Psihološka motivacija u pripovetkama Laze K. Lazarevića (I)

Pripovetka, nesumnjivo najdinamičnija i najrasprostranjenija prozna vrsta u realizmu, govori nam osobnu životnu filozofiju, govori o pravim životnim vrednostima i životnim načelima. Tako, Lazarević veruje da je čovek, u suštini, u samom korenu svoga bića dobar i zato je svako duševno i moralno isceljenje u njegovim pripovetkama u stvari – povratak.

Da bismo pisali o psihološkoj motivaciji u bilo kojem književnom delu, treba prvo poći od određenja ovog pojma. Sama motivacija jeste obrazlaganje, pobuda, dinamičko određenje ponašanja. Uopšteno gledano za Ženeta je motivacija neka vrsta maske kojom se služi pisac da bi mogao da iznese svoju zamisao. Tomaševski motivacije deli po funkciji: kompoziciona, realistička i umetnička.

Činjenica je da je više važnosti pridato proučavanjima motivacije kod Lazarevića, nego proučavanjima kompozicije. Kao što smo već videli postoji više tipova motivacije, pa tako možemo govoriti i o socijalnoj, biološkoj, etičkoj, religioznoj, numinoznoj motivaciji, a kada pomislimo na Lazarevića odmah pomislimo na psihološku motivaciju. Istina je da se neretko motivacije prepliću. Tako npr. u pripoveci “Prvi put s ocem na jutrenje”, pored psihološke motivacije možemo govoriti i o socijalnoj i religioznoj motivaciji, koje su u nekakvom paru, jer je Laza, kako navodi Milan Kašanin, bio religiozan čovek ne samo u pričama, nego i u pismima, i u životu. Motivacijski sistem strogo je podložan autoru, a psihološka deskripcija kod Lazarevića uvek je iznad čulne.

Pripovedački opus Lazarevića nije velik po obimu, ali jeste po vrednosti koja proizilazi iz umetničkog kvaliteta i značaju koje ono ima u razvoju naše književnosti. Ograničićemo se na šest Lazarevićevih pripovedaka, odnosno na psihološku motivaciju u pripovetkama “Prvi put s ocem na jutrenje”, “Verter”, “Na bunaru”, “Vetar”, “Švabica” i “Sve će to narod pozlatiti”. U ovom izboru samo pripovetka “Na bunaru” jeste seoska. Sam izbor nije slučajan. Sve pripovetke, na prvi pogled, opisuju obične, jednostavne ljudske događaje. Stiče se utisak da je svet pun opasnosti, neizvesnosti i bola, ali taj svet nije ostavljen bez smisla i nade. Čovek se preobražava, savladava prepreke, ali se katkad i gubi, nestaje. Međutim, Lazarević je više pisac smisla nego besmisla. Ovaj pisac počinje kao folklorni realista, savlađuje prostor punog realizma, i korača do moderne. To vidimo po unošenju psihološkog stanja junaka, neizvesnosti, strepnje, kolebanja između nade i straha.

Ako pogledamo naše istorije književnosti, Glišić, Veselinović i Lazarević tretiraju se kao nerazdvojna trojka pionira srpske realističke proze. Uz to im se dodaje i obavezni epitet – pripovedači srpskog sela. Lazarević je već rođenjem vezan za palanački život. Izvesno je da je upotreba (ili zloupotreba) piščeve biografije u tumačenju literature rasprostranjena više nego u bilo kom drugom slučaju, naravno, misleći na srpske pisce.
Sižejni profil Lazarevićevih pripovedaka građen je na vizijama sveta i sistemima vrednosti karakterističnim za patrijarhalno-građanska razmeđa epohe realizma. Pripovedač postavlja odnos: dobro/zlo, život/smrt, uspon/pad. Kriza normi, njihovo kršenje, menjanje, ili pak odsustvo – to su velike teme realističke literature; jedni se pridržavaju normi i stradaju (Lazarević), drugi ih krše. Dramatični sukob između pojedinca i kolektiva tematizovan je u svim pripovetkama Laze Lazarevića.

Sve pripovetke ovog autentičnog pripovedača deluju celovito, zaokruženo, a do punog izraza dolazi njegov stvaralački ideal – vrednost patrijarhalne porodične zadruge. To je patrijarhalna porodica kao markovićevski zamišljen oblik idealne društvene organizacije. Pisac vešto slika kafansko društvo, patrijarhalnu idilu kućne zadruge, u kojoj se žrtvuje sve, pa čak i sopstvena sreća, atmosferu ljubavne čežnje, simboliku snova i predmetnog okruženja.
Lazarević često ističe prazninu stvari, važnost motiva, dijalozi često ostaju nedovršeni, na osnovu sporednog naslućuje se glavno, a iz svega toga izbijaju duboki emocionalni impulsi. Vrlo učestali, specijalno realistički motivi tiču se upravo socijalne dinamike (selo – grad), ili moralnih aspekata ličnosti (odrođavanje, izopačenost, poroci…).
Iako deluje kao fotografija prostora, Laza Lazarević mnogo više govori o junaku nego o prostoru.
,,Prostor Lazarevićeve proze je kamerni enterijer”. (Vukićević, Ivanić 2007: 184)

Lazarevićeve teme gotovo su tipske, jer promatrajući život svoga vremena, on uočava ono što je karakteristično, uočava osobine ljudi i njihove životne probleme, njihovu spremnost, odnosno nespremnost da se odupru zlu koje ih je zadesilo, njihove motive da se predaju socijalnoj ili nekoj drugoj neizvesnosti. Pripovedač menja profil junaka tako što uvodi porodične odnose, a pritom izdvaja lik žene; izdvaja ga ili po erotskoj privlačnosti, ili po konfliktnosti i narušavanju zadružnog poretka .

U Lazarevićevim pripovetkama data je najraznovrsnija galerija likova iz života – buntovnici i pomirenici, snahe i svekrve, bogataši i siromasi. Junaci su različiti po profesiji, životnom dobu i karakteru.
Vidimo da Lazarević rado ugrađuje delovanje uticajnih normi odnosa muškarac/žena, roditelji/deca, čija povreda ili izbegavanje povrede postaje fabularno jezgro (“Na bunaru”, “Vetar”, a donekle i “Švabica”).

Realistička književnost puna je motiva svodljivih na sukob staro/novo, pojedinac/kolektiv (ljubav, nasleđe, odnosi među članovima porodice), odnose među susedima, građanima i vlašću. Uz to se javljaju i egzistencijalno-lični motivi (bolovanje, umiranje, ubistva). Posebno treba izdvojiti motiv propadanja ideala, odnosno rušenja iluzija.
Za Lazarevića se kaže da je tvorac psihološke pripovetke kod nas, upravo zato što je duboko uranjao u dušu svojih likova. To nas ne čudi, budući da je Lazarević bio ugledni i cenjeni lekar, koji je znao da pored telesnih bolesti postoje i duševne, one koje se ne leče skalpelom. Lazarević uzima psihologiju čoveka kao svoj stvaralački faktor.
Taj novi kvalitet Lazarevićeve proze zamenjuje folklornu i anegdotsku boju dotadašnje srpske pripovetke. Slike života međusobno su snažno spojene psihičkim stanjem ljudi.

Psihološkim uobličavanjem likova Lazarević razvija i produbljuje pripovetku, te uspeva da izbegne slabosti i jednostranosti junaka u delima svojih prethodnika. Složenost Lazarevićevih likova u pripovetkama ima za osnovu dramu u njima samima. U traženju ličnog puta stvaraju se u ljudima protivrečni naponi i kada prilikom njihove kulminacije dođe do sudara, oni postaju sopstvene žrtve. Previranja su intenzivna i sudbosnosna. Treba dodati i da je Lazarević prvi među srpskim realistima pronašao onaj prostor neizrecivog, prostor između duše i oka.
Bitno je to što Lazarevićevi junaci sa seoskih raskršća i iz kafana prelaze u kuće, sobe, postaju junaci unutarnjeg sveta. To su junaci naglašene emotivnosti, to je borba srca i razuma. Vidimo sklonost ka sentimentalnosti, svi junaci imaju neku vrstu patosa. To se vidi u njihovom ponašanju, držanju, u njihovom govoru, u odnosu prema majci (ovde se otvara prostor za edipalni kompleks junaka).  Svi junaci skloni su nekoj vrsti samoanalaze, introspekcije. Možemo govoriti o obe vrste samoposmatranja: simultanoj i retrospektivnoj.

Lazarevićevi junaci imaju psihičke tegobe, osećaj gušenja, davljenja, pritiska, nelagodnosti ( npr. Janko (“Vetar”) traži vazduha u toku pričanja o duševnom stanju). Vidimo slične karakterne crte, u pitanju su neodlučni junaci. Oni jesu jaki intelektualno, ali su slabe volje, nesigurni su, stalno se kolebaju, a na kraju menjaju stavove i lako odustaju. Junaci su, dakle, izrazito defanzivni, uvek je potrebno da neko drugi donese odluku umesto njih. Oni su i izrazito autoironični, pa to dodatno pojačava njihovu nestabilnost. Potreba za autoironizacijom zapravo je vrsta prikrivanja.
Novina Lazarevićeve proze jeste oneobičavanje objektivnog sveta subjektivnom perspektivom (u tu svrhu koristi se stilska forma katahreze). Junak ne može da artikuliše ni sebe ni svet, tada dolazi do katahreze, što Kostić vidi kao jedan od najviših kvaliteta.

Gotovo svi junaci imaju nečeg romantičarskog u sebi, ali u ovom smislu posebnu pažnju treba posvetiti tipu romantičnog zanesenjaka, Verteru. Pripovetka koja nosi ime po ovom junaku započinje kao drama, da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral.
Verter jeste jedna karikaturalna groteska. Ismevaju se ljudi ,,širokih grudi i tesnih cipela”, zapravo, pojedinci koji se brzo oduševljavaju jednom idejom i isto je tako brzo napuštaju, što često možemo videti kod Lazarevića.
Lazarević nije znao za Fridriha Nikolaja niti za Teodora Storma, pa se stoga smatra da je vodio dijalog sa Geteovim “Verterom”.

Janko iz “Vertera” susreće se u banjskoj atmosferi sa svojom prvom ljubavlju, sada udatom ženom. Gubljenje iluzija nije često samo kod ovog pripovedača, nego je jedno od centralnih čvorišta realističke književnosti. Razlozi razdvajanja kod Lazarevića u svojoj suštini su misaonog karaktera, a ne osećajnog (“Verter”, “Švabica”, “Vetar”). Odluka dolazi kao rezultat pobede razuma, a sve to je psihološki nijansirano.
Janko najpre sebe vidi kao Vertera, on traži svaku sličnost sa njim iz sopstvenog života, prisećajući se knjige, pa čak možemo govoriti i o ,,pobratimstvu” između njih dvojice.

U pitanju je infantilan tip junaka, nerazvijen junak, koji smatra da će sebe za svet podučiti podražavanjem junaka kojima se divi. On je parodija romantičarskog tipa junaka, Rusoovog sentimentaliste, u pravom smislu te reči. Mladi junak nikada nije iskusio ljubav, te sve radi po tuđim principima. Njegovo duševno stanje kasnije se odražava i na telo, kao što to obično biva i u životu ,,Posta sasvim sumoran, neveseo, presta čak i jesti…” (Lazarević 1996: 188) ili ,,Život koji se buđaše napolju utišavaše onaj život u njemu”. (Lazarević 1996: 197).

U poljuljanom psihičkom stanju Janko u revolveru vidi znak, uobražava Verterovo lice, ali Lazarević potrebu za samoubistvom zbog nesrećne ljubavi zamenjuje željom za životom. „Verterizam za samoubistvom kao završetkom je anahronizam i valja ga odbaciti”. (Konstatinović 2002:64). Ovakvo shvatanje junaka prenosi se na naciju, zapravo antiverterizam je tada kod Srba znak novog shvatanja, samoubistvo je prevaziđena reakcija.

Janka možemo posmatrati i kao donkihotovskog tipa junaka, junaka koji je zanesen literaturom. Saživljavanje sa literaturom uvek je karakterno obeležje junaka, bez obzira na to o kojoj eposi govorimo. Naš junak pripada drugačijoj klasi, zato se i ne ubija, ali i dalje ostaje usamljen idealist. Razmišljajući o ovoj sintagmi možemo se setiti “Švabice”. Ovde u raskidu trijumfuje sve ono što čoveka vezuje za poreklo i prošlost. Ana nosi u sebi sve odlike patrijarhalne žene. Krivica nije sadržana u njenoj ličnosti, umesto da je krivac, ona je žrtva.

Glavni junak oseća privrženost, pre svega, Srbiji, porodici, majci, prijateljima, a sa druge strane je ona – Ana. Njihova pripadnost različitim narodima jača je od osećanja međusobne pripadnosti.
Ova pripovetka koncipirana je kao pisma (pseudodokument), to je tehnika distance, kao u pripoveci “Prvi put s ocem na jutrenje”. Pripovedač deli priču u glave – ,,Sve ću ti ispričati. Podeliću u glave. Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije”, i zasnovana je na protivrečnostima. Važno je uočiti okvir, jer ovakvim načinom (tekst koji svedoči o junaku) i izostavljenim delovima podražava se postupak toka svesti, ne kao kod Džojsa npr., ali svakako slično.

Ako bismo se pozvali na Bahtina, ovo je vrsta razgovora sa samim sobom. Ovo je vrsta dnevničkog diskursa, služi da junak odagna misao o Ani. Gradativno do kraja pokušava da pobedi samog sebe. Podsmeva se sebi da bi odgodio neminovost. Preveliko verovanje u to da će ona zaista doći u očekivanom obliku, koji ne sme da verbalizuje. Virtuelni narativ se ne razvija, junak samo zamišlja, pratimo njegovu psihu.

Lazin junak, Maričić, ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog, već i sa moralnog stanovišta. Čitalac “Švabice” mora da se zamisli nad sudbinom junaka koji stradaju. Neka vrednost se ruši, i u tom rušenju junak učestvuje voljno, to nije tragički junak u pravom smislu reči, već Lazarevićev junak slabe volje. Zapravo, možemo biti smeli, pa reći da je Maričić sam Lazarević, budući da je Ana Gutjar, ,,Švabica”, zaista postojala u Berlinu, i bila velika ljubav tadašnjem dvadesettrogodišnjaku. Da li upravo zbog autobiografskog karaktera ova pripovetka nije bila objavljena, ostavljamo otvorenim pitanjem. U istom smislu možemo govoriti o opalizaciji – čitaocima ostaje mogućnost izbora.
Lekar nije pokušao Anu da izbaci samo iz života, nego i iz misli: ,,Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak…”.

Ako je taj gorući žižak zaista postojao između Ane i Laze, bio je plodonosan, jer se preobrazio u glavno vrelo Lazarevićevih pripovedačkih tema. Vidimo da je neostvarena ljubav česta je tema ovog pripovedača (“Vetar”, “Švabica”, “Verter”, “Na bunaru”).

Nastavak teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2016/05/18/problem-transorodnosti-u-pesmi-moja-si-grupe-idoli-ii/ .

 

Autor: Jelena Medaković

Foto-izvor: www.opusteno.rs

Related posts

Leave a Comment