Rakel je jedan od sedam arhanđela. Njegov zadatak je da drži posrnule anđele i demone pod kontrolom, da sudi svima koji prekrše pravila. Uništava zle duhove, a pale andjele baca u pakao.
Knjiga proroka Henoka, 2. ili 1. vek p.n.e
Nedavno
U Hotelu Splendid u Bečićima, 35-godišnja Darja sa ćerkom Keti, drugom decom i roditeljima uživa u poslepodnevnom suncu na terasi iznad mora. Krajem septembra – najlepšeg meseca na Budvanskoj rivijeri – organizovala je dečji maskenbal za ćerkin sedmi rođendan. Neki su se došli iz Podgorice, ili iz Dubrovnika, drugi doleteli iz Beograda. Tu je i nekoliko devojčica iz okoline, sa kojima se Keti zbližila prošlih leta, dok su još letovali zajedno sa Ivanom.
Deca i roditelji su svečano obučeni, našminkani, mnogi u maštovitim kostimima. Keti je Elsa. Haljinicu je Darja kupila ćerki na službenom putu u Beču. Frizure majke i ćerke su od jutros, napravljene kod MisterX-a iz Krunske. Druge devojčice su: haremska plesačica, Ket Vumwn, bubamara, a dečaci Nindža Sekač, pirat, Petar Pan… Baloni, torte, mađioničar, pokloni, dečji DJ i karaoke…
Biće to nezaboravan rođendan.
Četrdesetogodišnji Ivan Rakelić, nekadašnji vaterpolo prvotimac Jug-a, bivši Darjin muž i bivši analitičar MiPeZo – Ketin tata – utrčava na terasu. Obučen je u maskirnu uniformu, lice mu je zacrnjeno kamuflažnom bojom, drži Kalašnjkov oslonjen na kuk, uperen na gore. Neki gosti i kelneri shvataju da je oružje pravo, pa beže prestravljeni, drugi se smeju jer misle da je uspešna maska. Keti ga iz daljine prepoznaje i oduševljeno mu trči u susret.
„Tata, došao si! Super ti je maska!”
Ivan je iznenađen. Nije znao da je maskenbal… Ipak, ne spušta mitraljez, grli ćerku. Darja, besna i uplašena, stoji po strani sa nekim majkama. Negde pade staklena čaša, zamre žamor koji je tekao preko glasne muzike. Darjina prijateljica, influenserka Dženis, tu je za direktan prenos sa rođendana. Uključuje kameru na telefonu i snima. Povremeno odšapuće neko objašnjenje svojim pratiocima na Instagramu.
Skraja stoje trojica koji su došli sa Ivanom – raščupan, istetoviran i bubuljičav mladić u šortsu, sa rancem na leđima i velikom putnom torbom (kao da je auto-stoper), i dva momka u LGBT majicama i znakom na leđima. Dženis odmah prepoznaje boje i znak i sočnim rečnikom komentariše direktno u lajv-u[1].
Policajci, inspektor Momo Pantelić i narednica Vidosava Tvrdoš. stižu na terasu u trenutku kad Rakelić zagrli ćerku. Momo vikne za njim, Ivan se okrene i automat opali rafal u vazduh. Svi vrisnu, a on beži niz rampu sa terase – Kalašnjikov u jednoj, a Keti ispod druge ruke. Policajci ga jure u stopu, ali ne smeju da pucaju zbog deteta. I (bivša) žena Darja ga prati u stopu, (bivša) frizura joj leluja na sve strane, ali ona ne odustaje: samo želi da spase ćerku. Ceo maskenbal se seli na ogradu terase. Na šetalištu se okuplja sve više turista. Mnogo upaljenih telefona snimaju događanja, Dženis je direktno u programu.
Oca i ćerku okružuje mnogo policajaca, sa svih strana. Darja i Pantelić prilaze polako i traže od Ivana da baci oružje i da se preda, Vida Tvrdoš ga drži na nišanu. Keti je srećna što je sa ocem, ali se plaši oružja i policije svuda unaokolo. Darja je uplašena i zove Keti da dođe do nje. Kety se drži za oca, svi viču, psi laju, turisti i dalje slikaju, neki dobacuju i navijaju…
Dan ranije, uveče – kod kafe mašine firme MiPeZo
„Dobio sam konačan obračun od knjigovođe”, namrgođeno izveštava Zoran dvojicu partnera, dok drži finansijski izveštaj u jednoj, a čašu Lagavulin-a u drugoj ruci, „šta da vam kažem… Nije dobro…”.
„Nemoj da dramiš, nego kaži konkretno – je l’ smo u buli?”, pita Miloš, najstariji partner MiPeZo (Trgovina svim i svačim, na veliko i manje veliko).
„Nego šta smo!”. komentariše treći suvlasnik Petar. Gleda u papir koji mu je upravo pružio Zoran i klima glavom odrečno. „Moraćemo bar jednog analitičara pod hitno da otpustimo”.
„Pa dobro, ako je samo to…”, pokušava da se uteši Miloš i doliva sebi još viskija. „Ima ih dovoljno… Uštedećemo bar dvadesetak hiljada godišnje, ako dajemo jednu platu manje, a ovi drugi će da podele posao i da ćute k’o bubice, kad vide kako lako mogu da odlete…”.
„Ok, to je onda dogovoreno”, hoće Zoran što pre da zatvori neprijatnu temu, „i koga ćemo onda sutra da otpustimo?”
Petar razmišlja naglas: „Meni se čini da je najlogičnije da pustimo Jovana Rakelića”.
„A što je to najlogičnije?”, pita Zoran.
„Je l’ se on zove Jovan ili Ivan?” pita Miloš, dok se kucaju kristalnim čašama.
„Nisam siguran…”, razmišlja Petar, „ali znam da je Hrvat. Zato i jeste najlogičnije!“.
„E, pa da… onda je Ivan”.
Dan ranije, oko podne – policijska stanica u Tivtu
Na skromnoj svečanosti povodom skorog odlaska u penziju inspektora Pantelića, načelnik podiže čašu:
„Dragi Momo, u penziju ćete za koji dan, a onda — zbogom tenzijo, zdravo penzijo!”
Pantelićev dugogodišnji partner, mlađi inspektor Šćasni se pridružuje zdravicama:
„Kancelarija neće biti ista bez tebe. Ti si bio omiljeni kolega za nerviranje!”
Momo Pantelić je nesrećan i mrzovoljan zbog odlaska u penziju. Znao je da taj dan mora doći, ali ga se oduvek zgražavao. Nema porodicu, nema hobi. Momo nije neki čitač, serije ga najčešće nerviraju, a filmovi mu dosade posle deset minuta… Šta ću ja od sutra da radim? Kako će da mi prođe dan? Ipak, milo mu je što oseća da ga kolege vole (mada mu poneki vic baš i ne prija). Još jedan mlađi policajac pokušava da bude duhovit:
„Kako, inspektor Momo, znate da Vam je vrijeme za penziju? Kada cijena svjećica na rođendansku tortu postane veća od cijene torte”.
Narednica Tvrdoš puši sa koleginicom ispred ulaza u stanicu. Plavuša je, ali sitna pa, kad god sa nekim tu stoji na puš-pauzi, gleda da stane na jedan stepenik više.
„Vala i vrijeme je da se miče…”, komentariše. „Mislim, nije on loš čovjek, daleko od toga ali č’uš, mator je a počeo je – od ovi litije – mnogo da srbuje…”.
„Muči vala, Vido, ne huli…”, govori joj koleginica Mirela. „Sjajan je stari… Neka ga… doć’e i tvoje vrijeme…”.
„Jes’ vala, doć’e”, skeptična je i dalje Vidosava, „samo, ne lipši magare do zelenu travu… mi svi stojimo u mjestu… O’đe u Tivat nas je više i Crnogoraca i katolika. Dosta nam je on solio pamet”.
Dan ranije, ujutru– u taksiju kod aerodroma Tivat
Darja i Katerina Rakelić su u taksiju, na putu za Hotel Splendid.
„Da li će i tata doći na moj rođendan?”
„Ne vjerujem, sine… oOtac ti ima puno da dela… Pravićete opet rođendansko slavlje, za koji dan”. Ogleda se u ogledalcetu, čupka obrvu i skreće temu. „A Milica – je l dolazi samo sa mamom ili njen tata bi tamo?”
Važno joj je da njena Keti bude zadovoljna, da što bezbolnije prebrodi porodičnu krizu kroz koju prolaze. Bog zna, kak je meni – a kak će ona to sve da svari, pita se. Organizovala je ovu proslavu da bi sebe i dete makar na kratko izvukla iz Beograda, gde su podsetnici na nedavni razvod na svakom koraku.
„Doći će i njen ta…”, cvrkuće Keti, a taksi naglo zakoči pa ona, sitna i nežna, skliznu sa zadnjeg sedišta. Darja zamalo da se ubode pincetom iznad oka.
„E, velju, ‘vako mo’š samo glupi Albanac da vozi!”, viče se kroz zatvoren prozor taksista na vozača u kolima ispred, zbog kojeg je morao naglo da prikoči. „Šta ti vrijede švajcarske tablice, kad si osta’ nepismeni prostak!”
„Pazite, čovječe!”, uzviknu Darja i pomože zbunjenoj ćerci da se vrati na sedište. Otkud zna da su Albanci?
„Ama, pazim ja, pazim, gospođa! Pogledajte Vi samo šta ih je! K’o buba švabe navalili… Sad, za ovaj vikend sto ‘iljade Šiptara tutnje preko našu granicu i daj bože da divljaci nikog na putu ne ubiju!”
U automobilu koji je isekao taksistu su dva vesela, naduvana transvestita, Srbin i Slovenac, koji traže zabavu po crnogorskom primorju. Upravo su se dovezli iz Švajcarske i, kad su prešli Debeli Brijeg, izduvali po jedan lepi, debeli džoint. Nisu ni primetili da su isekli taksi. Ništa oni nisu videli, onako veseli i naduvani.
Sledećeg jutra
Ivan biva otpušten, čim je stigao na posao.
„Izvol’te kod blagajnice da Vas isplati. Ostavite tamo kompjuter i elektronski ključ od kancelarije”.
Rukovanje, doviđenja, sretno.
Izlazi na ulicu besan i nalazi kaznu za parkiranje zadenutu za brisač. Uvjek tu parkiram – danas me je izgleda baš krenulo! sekira se i zove Darju. On želi samo da vrati ženu, da budu sa ćerkom, svi zajedno. Žena je pomalo stidljiva i uplašena, ipak želi da bude čvrsta – tek su razvedeni i neće da se raspravlja sa njim.
„Uostalom, nas dve i nismo u Beogradu… Evo nas na moru, u Splendidu…”.
On bi da dođe na ćerkino rođendansko slavlje, ali Darja ga podseća da – prema sudskoj odluci – nije njegov dan kada sme da bude sa ćerkom. Predlaže mu rešenje:
„Slavite drugi dan, kad se vratimo sa mora. Tako će Keti imati dva rođendana!”
Ivan hoće još da se ubeđuje ali mu se gasi telefon. Nema punjač. Impulsivno odluči da vozi na more, kod ćerke. Nemam što izgubiti… Prošlog ljeta sam do mora vozio 8 sati… Sad je devet, plus osam – stižem predveče na žur… Na prvoj pumpi dopuni benzin i pojuri ka Budvi. Ako se po jutru dan poznaje – misli – ovaj dan bolje da nisam poznao… (Nije ni svestan koliko je u pravu).
Nema gužve nigde na putu. Brzo je prošao Užice, prešao Drinu i stigao do Goražda, gde je stao u usputnoj krčmi da ruča. Za susednim stolom sede šoferi, a jedan priča vic.
„’El znaš ti onaj, kad pita uč’telj Iv’cu koja s’tri najveća ‘rvacka vel’kana. Mali odgovori k’o iz topa: Mat’ja Gubec, Josip Broz i Franjo Tuđman. Učitelj veli a što s’to oni dali da budu tako veliki? Iv’ca odgovara: Mat’ja je dao glavu kad su ga krun’sali, Tito dao nogu u Ljubljani, a Franček deb’lo crijevo u Zagrebu“.
Nije mogao da ne čuje, a ni da zaustavi smeh. Davno nije čuo dobar vic na račun Hrvata. Šofer koji je pričao vic čuje kako se sused smeje, okrenu se i reče:
„Šega, je l’ ba? Možda nije baš polit’čki onako, najkorektniji, ali je dobar…”.
Ivan odgovara da je baš smešan. „Dapače! Ja sam Hrvat, ali mi se vic baš dopada…”.
Šoferi mu kupe pivo i potapšu ga po ramenu u odlasku. Posle tridesetak kilometara, ispred Foče, zaustavlja ga saobraćajna kontrola.
„Svjetla ti nisu upaljena.,.”, kažu mu.
„Meni se automatski uključuju u tunelu, ili kad padne mrak”.
„E, buraz, ovo ti je Bosna… sSvjetla moraju biti upaljena uvjek. To ć’te koštat 20 kema”.
„Pa dobro, dajte da platim pa da grem…”.
„E, buraz, moraš do Foće, na banku da platiš pa se vratiš po papire”. A onda se policajac seti i, kao sa žaljenjem, konstatuje „Ali, danas je subota, ne rade banke, bolan. Moraćeš do naše stan’ce natrag u Goražde”.
„Čujte, prosim Vas lijepo, mogu li ja to platit Vama, a Vi sjutra uplatite za mene, kad prorade banke. Dati ću vam 20€. Neobično se žurim, trebam stić do mora, ćerkici na rođendan”.
„E, jarane, ne ide to tako kod nas. Da ja uzmem sad pare od tebe a ti da posle prićaš po Zagrebu kako bosanski pol’cajci primaju mito…”, lupka Ivanovim dokumentima o dlan i gleda partnera koji stoji po strani. Onda jedan namigne, a drugi klimne glavom.
„Ništa… Hajde ti požuri polako ćerki na rođendan… Samo drž’ ta svjetla upaljena – druga patrola ti neće bit’ dobra kao ja”. Salutira i vraća papire Ivanu.
Tri sata kasnije stiže do mora, u Kamenare. Vozio je ceo dan, a sad je umoran, radostan i nervozan. Staje pred skoro punim trajektom i izađe na blagajnu da kupi kartu. Još samo nekoliko mesta. Ljudi se guraju preko reda, neki govore albanski… Drugi putnici negoduju, Ivan se ljuti… Neko se benevolentno smeje:
„Naša posla…”.
Dok se snašao, jedan auto, drugi, treći se umuvaše u trajekt pre njega i više nema mesta. Ivan ostaje da čeka sledeći, za 15 minuta. Besan je. Da može – zadavio bi onog što je onako bezobrazno uleteo preko reda.
Ne prolazi ga nervoza ni kad na sledeći trajekt uđe prvi. Iza i oko njega nekoliko vozila Albanaca (sa švajcarskim tablicama). Izviru iz pretpanih kola, dovikuju se, neki ostavili motore da brundaju. Porodice putuju zajedno. Ivan moli jednog vozača da ugasi motor. Ovaj se nasmeje, odgovori nešto na albanskom (očito bezobrazno), onda mu se pridruži i žena, pa još neki iz okolnih automobila. Za čas se stvori gomila oko Ivana. Zezaju ga, dižu prste prema njemu, jedan, dva, pesnica… Ivan ponovo moli da ugase motor, a celoj gunguli se pridružuju i drugi putnici na trajektu. Albanci viču, zavitlavaju ga dalje, on primećuje kako bacaju opuške u more i još se više iznervira pošto primeti kako jedan dečkić, uz majčinu pomoć, piški na palubi trajekta u ćošku.
Ivan počinje da viče. Nekoliko drugih vozača se pridružuju svađi i opštoj vici, neki na njegovoj, a drugi na suprotnoj strani. Čuju se povici psovki na srpskom, albanskom, kao i pogrdni komentari. Više nisu teme samo brundanje motora (bezobzirnost), piškenje na palubi (prostakluk) i kupovanje karata preko reda (bahatost), nego i nacionalne pripadnosti.
„Tako možeš da se ponašaš u tvojoj prostačkoj Albaniji, ali ne ovde!”
„Prostaki! Nekaj takega se u nas v Sloveniji ne bo zgodilo!”[2]
„‘Ajde, Srbine, odvali mu šamarčinu, vidiš da te zajebava!”
„Ma kakav Srbin, vidiš da je on neki usrani Hrvat! Pizda, ne sme taj ni da bekne!”
Trajekt pristiže u Lepetane taman kad bi moglo da počne koškanje… Šoferi se međutim povlače iz sukoba u svoje automobile, spremni da nastave put. Još koja psovka, dobacivanje… Ivan reši da mora na nekome da iskali svoj bes. Ja ovo ne mogu da trpim. Mangupariju mora neko da dovede u red – ne dam nikome da izađe sa trajekta! Demonstrativno podigne ruku sa ključevima auta u vis i baci ih u more. Mornari, drugi vozači, Albanci i ostali – svi se u trenu okreću protiv njega, viču i prete.
Reši da ostavi auto na izlazu iz trajekta i da ode peške ka Tivtu, Budvi i Splendidu. Pređe preko rampe na kopno i umuva se u gužvu putnika koji čekaju trajekt u suprotnom smeru. Čuje kako za njim trube sirene, psuju i viču vozači, ali ne haje. Nekako će istovarit’ auto. Sutra ću razmišljat’ o tome – sad ću uhvatit’ taksi i stić’ na Ketin rođendan! Nosi samo svoju aktovku, još sa posla, tog jutra…
Prolazeći pored pumpe, seti se da treba, bar malo, da dopuni bateriju telefona. Popit’ ću kavu i osvježit’ bateriju barem dovoljno da im se mogu javit’ i vidjet’ gdje su točno… U kafeu imaju punjač, ali je neki telefon priključen. Kada prodavac ču Ivanovo: „Prosim Vas, šalicu kave i, ak’ bi mogel, dopuniti mobitel”. postade neprijatan, odbi da mu uključi telefon u struju, neće ni da mu pozove taksi.
„Prvo – vidiš da je moj telefon priključen. Drugo – ne sviđa mi se kako pričaš… Treće – nisi me ljubazno zamolio!”
Rakeliću je nivo nervoze još uvek, posle trajekta, visok. Hteo je još da kupi vodu ili sok, ali:
„Kaj je ovo? Kakve su vam ovo cijene? Tri evra za kavu? Pet za bočicu vode? Pa, da l’ ste vi normalni? Ili ste nekakšna razbojnička banda?” primećuje.
Prodavac zgrabi bejzbol palicu ispod šanka i poče da zahteva od Rakelića da ide. Ivan, međutim, iznenadi prodavca (i sebe), ote mu palicu i počne da maše njome. Đubre nacionalističko! Ne sviđa mu se kako pričam? Dalje, bez zastajanja, dok ga nekolicina mušterija posmatraju zaprepaščeno, ćuteći razbi deo radnje. Vitrina sa sendvičima, vrata frižidera sa flašicama i vazn sa veštačkim cvećem na polici padaju kao žrtve Ivanovog besa. Pravila se moraju štivat’… Mušterija je uvijek u pravu…
Nagli naboj adrenalina i pražnjenje preko bejzbol palice malo ga opusti, ali napetosti ima još na pretek. Ivan bi hteo da se osveti za sve što mu se od jutros zbilo, ali ne zna kome? Šefovima, Albancima, Sudu, prodavcu? Napušta pumpu, praćen zapanjenim pogledima. Jedna klinka ga snima telefonom. On nosi aktovku i palicu sa sobom. Batina je iz raja izašla…
Nešto kasnije, dok hoda pored mora, pored njega projuri auto – jedan od onih sa trajekta – i stade nedaleko ispred. Dvojica Albanaca ga prepoznaju. Izlaze i krenu ka njemu, jedan viče nešto na albanskom (Kroat! Ju ne atje në traget! Tani do të na paguash për atë shaka![3]), a drugi mu preti nožem. Nisu videli da drži palicu. Pa, kaj ste vi, ljudi, normalni? Prvo ste se tak bahatili na trajektu, a sad ste još došli za mnom da mi pretite? Rakelić se braneći, bez reči onog sa nožem pogodi palicom u čelo, drugog pokosi po nogama. Obojica ostaju da leže i ječe pored kola. Ivan podigne sa asfalta nož, izbuši im gume i nastavi put.
Iza okuke nailazi na mladog auto-stopera, Makedonca, koji čuči u malom trouglu senke uz kuću kraj kolovoza i drži karton sa jedva čitljivim Budva.
„Kaj delaš ti tu? Nemaš sreće sa stopiranjem?”, pita ga.
„Пријателе, гладен сум. Клекнав овде од утрово… Никој нема да ме однесе. Никој повеќе не патува со кола.[4]”
Ivan mu poklanja skupocenu aktovku koja sadrži bezvredne papire i njegov sendvič-doručak. (Inače mu je dojadilo da je stalno nosi sa sobom, a ovaj dečko možda može negde da je proda…).
Dok razgovaraju, prilaze im druga kola, opet Albanci sa trajekta. Pucaju iz pištolja ka njima, promaše. Vozač, u uzbuđenju, gubi kontrolu i udari autom u ivičnjak, sklizne prema moru, gepek se otvori od udarca. Auto visi nad morem, kao na klackalici, svakog trena će da se prevali u talase. Albanci shvataju da ne smeju da se pomeraju, jer će auto sleteti. Smešno vrište od straha, Ivan i Makedonac ih čuju i smeju se. Rakelić priđe prozoru, udari palicom prestravljenog Albanca i otme mu pištolj. Zatim vidi u gepeku torbu punu oružja. Podigne i izvadi tešku torbu, što u trenu učini da auto izgubi labilnu ravnotežu i sfulja se u more.
Ostavlja Albance da se vade iz vode i polako odlazi, noseći torbu sa oružjem preko ramena, pištolj za pojasom na leđima, nož u džepu i palicu u ruci. Neće više mene, u životu, niko da maltretira!, prepoznaje Ivan u sebi neku novu hrabrost. Stoper izvadi sendvič iz aktovke i ostavi je, potrči za Ivanom prema Tivtu. Kad ovaj vidi da ga stoper prati, pruži mu torbu sa oružjem.
„Ја сум Димче!”, kaže stoper, a Ivan mu odvrati:
„Nosi ovo“.
Narednik Pantelić, kome je poslednji dan pre penzije, sa partnerkom Tvrdoš je bio u patroli na trajektu kada je neko ostavio auto bez ključeva na izlazu. Kakvo je ovo vreme došlo? Gde je osećaj pravde, poštenja? Šta danas znače reči red i mir?, pita se dok pristupa raščišćavanju zabune na trajektu. Pola sata kasnije oslobođen je izlaz. Neko je predlagao da pozovu vatrogasce, ali Pantelić zamoli jednog od mornara sa trajekta da skoči u more i – posle nekoliko pokušaja – nađe i izroni Ivanove ključeve. Prvo se radi ono što je najjednostavnije i najpreče, zna iskusni policajac. Onda daje nalog Tvrdoševoj da napravi zapisnik sa kapetanom trajekta. Zajedno sakupljaju izjave svedoka…
„Jeste, Hrvat je vozio taj auto sa beogradskim tablicama…”.
„A kako ste sigurni da je Hrvat?”
„Čuš, kako! Pa po govoru! Ja ih namirišem iz daljine k’o trulo govno!”
„Dobro i šta se tu dešavalo?”
„Pa ne znam – svađali su se… Nešto u vezi sa gašenjem motora… I pišanja po polubi… I pikavaca… Nisam sve čuo…”.
„Da, da, ja sam čuo… Bilo je tu nekoliko automobila Albanaca… Ovi što rade u Švajcarskoj i samo jure ovuda da što prije stigu do Albanije, ili do Kosova… Oni su napravili taj problem, a taj čovijek se samo pobunio… Protiv prostakluka…”.
Ubrzo pošto su otčepili trajekt i krenuli turisti, preko radio stanice im javljaju da je iza krivine jedan auto sa 4 izbušene gume, a nedaleko od toga, drugi sa 4 Albanca u moru. Posle par minuta mu saopštavaju da je i pumpna demolirana. Aman, ljudi, šta je ovo? Smak sveta baš kad ja idem u penziju?
Pantelić je do pre sat vremena razmišljao kako će mu biti dosadan poslednji radni dan. Ovaj slučaj ga odjednom razmrda. Pošalje Vidosavu trajektom natrag, da skupi izjave svedoka na blagajni trajekta („Tamo je sve počelo”, neki svedok je rekao), a on se odveze do pumpe i pokupi izjave očevidaca iz okolnih kuća, gde su ti automobili i Albanci stradali. Nož, pucanj, bejsbol palica… Svašta se tu događalo… Izjave svedoka ukazuju na to da je za sve odgovorna ista osoba. Jedni tvrde da je prljavi Srbin, drugi da je prokleti Hrvat, treći kažu da je bedni Albanac, glupi Crnogorac… Ama, neka je i jebeni Marsovac!, misli Momo, svi smo isti – kako da nas razlikuješ? Šta je sa ovim svetom? Zašto su svi za tako kratko vreme postali zli?
Kad se ponovo nađe sa Tvrdoševom, slika o počiniocu počinje da se sklapa. Rakelićeve registarske tablice se pokazuju kao važan trag, jer ga policajci brzo identifikuju kao vlasnika. Kod potopljenog automobila nalaze njegovu aktovku, firmina dokumenta, potvrdu o otpuštanju kao i brako-razvodno rešenje sa telefonskim brojevima. Tvrdoš komentariše:
„Pre nedelju dana se razveo, a jutros izgubio posao… Budala muška – sigurno je to i zaslužio”.
Odmah zovu Rakelićevu ženu. Ispostavlja se da je ona sa ćerkom u Splendidu. Iznenadila se kada je saznala da je Ivan izgubio posao i da je bio na trajektu. Policajci i Darja sumnjaju da se uputio ka Spledidu, na dečju žurku.
Ivan (premoren i već ozbiljno duševno poremećen) i stoper (vuče i dalje torbu sa oružjem) ulaze u restoran i sedaju. Za stolom pored, dvojica turista se svađaju sa kelnerom. Ivan shvata da su gejevi i da konobar neće da ih usluži.
„Bolje sedam puta sa Snežanom, nego jednom sa sedam patuljaka”, kelner pravi šou za ostale goste u restoranu.
„Lepo vas prosim, gospod, da nam prinesete dva čaja”, moli jedan od dvojice.
„Prosio ti, ne prosio – dobićeš čaj tek ako nam pokažeš guzicu”, viče kelner i cereka se. Neki gosti u restoranu aplaudiraju.
„Molim vas da ne budete prosti… Mi smo kao i svi drugi gosti”, kaže drugi.
Slovenac i Srbin, misli Ivan, sudeći po govoru. Koja kombinacija!
„O-ho-ho”, dalje ih maltretira konobar, „ovaj nije samo pe-der nego je i pe-snik!”
Rakeliću dozlogrdi. Dosta mu je nepravdi za jedan dan. Ustaje i snažno ošamari kelnera. Potom podigne palicu i polomi pola restorana. Kelner beži u kuhinju, a gosti, oni koji su aplaudirali maločas, na vrata. (Posle se nisu vratili ni da plate račun).
Stoper i Ivan izlaze i beže sa homoseksualcima, njihovim autom. Voze preko Grbaljskog polja ka Budvi. Trešti tehno, drugi džoint obilazi krug u kolima. Slovenac i Srbin su veoma zgotivili Ivana, nadmeću se da ispričaju bolji vic. Često, na svoj račun.
„Kako počinje Biblija za homoseksualce? Za pedere: bili jednom, u vrtu rajskom, Adam i stEva. Za lezbejke: bile jednom, u vrtu rajskom, mAdam i Eva”.
Pantelić i Tvrdoš su im za petama. Javiše im da je u restoranu neko išamaran i da je svašta razbijeno. Odlaze tamo i zadržavaju se kratko, zovu pojačanje i nastavljaju poteru.
Gej par objašnjava Rakeliću da mogu da se odmore kod poznanika blizu plaže Jaz. Skreću i u žurbi odlaze u pogrešnu ulicu. Sve kuće liče. Dolaze do vile gde gazda upravo spušta vrata garaže. Ispostavlja se da se radi o ilegalnoj prodavnici vojnih viškova, Varvari piše na zidu unutra, od poda do plafona. Ivan zna ko su Varvari i brzo se snalazi. Sa podignutim Kalašnjikovim se gazdi predstavlja kao kupac i nudi oružje iz torbe, u zamenu za maskirno odelo, čizme i municiju. Prodavac prihvata, zove mušteriju da uđe u garažu.
„Brzo, upadaj, može murija svaki čas…”.
„Čekaj, tu su i moji drugari…”, Ivan zove saputnike. Kako su kročili iz kola, prodavac shvata ko su i pokaja se. Varvari su zagriženi podgorički navijači, koji mrze sve i svakoga, naročito Albance i gej osobe.
„Jesi li i ti…?”, sa nevericom proverava Ivana i pokušava da bude duhovit, „šta si mi navuko ove pedere i pedofile… ‘Oćeš sad i za Šiptare da mi kažeš da su ljudi?”, pokajao se što ih je pozvao unutra i sad, pošto su spustili vrata garaže, zbuni se. Shvatio je da su ovo oni koje policija – evo, maločas je preko radija čuo – juri. Al, ne smem da zovem muriju, biće još veće sranje… Rakelić je takođe shvatio situaciju te, dok se Varvar nećka, otima mu telefon, gurne ga i zatvori u WC u garaži. Saputnicima dobaci:
„E, je l’ znate onaj vic, kad su dva pedera i stoper gurnuli siledžiju u klozet?”, i svi se smeju. Rakelić nalazi maskiranu uniformu, maže lice crnom kremom i nastavljaju put do Splendida.
Pantelić i Tvrdoš (iza njega) stižu na terasu u trenutku kad Rakelić nalazi ženu i ćerku. Viču za njim, on se okrete, opali u vazduh i pobeže niz stepenice terase – nosi Kalašnjikov u jednoj, a ćerku Keti ispod druge ruke. Pantelić, Darja i Tvrdoš ga prate u stopu, policajci ne pucaju zbog deteta. Ivan je na obali, okružen policajcima sa svih strana. Gejevi i stoper navijaju sa terase.
„Ej, je l’ znaš onaj, kad je ludak sa Kalašnjikovim bio na plaži?”, viče Dimče i sva trojica se smeju. Pridružuju im se turisti i influenserka, koja sve vreme vrši direktan prenos preko Instagrama… Darja i Pantelić mu prilaze sa dve strane i traže da baci oružje, da se preda. Kety je srećna što je sa ocem, ali se plaši oružja i policije. Darja je uplašena i zove Keti da dođe do nje. Keti se drži za Ivana, ne kreće ka majci. Pantelić ulazi u verbalnu raspravu sa Rakelićem.
„Razumem ja Vas – sve Vam se danas skupilo!”
„Pa da vidite baš jes’! Ovoliko homofobije, netrpeljivosti, nepoštovanja pravila i otuđenosti – nisam mogao zamislit’ da će mi se sve to sručiti na glavu za jedan dan!”
„Da, da, nije Vam lako, razumem”, kaže Pantelić, „ali to nije opravdanje za ovoliko nasilja i razbijanja na sve strane!”
Policajci kruže oko Ivana koji i dalje drži mitraljez na gotovs i grli svoju ćerku.
„E, da Vam kažem, meni se čini da jeste. Prvo me je žena ostavila, onda su me jutros otpustili, a treće – kako su me danas svi nervirali: na trajektu, na pumpi, u restoranu i na gradilištu… Šovinisti, nacionalisti, ekstremni desničari, huligani, lopovi i neradnici! Nema tko mi danas nije stao na žulj”.
Pantelić priznaje Ivanu da je loše tretiran od strane pojedinaca i društva, prihvata i sve što nije u redu u onome što je doživeo i osvedočio u toku dana, ali i dalje tvrdi da to ne opravdava njegovo divljanje.
„Spustite taj automat i pustite čerku majci, pa da sednemo, kao ljudi, da u miru prodiskutujemo”.
Darja mu se polako približava, Rakelić joj ne preti i ne brani. Kad mu priđe blizu, on i nju zagrli. Da smo zajedno, da noćna mora jednom prođe… Darja ugrabi moment kada je Ivan rastrojen, otme i baca Kalašnjikov u pesak. Rakelić vadi pištolj iz pojasa na leđima. Pantelić sa rukom u vazduhu signalizira policajcima da čekaju, da ne pucaju i insistira da se Ivan preda. Darja ga moli da oslobodi ćerku. Keti plače i polako se sa majkom odvaja od oca. Turisti na šetalištu telefonima snimaju. Jedan policijski pas bi da skoči na Ivana, reži i laje… Drugi policijski pas reži i laje… Mala, smešna kuca nekog turiste takođe kefće. Iz grupe turista čuju se uzvici:
„Non pasaran!” i „Policija ubice!” „Nedaj se – mogu da te uhvate za onu stvar!…Dženis vrši direktan prenos na Instagramu i govori (smešne gluposti).
Potpuno razočaran i rastrojen, Rakelić polako spušta pištolj. Da noćna mora jednom prođe… Keti je kod majke, odvaja se od njega. Pantelićeva ruka i dalje visoko u vazduhu. Onda Ivan pravi pokret kao da će da podigne pištolj i da puca. U magnovenju, on se ponada da će time da isprovocira policajce da ga izrešetaju. Da noćna mora prođe…
Policajci sa puškama i turisti sa kamerama ga gledaju.
Dženis šapuće u kameru telefona: „došao je trenutak istine…”.
Šta mislite kakav? Ko je anđeo? Da li je pao?
[1] Video prenos uživo
[2] Prostaci! Tako nešto ne bi moglo u Sloveniji da se dogodi!
[3] Prokleti Hrvat! Ti si nas nagrđivao tamo na trajektu! Sad ćeš da platiš za to zezanje.
[4] Prijatelju, gladan sam. Čučim ovde od jutros – neće niko da me poveze. Izgleda da danas više niko ne putuje auto-stopom?
Foto: Pinterest
Autor: Peđa Ristić