„Pogledaj šta se čini u Ukrajini? Zemlja je bujna – zemlja majka, zemlja rođena, a koji je u njoj siguran da će dočekati sutrašnjicu. Ko je u njoj srećan? Ko nije vere lišen, kome sloboda nije oduzeta, ko u njoj ne plače i ne uzdiše?“
(Bogan Hmeljnicki, „Ognjem i mačem“)
Od istorijskih romana posvećenih ukrajinskim kozacima (Zaporožje) i ratovima u Ukrajini – danas toliko aktuelnom – za dva se može reći da su klasici. Nikolaj Gogolj, poreklom Ukrajinac koji je pisao na ruskom, napisao je roman „Taras Buljba“, delo koje se i danas dosta čita i koje je prvenstveno namenjeno mlađim čitaocima.
Poljak Henrih Sjenkijevič objavio je krajem XIX veka epski roman „Ognjen i mačem“ koji je i danas uzor za ogromnu literaturu epske istorijske fikcije. Roman je posvećen istoriji ustanka ukrajinskih kozaka pod velikim hetmanom Bogdanom Hmeljnickim protiv poljske vlasti u XVII veku. Prvo objavljen u formi feljtona u nastavcima, što je bio čest način pisanja u XIX veku (tadašnji vrlo čitani novinski feljtoni – fikcije imali su popularnost kakvu danas možemo uporediti samo sa popularnim TV serijama; pisci poput Balzaka ili Dostojevskog su živeli od objavljivanja feljtona u novinama).
Ognjem i mačem je brzo zadobio ogromnu popularnost, pa je Sjenkijevič kasnije nastavio sa istorijskom epikom (baš kao što i današnje popularne serije dobijaju svoje nastavke). Objavio je tako Trilogiju poovećenu poljskoj istoriji XVII veka (uz „Ognjem i mačem“ i „Potop“ kao i „Pan Volovdjovski“, a kasnije i druga čuvena dela „Krstaši“, „Kroz pustinju i prašumu“ i „Quo vadis“, za koje je dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1905. godine.
„Ognjem i mačem“ je uzbudljiva epska, romatnična priča puna vanredno opisanih bitaka i uzbudljivih avantura u kojoj se pojavljuje veliki broj istorijskih i izmišljenih ličnosti – Poljaka, Ukrajinaca, Tatara, Litvanaca…i koja je zasnovana na pomnom proučavanju istorije, koju je mladi Sjenkijevič obožavao. Pisana iz ugla poljskog patriote i na način svojstven devetnestovekovnom romanu avantura (Dima i dr), Ognjem i mačem predstavlja izuzetno bogatu, raznovrsnu sliku društva i ratova ondašnjeg doba, romatizovanu pripovest o junaštvu i ljubavi. Napisana je vanrednim stilom koji čitaoca u potpunosti uvlači u zbivanja, zapetljaje i doživaljaje glavnih junaka, poručnika Skušetskog, hrabrog pana Višnjovjckog, plemića-spadala Zaglobe, plemkinje Jelene, kozačkog heroja Buhuna, hetmana Hmeljnickog i brojnih drugih.
„Rat, rat! Predskazivale su ga i nebeske prilike i zažarena ljudska lica, i sevanje mačeva, i noćni urlik pasa pred kućama, i rzanje konja koji su osećali krv…Rat!“
Vrlo pojednostavljeno, okosnica romana je pripovest o ljubavi između poljskog plemića Skušetskog i plemkinje Jelene u koju je zaljubljen i kozak Buhun, suparnik Skušetskog. Bohun uspeva da otme i sakrije Jelenu, koju traže i spašavaju prijatelji Skšesutskog – plemići Zagloba i Višnjvjecki, pri čemu prolaze kroz sto i jednu avanturu, istovremeno učestvujući u nekim od najžešćih bitaka između kozaka i Tatara, sa jedne strane, i poljsko-ukrajinske kraljevske vojske, sa druge strane.
„Prekinule su se sve veze društvene, svi odnosi prijateljski i rodbinski. Prestala svaka vlast, nestalo razlike među ljudima. Pakao odrešio s lanca sve nesreće i pustio ih u svet da se provedu: te su klanje, pljačkanje, verolomstvo, besnilo, nasilje, razbojništva i mahnitost zamenili rad i poštenje, veru i savest…Sunce više nije oobasjavalo zemlju jer ju je zaklanjao dim od požara, a noću umesto zvezda i meseca sijale su vatre. Goreli su gradovi, sela, hramoviLjudi prestaše govoriti nego su ječali kao psi…“
Pred nama su slike i vanredni opisi beskrajno velike i lepe ukrajinske stepe, prizori žestokih dvoboja, napada i bežanija, izuzetno uzbudljivi opisi velikih bitaka, kao i stalno prisutna, poput velike filmske pozadine, priča o ustanku ukrajinskih kozaka i seljaka, tokom kog se odvijaju strašni prizori nasilja, teku reke ljudske krvi, skoro nepodnošljivi prizori mučenja i ljudskih patnji, večno ponavljana priča o ratu koji ne prestaje i miru koga nige nema. Zemlja i ljudi u ognju i maču.
„Stepa je šuštala blago i slatko iz cvećaje izlazio miris silan i opojan, crvene glave metlice, purpurne rašlje šimšira, beli biseri vetrovalji i pera komunjike naginjali su se k njoj. Kao da u ovom prerušenom kozačiu dugih vlasi mlečnog lica i rumenih usta poznaju seju- devojku.“
Izvanredne su Sjenkijevičeve slike borbenih meteža i heroja u okršaju. Čitalac skoro fizički može da doživi te opise strašnog ratnog haosa, sudara konjice, fijuka strela, zveketa oružja, užasne i veličanstvene momente boorbe između junaštva i smrti – scene koje Sjenkijevič prikazuje sa neprevazidjenim majstorstvom.
„Kao što orao pada u jadta prdavaca i oni zbijeni u gomilu, postaju plen grabqivcu koji ih raskida – tako je pan Longin Podbijenta upavši ured neprijatelja,besneo sa svojim smičikapom. Nikad vazdušni stub ne pravi takvu pustoš u gustoj i mladoj šumi koliko je on gradio u gomili janičara. Strahovit beše: pretvori se u neko natčovečansko biće, kobila mu se prometnula u neko čudovište kojemu iz nozdrva plamen liže a smičikapa se trojila u ruci junakovoj…uzalud se najjači ljudi zaklanjaju kopljima, umiru na mah kao od groma, a on gazi po njima, pada, juri u najveću gužvu i kad mahne,bi rekao klasje pod kosom, gradi se praznina, čuju se uzvici preneraženosti, jauci, lupa od udaraca…“
Verujem da i današnji pisci istorijskih romana i romatizovanih bitaka pomno proučavaju i kopiraju izuzetni stil Sjenkijeviča koji prosto zaustavlja dah prilikom čitanja ovog klasika.
Autor: Duško Lopandić
Izvor: Plavi krug
Foto: Pinterest
