O romanu „Mansarda“ Danila Kiša

Roman mladenačkih preispitivanja, interesovanja, eksperimenata. Želja da se opiše mansarda na kojoj je živeo sa drugom, prijateljem, koga naziva Jarcem Mudrijašem. Mansarda je tu da pokaže mladost, sposobnost da se ostane vedar, mudar, intelektualan, uprkos siromaštvu, gladi i bedi. Mladići su zaokupljeni sobom i raznoraznim metafizičkim, pa i književnim pitanjima, ali se ispostavlja da je glad ipak najbitniji, egzistencijalni problem.

Zidovi mansarde propali su od vlage, na zidovima su slike godišnjih doba, latinske sentence ispisane noktima. Njihovim. Na prozorima stare novine i krpe, na podu slama. Knjige drže pod staklenim zvonom koje je Jarac ukrao u kafani. Od knjiga Spinoza, Vajninger, Don Kihot, Sveto pismo, Rembo, Stendal. Stvari im vise sa tavannice, okačene na kuke. Njegovih 200 crnih kravata na jednoj kuki, na drugoj kesa sa priborom za higijenu. Lautu drži iza vratancadi za gar. Prodao je lautu, kupio buket cveća, poslao prostitutki. Započeo roman, ostavio! Na mansardi mašta o Euridiki. Da li je Euridika stvarna, ili ju je izmislio da bi raskrstio sa svojom sebičnošću?

Kiš je roman završio 1960, dakle, kad je imao 25 godina, i on je donekle autobiografski. Sebi je dodelio ulogu skitača, istraživača, posmatrača sveta. U amamu provodi prepodneva, ispija flaše džina. Jutro sačekuje sa kafanskom devojkom pod stolom. Vežba džiju džicu, boks, sanskrit. Prostirutkama drži časove engleskog, naplaćuje u naturi.

Po nekim odrednicama „Mansarda“ podseća na minijaturu Perekovog romana „Život, uputstvo za upotrebu“ , koji je, istina, nastao posle Kišovog dela. Kažem minijatura, jer je bar onaj pokušaj da se napravi spisak stanara, donekle sličan, bar u ideji, a naravno, najavljuje Kišovu kasniju fascinaciju jedinstvenošću i posebnošću svakog ljudskog bića.

Piše pismo iz Zaliva delfina. Otišao je tamo, u Ekvatorijalnu Gvineju, kao što će otići na neko jadransko ostrvo da bude čuvar krava. Jer, posle one noći kad je priznao da njegovo srce nije njegovo, ono više nije upotrebljivo ni za šta. Ako neće da ga uzme ona kojoj je žrtvovano (Euridika, ko bi drugi?), nije ni za šta drugo nego da se baci delfinima. Odatle piše Jarcu Mudrijašu: „Pišem ti jer je monolog duboko nepoštena i sebična stvar“ .

U međuvremenu Jarac se spustio sprat niže. Počeo da piše roman. I Kišov junak (alter ego!) je hteo roman, bez dijalektike i etike. Kad im to nije uspelo, odlaze u avanturu. Na moru su kaparisali kafanu. Odmetnuli se iz grada, shvativši da je škola života bolja od svih knjiga. Još samo da kupe brod, da odu do Zaliva delfina. Da vide da li uopšte postoji.

Takva je Kišova „Mansarda“ . Pročitah je posle mnogo godina, nanovo. Skroz drugačiji utisci. Onda mi se činilo da je sasvim obična knjiga, sad mi je osvetlila put, želje i snove mladosti, lutanja i eksperimente, osećaj jedinstvenosti i neponovljivosti. Dobro je, ne povremeno, nego malo češće sećati se najboljih svojih dana, i veseliti se, jer samo mladost, nekontaminirana viškom saznanja, emocija, pa i strahova, čini život ljudskog bića dostojanstvenim, zabavnim i moćnim. Preporučujem svima koji nisu čitali!

Autorka: Dana Ćirić

Izvor: Plavi krug književnosti

Related posts