Kroz kariranost stolova moj jezik plovi rekom žestine.
Talasi zapljuskuju ždrelo i gorči su od onih koji plove kroz Stiks.
Nimalo damski, ali sasvim boemski.
A možda ni sokom od jagode ne bih privukla jači pol.
I utapam time nešto što u meni izaziva onaj stari romantičarski bol.
„Jako loša rima!“ – Već uviđam refleksiju kritike (književne).
„Jači pol?!“ – Osećam zapitani prezir kritike (feminističke).
Jer treba birati reči, treba paziti na stih, formu,
treba se lomiti između vezanog i slobodnog.
Potrebno je slediti i tradiciju, a biti originalan.
Neko postavlja standarde, a ti moraš da ih zadovoljiš,
jer hteo bi da okusiš miris besmrtnosti,
no samo jedno pogrešno slovo tvoju poeziju može pretvoriti u pepeo.
Zatim antologije, zbornici, časopisi, zbirke, konkursi –
tenzija pod škripom pera!
Vrlo, vrlo trnovit put ako percepciju lovorovih listova
želiš da premestiš iz supe na teme.
A ja se samo pitam kako da ovaj komad duše utisnut na papir poklonim Čitaocu,
jer bez njega nema ni pepela, ni besmrtnosti!
Autor: Milica Milošević
