Đanbolonja je jedan od malog broja umetnika čije mi ime pada na pamet pri pomisao na skulpturu. Dela Žan de Bulonja, ili Đovanija Bolonja, kako god hoćete, pripadaju periodu poznorenesansne i manirističke umetnosti, a najbolja od njih stvarana su ni manje ni više nego za porodicu Mediči, ali sam ja izabrala nešto što ne spada u tu grupu.
Mogla sam se odlučiti za bilo koje njegovo delo, bilo u mermeru ili bronzi, zbog izuzetne dinamičnosti koje poseduju, i zbog oslanjanja na, meni veoma drage, mitološke sadržaje. Međutim ono što je interesntno u njegovom radu, a odnosi se i na manirizam uopšteno, jeste da su nazivi delima uglavnom dodeljivani kasnije, nakon nastanka dela, kada bi umetnik nakon završetka rada odlučio šta bi delo moglo da predstavlja. On je bio posvećen stilu a ne temi. Mada to sad zvuči da on nije imao nikakvog interesovanja za sadržaj, to nije tačno, sadržaj postoji, samo što se njegov kontekst prepoznaje kasnije. Takav je slučaj i sa ovim delom. Kako je postavljena bez naslova, a kao pandan Čelinijevom „Perseju“, bilo je predloga da i njen naziv predstavlja detalj iz Persejevog života, međutim, odlučeno je u korist Sabinjanki.
Nastala je po narudžbini vojvode Farnezea, završena je 1583. i postavljena na trgu Sinjorija, pod lođom Lanci koju krase mnogobrojne statue, pa predstavlja pravi muzej na otvorenom. Međutim, aktuelne su diskusije o premeštanju u muzej ove skulpture, koja je krasila ovo mesto preko 400 godine, zbog štete koju nanose atmosferski uticaji, a ne mogu se sanirati, tako da će i ona doživeti sudbinu mnogih famoznih skulptura čije su replike zapravo turističke atrakcije na otvorenom. Ovo je možda još jedan od razloga zbog kojeg sam se odlučila za ovu skulpturu.
Đanbolonja je svoju virtuoznost dokazao kad je u bloku mermera isklesao grupu fugura, čija visina prelazi 4m, što je izuzetno hrabra odluka da se ovakva skulptura uradi u najtvrđem materijalu. On ne koristi jednu serpentinatu, figura koja je uobičajena za manirizam, već tri, i to na neviđeno komplikovan način, ali sa takvom lakoćom, gde se one 
dopunjuju, i stvaraju neverovatan dramatičan prizor koji prosto uvlači posmatrača kojem radnja može delovati toliko zastrašujuća, ali i ujedno toliko stvarna. Mladi čovek otima lepu devojku od starijeg čoveka, koji deluje uplašeno i slabo, pa čak i poraženo. Dinamizam kojim ovo delo zrači čini da stvarno poverujemo da smo svedoci tog „iznenadnog“ događaja. Ako poznajemo priču o Romulevoj zaveri, možemo razviti u isto vreme i osećanje tuge zbog prevarenog naroda, ali nemoguće je ne osetiti neku vrstu ponosa, jer prisustvujemo važnom trenutku, dok posmatramo tu devojku koja se uzdiže, mi posmatramo budući Rim.
Harmoniju ovog dela možemo sagledati tek kad obiđemo celu skulpturu, na šta nas i ona sama prisiljava, jer se i sama na neki način okreće, i to ne može proći nezapaženo. To je ono što je predstavljalo novitet u svetu skulpture, nešto što se ranije nije ni pokušavalo postići, i sve se svodilo na frontalnost. Možda nam sva ta dramatičnost može delovati preterana, ali ne može se sporiti genijalnost s kojom je Đanbolonja oživeo ove figure, i što sama uznemirenost prilikom prvog pogleda na delo prelazi u neko čudno stanje spokojstva i najiskrenijeg divljenja.
Možda je značajan element njegovog rada i njegovo poreklo. Rodom je Flamanac, i prva znanja stekao je u Antverpenu, dok nije došao u Italiju i poprimio osobenosti italijanskog stila kasnog 16. veka. Meni je izuzetno, sad, nekome može zvučati i paradoksalno, egzotičan taj severnjački način poimanja umetnosti. Postoji jedan specifičan temperament koji se prepoznaje u delu bez obzira gde je ono nastalo, kao što bismo prepoznali jednog italijanskog slikara koji slika u Amsterdamu samo preko njegovog dela. Đanbolonja je uspeo da sačuva realističnost u jednom vladajućem maniru koji je, manje više, sve sem realnog.
Autor: Sanja Damnjanović
Foto-izvor: Wikipedia
