Kroz kariranost stolova moj jezik plovi rekom žestine. Talasi zapljuskuju ždrelo i gorči su od onih koji plove kroz Stiks. Nimalo damski, ali sasvim boemski. A možda ni sokom od jagode ne bih privukla jači pol. I utapam time nešto što u meni izaziva onaj stari romantičarski bol. „Jako loša rima!“ – Već uviđam refleksiju kritike (književne). „Jači pol?!“ – Osećam zapitani prezir kritike (feminističke). Jer treba birati reči, treba paziti na stih, formu, treba se lomiti između vezanog i slobodnog. Potrebno je slediti i tradiciju, a biti originalan. Neko…