Gledao sam sa prozora na četvrtom spratu kolonu vozila koja se tog predvečerja sporo kretala kroz centar.
Crvena svetla polako su se micala i svojim putem odlazila. Ti ljudi išli su putevima svojih života automobilom, ali bilo je i onih koji su išli pešaka, svojim nogama u starim patikama. Svi su oni znali kuda idu ili su se barem pravili da znaju. Svi su imali neku pretstavu o svom životu, baš svi u tom gradu osim, naravno, mene. Dve policijske patrole se provukoše i po nečiju sudbinu odoše. Malo kasnije prođoše i kola hitne pomoći s uključenim rotacionim svetlima, nečiju sudbinu voze pokušavajući da joj pomognu. Treba i tim pomagačima neko ko će ih motivisati, isto kao i meni.
Sklanjam pogled s prozora, odlazim ka kuhinji. Tek sad vidim koliko krša imam u stanu, svuda su razbacane stvari, gomilice đubreta i prašnjave, razbacane knjige. Jedino vredno što imam je prozor, onaj prozor kroz koji posmatram svet. Kad god bih pomislio na sređivanje svoje garsonjerice setio bih se da mi niko ne dolazi i da nema potrebe.
Stavih lonče na vrelu ringlu i pričekah dok se voda ne uzburka. I ta voda ima svoj smisao, tu je da se popije, iskoristi za pranje ili kuvanje. I to lonče zna šta je njegov posao. I ringla. I frižider. I televizor…
Zna i ova crna kafa koju metalnom kašičicom sipam u vrelu vodu. Sve ima svoje mesto i posao, ali ne i ja. Ja sam čudo prirode, bradati momak od dvadeset i čet’ri leta, sin kurve i ko zna koga. Davno zaboravljen, depresivan, usamljen. Nadničar, onaj što vam cepa drva za hiljadu dinara, šoljicu kafe i par ljubaznih reči. Onaj bednik koji je pobegao sa lica mesta kad je u jednom selu kolima pregazio devojku. Onaj kojeg je razapinjala u medijima cela nacija, verovatno i svaki komšija, ali niko mu identitet i priču nije znao. Onaj koji je bio pička, izašao iz kola bunovan, umoran, pijan i proverio da l’ devojka diše, pa stavio kapuljaču i otiš’o da vrati drugu kola. Onaj koji tom istom drugu nije rekao istinu, već čistu laž. Onaj kojeg nije bilo sramota dok je govorio da je udario u parkirani auto i da odmah sredi spoljašnjost. Onaj koji živi s tim i nestaje kao dim. Onaj koji se plašio zatvora i imao sreće što ga niko nije video na mračnom izlazu iz zabitog sela. Onaj kojeg ste šutirali, pljuvali ili jednostavno smrznutog zaobilazili dok je spavao u podzemnom prolazu.
Nekad ste zvali i policiju kad sam se od kiše sakrivao u vašoj zgradi k’o pas. Onaj kojeg je spasila penzionisana starica od devedeset godina. To je bila usluga za uslugu, dala mi je smeštaj i hranu, a ja sam njoj čistio, išao u prodavnicu i plaćao račune. Bio sam pošten, zato što je bila dobra. Decu nije imala, pa je meni nakon šest godina garsonjeru prepisala. Eto, tako sam se sklonio od vas dragi moralisti. Od vas koji ste mi se rugali, kiflama me gađali, pljuvali, šutirali ili zaobilazili s gadljivim izrazom lica.
Pokojna baba je uspela da me civilizuje, ali ne skroz, zato još uvek mislite da sam narkoman ili popularnije, terorista. Ipak, niko ne bi rekao da sam nehotični ubica, ali bi mi zato pripisali kojekakve terorističko-sektaške rituale. Mašta vam smeta, a meni smetate vi. Uvek ste bili sebični, spremni da sudite, ali ne i da vama bude suđeno. Jurite status u društvu, modne trendove, lepe partnere, plaćenije poslove. Radite da bi uživali, to je jedino okej. Uvek ste zaobilazili one koje ste smatrali nižima, zato što ste se plašili da ne dospete jednog dana na te grane. Uvek ste glumili osmehe, pokrete, reči, osećanja… Prave vas ste krili od svih, pa i od sebe samih. Imate i vi zversku krv, ali je lepo čuvate na skrivenom mestu. Udarite ženu ili prevarite muža.
Ostavite decu ili previše očekujete od njih. Spletkarite na poslu ili ga ne tražite. Idete nedeljom u crkvu ili rečima glumite vernike. Pijete, koristite drogu ili plašljivo bežite od toga, pa se kljukate sedativima na svoju ruku uporno ubeđivajući sebe da znate šta radite. Kradete novac ili ga nelegalno zarađujete. Neki se muče preživljavajući sa minimalcem da bi ostali pošteni. Zavidite svojoj seni ili bežite od nje. Ja vam opraštam, opraštam baš sve, ali znajte da mislim da ste nedostojni moje prostačke kafe koju pijem dok posmatram s prozora vaše živote. Ne, vi ne slutite da vas gleda onaj koji vam je brisao šoferku jednog leta, pa se sledećeg u ubicu pretvorio.
Živite svoje živote čitajući o nesrećama tuđih, pa to nije život, već tešenje tuđim bolom. Ja vama ne zavidim, naprotiv, vas žalim više nego sebe. Više nego onu devojku koju sam ostavio na blatnjavom putu. Više nego oca koji ne zna da postojim. Više nego majku koja ni sama ne zna gde je. Više nego baku koja je doživela duboku starost sama u stanu na četvrtom spratu.
Posmatram kolonu vozila, crvena svetlucava gusenica sporo se kreće. Neko na trotoaru vrišti od sreće i smeje se. Vozači misle da je lud i prate dalje pogledom svoj put, ne osvrću se. Još jedna patrola u glavnom gradu ide po nečiju sudbinu. Još jedna kola hitne pomoći nekome žele da produže život i ne pitaju ga da li mu se živi. Još jedan čovek bez budućnosti od svoje senke želi pobeći. Ne, sledeći komentar lažnih moralista neću pročitati. Ja ću samo sedeti, posmatrati i nadničiti za svoje dupe. Iskren sam bar u tome što priznajem sebi svoje namere, poraze i pobede.
Autor: Milica Janković
