Pozorište: „Duge noći i crne zastave“ – Naslov zanimljiviji od predstave

Narodno pozorište u Nišu

decembar 2015.
Režija: Ivan Vuković

Očekivalo se da pozorišna adaptacija romana „Duge noći i crne zastave“ bude prava poslastica i za ljubitelje teatra i za verne čitaoce Dejana Stojiljkovića. Posebno je publika u Nišu, rodnom gradu Stojiljkovićevom, od ovog poduhvata očekivala mnogo, možda i previše, što se na kraju pokazalo krajnje pogubnim.

„U zemlji u kojoj se istorija prepravlja i po par puta za jedan ljudski vek, teško je odrediti šta je mit, šta je podatak, šta propaganda, a šta je i zašto u senci“ – ovako je predstavu najavio reditelj Ivan Vuković, dodavši da se na sceni otišlo i „korak dalje“ u odnosu na Stojiljkovićevo poigravanje i mešanje istorije i mitova u romanu. Zato je publika, s pravom, očekivala jedan fantastičan spoj istorije i legende, a oni koji su roman pročitali nadali su se da na sceni vide ono što su i sami zamišljali čitajući knjigu, koja inače pruža dovoljno mogućnosti za maštanje. Nažalost, opšti je utisak da su očekivanja izneverena i da je ponekad bolje ostaviti roman da bude roman i ne pretvarati ga u neki drugi žanr. Bolje je ostaviti čitaocima da sami stvore sliku nakon pročitane knjige nego im i tu sliku upropastiti lošom pozorišnom adaptacijom.

Iako je za svaku pohvalu to što smo dobili priliku da na sceni vidimo srpsko srednjovekovlje i legendanrni epski svet (inače je to retkost kada je u pitanju niški teatar), baš tu dolazi pitanje: čemu sve to, ako čak i epoha ostaje bleda, dok se se poruka cele priče tek nazire, a pri tom i laici uočavaju ne samo lošu glumu, nego i neuverljiv tekst?

Ko nije čitao roman, verovatno nije shvatio ništa. Ko je čitao roman, očekivao je da magija bude prenesena i na scenu, da motiv zapleta bude još jače dočaran, ali ništa se od toga nije desilo. Imamo srpski srednji vek, tu su knez Lazar, Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Milan Toplica, Lazareva kći Olivera, monahinja Jefimija, čak i jedva vila iz jezera… Međutim, sve to ne znači ništa, jer ne može reditelj smatrati da mu je predstava uspešna samo zato što je na scenu izveo likove iz slavne prošlosti. Oni jesu tu pred nama, ali pitamo se – zašto su tu, koja je svrha njihovog ponovnog literarnog (u ovom slučaju pozorišnog) života, šta imaju novo da nam kažu? Publika vapi da to čuje – ali sve nade su izneverene. Ako će nam, nakon predstave, Obilić i Kosančić i dalje biti onakvi kakve ih možemo i sami zamisliti čitajući deseteračke pesme – onda smo bez razloga sedeli u pozorišnoj sali.

Da predstava, prema rediteljevim rečima, ide „korak dalje“, publika se uverila kad je na scenu izašao Marko Kraljević, i to jedan novi Marko Kraljević, koji je zaista spoj legende i istorije. Ali, na koji način? Od epskog megdandžije, viteza i buntovnika ostala je samo plahovitost i gordost, a od istorijskog kralja i turskog vazala ostao je samo vazal, pa smo tako dobili jednu nesrećnu mešavinu: jadnog i ostarelog kralja bez kraljevine, koji u nekim momentima deluje kao obična ulična pijanica. Dakle, i od istorije i od epike ostalo je samo ono negativno, to je taj novi mitski nivo koji nam predstava nudi, to je taj korak dalje.

Najbolje u vezi sa predstavom „Duge noći i crne zastave“ jeste to što je privukla pažnju niške publike i postigla da se pozorišna sala popuni gotovo do poslednjeg mesta, ali tu kao da prestaje sve ono lepo što gledaoci očekuju. Čak i da kao pozitivnu stranu navedemo slavljenje (ili pokušaj slavljenja) nacionalne istorije i epike, opet nije dovoljno uzeti solidan roman kao osnovu, staviti radnju na dvor kneza Lazara, prikazati turskog vojskovođu Bajazita kao budalastu usijanu glavu, pa na osnovu toga očekivati da je predstava uspela. Epoha i tematika jesu privukle publiku, ali su prirodno stvorile kod gledalaca previsoka očekivanja, koja su se raspršila možda već nakon pola sata pošto je predstava otpočela.

Uostalom, ne bi ovo bilo jedini put da naslov bude zanimljiviji i pompezniji od samog dela.

 

Autor: Dušan Milijić

Related posts

Leave a Comment