Poezija: Poezija

Kroz kariranost stolova moj jezik plovi rekom žestine.
Talasi zapljuskuju ždrelo i gorči su od onih koji plove kroz Stiks.
Nimalo damski, ali sasvim boemski.

A možda ni sokom od jagode ne bih privukla jači pol.
I utapam time nešto što u meni izaziva onaj stari romantičarski bol.

„Jako loša rima!“ – Već uviđam refleksiju kritike (književne).
„Jači pol?!“ – Osećam zapitani prezir kritike (feminističke).

Jer treba birati reči, treba paziti na stih, formu,
treba se lomiti između vezanog i slobodnog.
Potrebno je slediti i tradiciju, a biti originalan.

Neko postavlja standarde, a ti moraš da ih zadovoljiš,
jer hteo bi da okusiš miris besmrtnosti,
no samo jedno pogrešno slovo tvoju poeziju može pretvoriti u pepeo.

Zatim antologije, zbornici, časopisi, zbirke, konkursi –
tenzija pod škripom pera!

Vrlo, vrlo trnovit put ako percepciju lovorovih listova
želiš da premestiš iz supe na teme.
A ja se samo pitam kako da ovaj komad duše utisnut na papir poklonim Čitaocu,
jer bez njega nema ni pepela, ni besmrtnosti!

Autor: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment