„Zlatni paviljon“, roman koji sam upravo obnovila posle dvadeset i pet godina, jedno od najznačajnijih Mišiminih dela, sa kojim je osvojio važnu nagradu za književnost u Japanu. Kasnije je taj roman i dramatizovan. U stvari je zasnovan na istinitom događaju iz 1950, gde je u krajnjem stepenu psihičkog rastrojstva student zen – budizma, Mizogući ( ime u knjizi ), zapalio sveti budistički i istorijski spomenik star oko 500 godina, koji je čuvan i negovan kao japansko nacionalno blago. Sam taj čin prikazuje složeno patološko ponašanje Mizogućija i njegov konačan zločin iz očaja, koji on izvršava za vreme priprema za sveštenički poziv u hramu u Kjotu.
U stvarnosti, izveštaji sa suđenja o ovom slučaju, zabeležili su kako je taj mladi manastirski đak ružnog lica i od detinjstva, opterećen mucanjem, patio, zavidan i opsednut lepotom Zlatnog paviljona. Ispoljavajući tipično neurotično ponašanje, kao što su krađa, kockanje, izostajanje sa predavanja, posećivanje javnih kuća, konačno je odlučio da umre spektakularnom smrću, odnosno da zapali Zlatni paviljon i završi zajedno s njim u plamenu. Ali, kada je stvarno uspeo da zapali taj sveti hram, izgubio je hrabrost i pobegavši iz zapaljenog zdanja na jedno brdo blizu Kjota, pokušao je da tamo izvrši samoubistvo. Ne uspevši ni u tome, predao se vlastima. To je ujedno i kostur ove priče kojom je Mišima bio inspirisan.
Priča pre svega teče mirno, jednom ravnom linijom, bez ikakvih izazivanja emocije kod čitaoca. Mislim da je to Mišima i želeo, stavivši pod lupu Mizogućija i njegovo narastajuće zlo u mislima i ponašanju, okolnosti pod kojima se ono odigrava, okidače koji poput poluge pomeraju iz dna bića talog nesreće, ono najlošije i patološko, izazivajući, pritom, psihotične i opsesivne ideje. Ovde nije potrebna paralelna priča. Jer ovo je nešto što počinje da vas opseda. To pitanje: kako se rodi zlo? Ubica? Manijakalno ponašanje? Ideje za maltretiranje, psihičko zlostavljanje i ( samo ) uništenje?
Pa nije to samo ružnoća pojedinca!? Pa nije to samo zbog govorne mane!? Zbog odbačenosti i izopštenosti iz razreda, škole, jer si drugačiji!? Zbog prerane smrti oca? Zbog siromaštva, ružnoće, neuglednosti i prostote svoje majke?
Pa i kada zasvetli jedina svetla tačka u njegovom żivotu, kada upoznaje svog simpatičnog i dobrog druga Curukavu, vršnjaka u hramu, koji ga prihvata takvog kakav jeste i druži se s njim bez obzira na to što ima monztruozne ideje, on ne posustaje i ne trudi se da ustukne od pakosnih planova i zla koje ga sve više i više obuzima.
Nažalost, taj mladi prijatelj doživljava nesreću i jedina osoba koja ga je mogla povući na svetlost, nestaje sa lica zemlje. On ( zamislite ) iskreno pati za njim, i pita se čime je zaslužio tako kratak život, a činio je dobro? Ipak, nastavlja da čini zlodela. On upoznaje Kašivagija, studenta na univerzitetu, koji ima kriva oba stopala, i ima teškoće pri kretanju (a koji svoj telesni nedostatak sve vreme okreće u svoju korist) jednog manipulativnog, malicioznog, lažljivog, podlog, zlog i zluradog momka, koji još više raspiruje njegove patološke ideje i daje im na važnosti. Podstiče ih, uvećava, pojačava. Kakav sinergizam, pomislih! Ali ne samo to. On izmišlja sve odvratnije i gnusnije načine da se sveti starešini hrama, pod čijom je zaštitom, zahvaljujući prijateljstvu svog oca sa njim – jednog buckastog i dobroćudnog, prema učenicima, sveštenika, ali, nažalost, ogrezlog u porocima, koje Mizogući razotkriva… Ima li iko normalan ovde? – pitam se! Ispravan? Razuman? Neko ko nije mizantrop? Hmmm…
Zlatni paviljon je za mene jedan mikrokosmos, gde je sve uredjeno i onako kako treba da bude, on je blagog izgleda u zoru, mističnog u sumrak, zagonetnog noću, on ima svoje tajne i istine i sija u svoj svojoj lepoti jednog impozantnog zdanja. Zlatni paviljon je svet za sebe. Ipak, ovde ga Mizogući izjednačava sa ženom, sa dojkama, sa uzbuđenjem koje želi vrlo rado da ukalja, da poništi. To se jasno ogleda u njegovom ispadu za vreme rata, kada na naredbu američkog vojnika, gazi po grudima i stomaku svojim blatnjavim čizmama, prostitutku, koja je pala na zemlju, prilikom čega ona doživljava pobačaj. Za taj incident se saznaje, takodje. Sva njegova zlodela i pakosti, smutne radnje se otkrivaju, ali on ne trpi niti snosi odgovornost niti jednu sankciju. On biva ukoren, grđen, biva mu zaprećeno, ali ništa to ne vredi – njega crna ruka vuče napred, ka konačnom padu, i konačnom patološkom pomućenju svesti. Ka ispunjenju životne misije.
Stepen mržnje prema svima: od majke, preko prelepe devojke u selu koja biva ubijena, preko lepote Zlatnog paviljona, preko uživanja u smrti, povredjivanju drugih – je meni bio nezamisliv. I nerazumljiv. Ta beskrajnost zla, to ništavno polje kome se ne naslućuje granica – nije normalna, niti moje biće i moj mozak mogu to da pojme. A znam da takve osobe postoje. Pitam se samo kakva je to greška u hromozomima? U naslednom materijalu? U vaspitanju? U autoritetu? U figuri oca i majke? A onda se setim škole Ribnikar. Bolje ne! Neću dalje!
Na suđenu akter ovog događaja kaže »Mrzim sebe, svoju zloću, rugobu, svoje mucanje.« Ipak je dodao da se ni najmanje ne kaje što je zapalio Zlatni paviljon. U jednom od novinskih izveštaja sa suđenja navedeno je, kao objašnjenje njegovog ponašanja, da je zbog svoje »mržnje i prezira prema sebi mrzeo sve što je lepo. Nije mogao da obuzda jaku želju za uništavanjem i vređanjem svega što je lepo«. Dijagnoza psihijatra, pozvanog da analizuje slučaj i pregleda ovoga mladića, glasila je: »psihopata šizoidnog tipa«.
Mišimin postupak u romanu nije naturalistički, zasnovan na objektivnoj analizi stvarnih činjenica, već više romantički i simbolistički. U romanu je savršeno precizno, prikazano kako ta bolesna mašta mladića vodi, polako ali sigurno, do samouništenja i očajničkog čina podmetanja požara. Estetika kojom Misima piše je opšte poznata i ceo taj minimalistički koncept u izrazu je jedinstven.
Rekla bih da ovde postoje tri načina tumačenja ovog dela:
Postavlja se pitanje da li je spaljivanje drevnog zenističkog hrama simboličan čin koji nagoveštava revolt novog pokolenja, mladih Japanaca, protiv zen-budističkog stava prema životu? Kao što je poznato, zen je vekovima uticao na čitav spektar nacionalnog ponašanja i kulture, od društvene etikecije do veštine mačevanja i drugih sportova kao što su džudo, karate, aikido itd., od raznih tehnika u pozorišnoj umetnosti do umetnosti aranžiranja cveća ikebane, od uređenja i strukture vrtova do streličarstva, od formalističkog rituala čajne ceremonije, do književnih stilova i formi japanske poezije tanka ili vaka i haiku.
Zatim ovaj roman treba shvatiti, u nešto širem smislu, kao izraz posleratnog društvenog previranja, čak i nihilizma mladih Japanaca, što je sve posledica poraza u ratu i posleratne okupacije?
I kao treće, treba je tumačiti u jednostavnijem, psihološkom smislu, odnosno samo kao podrobnu, dramatičnu studiju patološke ličnosti.
U svakom slučaju, odgovore na ova pitanja morate dati sami.
Svojevremeno čitajući ovaj roman, japanski klasik, bila sam opčinjena Mišiminim umećem da opiše tananim jezikom, bez pompeznih potresa u tekstu, gradaciju, rast i razvoj jednog bolesnog uma. Zaista je trebalo ući u glavu tako jedne poremećene osobe. Ubrojala sam tada, ovu knjigu u top dvadeset knjiga strane književnosti. Ne bih je i dalje makla sa svog počasnog mesta. Mišima to zaslužuje, baveći se osobama i/ili osobinama likova koji su zaista u najmanju ruku neuobičajeni i retki. Kapa dole Mišimi.
Napisati ovo, da čitaoca pomeri iz ležišta, a da on to ne oseti, mora se biti majstor. I to majstor velike loze japanskog pera, što je Mišima i bio.
Autorka: Slavica Timić
Izvor: Plavi krug
