će kao devojčicu vetar preneti u fantastičnu zemlju Oza što može korespondirati sa nesvesnim delom Dorotine ličnosti. Tu počinje avantura upoznavanja sebe – slabih strana svoje ličnosti, da bi se kući vratila sa jasno definisanom mapom svoje duše, gde svaki lik iz romana zauzima mesto koje mu pripada uz punu odgovornost. Teta Emi i teča Henriju se ne vraća više devojčica, već devojčurak koja je spoznala sebe i svoje vrednosti.

 

II Na putu sa razumom, empatijom i hrabrošću

Doroti na svom putovanju sreće tri neobična saputnika, koji odlučuju da krenu sa njom do čarobnjaka iz Oza (Strašila, Limenog Drvoseču i Lava Kukavicu) i ovi likovi, za razliku od Doroti, postavljaju se kao dinamični. Sva trojica motivaciju na svom putu crpe iz snažne želje za promenom koja će uslediti nakon što dobiju ono što žele: mozak, srce i hrabrost.

Strašilo je prvi Dorotin pratilac – slamnati lutak, nacrtanog lica i obučenog u izbledelo odelo plavih Žvakača, jedno groteskno obličje koje ne ume da misli. Njega Doroti pronalazi okačenog na štapu usred pšeničnog polja. Saznavši da Doroti ide čarobnjaku koji ispunjava želje, kreće sa njom u nadi da će mu veliki čarobnjak dati mozak. „Mozak je jedino što vredi imati na ovome svetu, bez obzira da li je neko čovek ili vrana“ – sentenca je koje se Strašilo drži na svome putu.

U toku njihovog putovanja, ponašaće se kao dete, tabula rasa, koje započinje svoj proces učenja kroz iskustvo. Upadaće u rupe i isticaće svoju nemogućnost da misli, iako će kasnije on biti taj koji svojom promišljanjem omogućava družini da savlada određenu prepreku. Dosetiće se da bi deblo bilo odgovarajući most preko provalije, potom će ih spasiti od kalidaha zamolivši Drvoseču da podseče kraj drveta, predložiće splav kao jedino sredstvo kojim bi prešli preko reke, a na putu do zemlje Palčića, sakriće svoje prijatelje svojom slamom od vrana i pčela koje je zla čarobnica poslala na njih. Njega će potom Oz ostaviti kao vladara Smaragdnog grada.

Sledeći pratilac je Limeni Drvoseča: „Najveći gubitak koji sam doživeo u životu je gubitak srca, koje više nemam (…) Ja ću tražiti srce, jer mozak čoveku ne može doneti sreću, a sreća je nešto najlepše na svetu.“ Njega sa zarđalim sklopkama pronalaze Doroti i Strašilo na svom putu do Oza.

Svojim izgledom podseća na oklopnog viteza sa sekirom kao oružjem. Umesto tela, sav je od lima i prazan iznutra. On odlazi čarobnjaku da mu da srce. Drvoseča je pored Strašila još jedan fantastično-groteskni lik. Nekada čovek, a sada limeno obličje, govori da je najveća nesreća čoveka nemanje srca. Potencira svoju ispraznost, iako će voditi računa da nekome ne nanese zlo svojim prisustvom. Nagazio je jelenka na putu i „pustio nekoliko suza žalosnica punih jada“ , što je jedan od mnogobrojnih primera empatije koju zapravo Limeni ima u sebi. Potpuno kontradiktoran, na putu sa Doroti i ostalima, pokazuje da su emocije prisutne, ali ih on ne ume prepoznati. Na kraju romana ostaje kao vladar Zapada u Zemlji Palčića.

Lav Strašljivac za razliku od Limenog i Strašila ima u sebi razum i osećajnost, ali se od njega očekuje da poseduje hrabrost koja je dostojna jednog kralja životinja. Kao i prethodna dva lika, Lav kreće na put ka Ozu da bi dobio hrabrost: „(…) jer, ako ne dobijem makar malo hrabrosti, meni više nema života.“ Kao i ostali, on će na svakoj prepreci pokazivati upravo suprotno i štititi ostale članove svojim urlikom. To je lik koji, iako strašljiv, zna da koristi svoju pojavu. Ujedno, Lav je svestan koliko ta pojava malo znači, jer kralja životinja je uspeo da savlada jedan cvet, a pomoć mu je došla od poljskih miševa.

Sva tri muška lika u sebi otelotvoruju klasične ljudske osobine hrabrosti, empatije i razumnosti, a njihova sumnja u sopstvenu vrednost jeste ono što im ne dozvoljava da budu svedeni na puke simbole. Ujedno, hronološki sled kojim Doroti nailazi na njih, ta gradacijska poređanost od prostog ka punoj formi, simbol je faza sa kojima se protagonista romana susreće na svome putu individuacije.

Nastaviće se.

 

Autor: Nevena Radovanović

Related posts

Leave a Comment