Otkud to da se crnogorski vladika Njegoš, starogrčki spev Ilijada i poglavar tibetanskih budista stavljaju u isti koš?
Otuda što bi svaki od tih tradicionalnih pojmova, a sa njima još hiljade drugih, mogao s pravom da se nađe na udaru nekih novih shvatanja, koja se isključivo vezuju za političku korektnost, rodnu ravnopravnost i pozitivnu diskriminaciju – što im automatski daje legitimitet da budu merodavna kad se određuje koja će se istorijska i sociološka kategorija naći na stubu srama.
Da krenemo od Njegoša, jer on je već poodavno viđen za tamo, a pogotovu je viđen za izbacivanje iz školskog programa, jer podstiče omladinu na rat, mržnju prema drugim religijama, genocid prema drugim nacijama. A da ne podsećamo na Njegošev vladičanski čin, koji mu je davao pravo da Crnom Gorom vlada kao apsolutistički teokrata i da u sopstvenoj štampariji objavljuje samo svoje knjige (bolje reći: brošure i propagandne pesme, a jednu čak i perverznu – Noć skuplja vijeka).
Kad smo kod školskog programa, osvrnimo se i na dela Ive Andrića, za koja je bilo predlagano da se naknadno cenzurišu, te da se izbrišu svi oni momenti i izrazi koji bi na bilo koji način uvredili čitaoca, pogotovu na nacionalnoj osnovi – tu ne pomaže ni umetnička sloboda, pa ni to što je sâm pisac bio dovoljno korektan da u posebnoj belešci naglasi kako pojedini etnički termini zapravo nisu nikakvo etiketiranje, nego autentična upotreba nekadašnjih uobičajenih iako pogrešnih nacionalnih naziva.
Poseban je problem Andrićev roman Gospođica, čiji je naslov uvredljiv do neverovatnih dimenzija i razmera (verovatno do onih dimenzija koja glavna junakinja nije ni mogla naslutiti), pa bi ga trebalo nekako promeniti, možda u izraz Neudata gospođa – ali opet ostaje ključno pitanje: odakle pravo bilo kome, pa i jednom piscu, da žensku osobu etiketira i definiše na osnovu bračnog statusa!?
Da ne govorimo o narodnim epskim pesmama, u kojima se drugi narodi predstavljaju kolektivno kao zločinački i okupatorski, a pritom se mešaju turska i arapska nacija, ova druga se čak karakteriše pogrdnim atributom „crni“, dok se od naših usijanih glava i samozvanih vojskovođa prave heroji na kakve će se deca ugledati, pa sutra možda mrzeti neki drugi narod samo zato što tako piše u Višnjićevim pesmama – umesto da grade dobrosusedske odnose sa državama Srednjeg istoka i Severne Amerike.
Slično kao kod Andrića, i u epskoj poeziji imamo slučaj muškog šovinizma, na primer u pesmi Smrt vojvode Prijezde: ne samo što glavni junak pesme u smrt odvodi i svoju ženu (doduše prethodno je pitavši da li želi s njim u smrt ili će se udati za Turčina, ali pitanje je postavljeno tako da žena, sva uplašena, mora pristati na samoubistvo, pri čemu je i patrijarhalno konzervativno vaspitanje odigralo svoju mračnu ulogu), nego je već i u samom naslovu istaknut muškarac, dok se žena i njena mučeninčka smrt uopšte ne spominju. Dakle, naslov bi trebalo da glasi: Samoubistvo vojvode Prijezde, koji u smrt silom odvlači i svoju ženu Jelicu, tretirajući je kao robinju. Istina, bio bi to predugačak naziv, ali čitaoci, a pogotovu deca, treba da znaju kako žene srpskih velikaša u srednjem veku nisu imale prava na samoopredeljenje, a kamoli na razvod i udaju za čoveka druge veroispovesti.
Ali, šta ćemo onda sa Ilijadom? Zar ćemo dozvoliti da deca uče kako su Grci, iako se predstavljaju kao kolevka zapadne demokratije i civilizacije, beskrupulozno opsedali jedan nezaštićeni grad, kako su izvršili masakr nad nedužnim trojanskim stanovništvom, koje je imalo pravo na teritorijalni integritet, pri čemu je njihov princ, razume se, imao pravo i na slobodnu ljubav sa spartanskom kraljicom! (Možda bi bolje i koretktnije bilo da se Trojanski rat vodio zbog istopolne ljubavi, ali dobro sad, ne može Homer naknadno da se ispravlja i cenzuriše…)
Pa ipak, to je starogrčka književnost, a Grčka je kolevka zapadne demokratije, mada je bila robovlasnička…
Kako god, to nećemo dirati…
… nego da se vratimo savremenom dobu, da se osvrnemo na kinematografiju…
Zabraniti, za početak, filmove o Robinu Hudu, prestupniku koji se drznuo da zbaci demokratski izabranog vladara suverene države Engleske! Takva propaganda može stvoriti nove buntovnike koji bi sutra napali Bakingemsku palatu, riznicu demokratskog poretka…
… dobro, ne baš demokratskog, jer monarhija sama po sebi nije demokratija, ali ako predstavnici zapadne kulture (čiji se liberalni legitimitet ne sme dovesti u pitanje) nemaju ništa protiv britanske dinastije, onda je stvar malo drugačija…
… a svako ima pravo da se oduševljava kraljevskom porodicom, makar bio i republikanac, svaka devojka ima pravo da sanja kako će postati princeza (čak i da je u javnosti protivnica plemstva koje se stiče rođenjem), to im ne treba uskratiti, te je ipak poželjno da postoji tako jaka monarhija.
Dakle, pošto tu važe neka posebna pravila, nećemo dalje da razglabamo – da ne bismo sami sebi skočili u usta.
Da čistimo mi pred svojim pragom!
Spaliti sve filmove o Drugom svetskom ratu, jer proizvode mržnju prema nemačkom narodu, ne praveći razliku između nacista i onih koji to nisu bili.
Ne puštati više partizanske filmove, jer promovišu komunističku ideologiju i rat…
… polako, polako, to su ipak antifašistički filmovi, pa ako ih zabranimo, ispašće da smo nedićevci, ljotićevci…
Šta sad?
Jesmo pacifisti, ali antifašistički rat je više nego opravdan…
No pasaran!
(Taj ratnički poklič savremenih pacifista i liberala – slogan kojim se ideološki protivnici ućutkuju na najadekvatniji način, krilatica koja služi da se oponenti automatski proglase fašistima, čime gube svako pravo na odbranu i iznošenje stavova.)
Dakle, ipak ne zabranjujemo partizanske filmove, ali zato predlažemo da se zabrane svi filmovi o vanzemaljcima, jer se tuđini uglavnom prikazuju kao negativci i osvajači Zemlje – a nema nikakvog dokaza da su ta bića ikada učinila neko zlo našoj planeti, tim pre što njihovo postojanje nije naučno dokazano. A možemo samo zamisliti šta bi se desilo kad bi se vanzemaljci, ako postoje, dočepali nekog filma gde su predstavljeni u negativnom svetlu – to bi ih zaista isprovociralo, pa bi nas napali, te ne bismo mogli da gradimo dobrosusedske odnose sa drugim galaksijama.
Takođe bi trebalo obratiti pažnju da se roboti i futurističke mašine više ne prikazuju kao uništitelji sveta, jer kad bi u budućnosti neki robot gledao film Terminator, mogao bi se razgneviti, pa iz revolta zaista počiniti masakr nad ljudima – a nama je ipak cilj da sa mašinama budemo u dobrim odnosima, jer svako biće, bilo prirodno, bilo veštačko, ima pravo na život, na svoje mišljenje, na svoj opstanak, ali i obavezu da ne vređa bića druge vrste.
U tom smislu, pozitivna je tendencija što se uposlednje vreme neke stare priče sagledavaju iz potpuno drugačijeg ugla,tačnije iz ugla onih likova koji su ranije bili prikazivani isključico kaonegativci, bez mogućnosti da objasne svoje ponašanje. Tako smo zahvaljujući neverovatnokorektnom filmu Grdana razumeli zaštoje na Trnovu Ružicu morala biti bačena kletva, u drugom delu Diznijeve Alise upoznali smo se sa detinjstvom CrveneKraljice i frustracijama koje su je načinile zlobnom, a zahvaljujući filmu Venom više ne gledamo crno-belim očimana Spajdermenovog protivnika, nego je i njemu dat prostor da pokaže šta ga jenateralo na izvesne postupke koje je publika puna predrasuda ranije osuđivala.To i nije nešto mnogo, jer ko zna koliko je još sličnih likova iz filmova,serija i stripova ostalo zapostavljeno (na primer, srpska kinematografija bitrebalo da snimi poseban film o Krigeru, da bi se videlo zbog čega on tolikomrzi komuniste i uopšte Srbe, jer možda je preživeo velikosrpsku ekspanziju uBanatu 1918.), ali i ovo je dovoljno za početak, pogotovu ako znamo da jenajmlađa publika prethodnih decenija imala prilike da sagledava samo jednustranu priče i da štaviše priželjkuje pogibiju negativaca – bez bilo kakvepomisli da su to kompleksni likovi kojima treba pažnja i razumevanje.
Što se tiče najmlađe publike, naravno da ona uživa čitajući romane o deci, jer se saživljava sa njima, ali kad se taj segment književne umetnosti sagleda objektivnije, dolazimo do zaključka da bi bilo poželjno – zabraniti sva takva dela. Naime, pisci koji su takve romane stvarali samo su hteli da dođu do popularnosti, pa su u tu svrhu iskoristili dečiji nestašluk kao sredstvo, da bi raznežili mlade i neiskusne čitaoce, a sebi obezbedili zaradu od masovne prodaje knjiga, dok deca na osnovu čijih života su romani napisani nikada nisu videla ni jedne novčanice od piščeve zarade.
Pritom se u svakom dečjem romanu primećuje velika doza voajerizma, jer da bi dela o dečjim igrama po gradskoj kaldrmi mogla biti napisana, pisac je morao da sve posmatra iz prikrajka, a još ako je prilazio deci i sa njima komunicirao, pa ih čak milovao po kosi ili držao za rame, to je u najmanju ruku pedofilija i nasilje, pogotovu ako se znatiželjni pisac nije unapred obratio roditeljima dotičnog deteta za dozvolu da progovori reč-dve sa njim.
(Odluka o zabrani dečjih romana ipak ne mora važiti za sve, tako da bi posebnim zakonom, koji će važiti samo za englesku književnost, trebalo zaštititi romane o Hariju Poteru.)
Kad je reč o roditeljima kao članovima društvene zajednice, treba jednom za svagda raskrstiti sa tradicionalnim, zastarelim i izrazito seksističkim terminima „otac“ i „majka“, jer se time ugrožavaju prava dece koja su plod… dobro, ne mogu baš biti plod u biološkom smislu, ali administrativno i emotivno to jesu deca istopolnih parova, svejedno što je i neko treći morao učestvovati u njihovom stvaranju.
Valjalo bi stoga iz svetske literature, barem iz opštepoznatih naslova, izbaciti gorespomenute odrednice, tako da bi, primera radi, čuvena Brehtova drama nekorektnog naslova Majka Hrabrost trebalo da se ispravno zove Jedno od roditelja Hrabrost.
Takođe bi trebalo izbaciti i pogrdne izraze očuh i maćeha, pogotovu u delima koja su namenjena najmlađoj publici, tako da bi i u bajkama, umesto reči maćeha, bilo bolje da stoji – jedno od roditelja koji te ipak nije rodio. (A posebna je priča što su u nekoliko najpoznatijih svetskih bajki zlikovci obavezno žene, ali o tome bi se tek moglo raspravljati).
Pored toga što im ne treba nametati zastarelu i krajnje nekorektnu terminologiju, deci ne treba nametati ni način života, a pogotovu ih treba zaštititi od uticaja religije i zaostalog sujeverja.
Najbolji primer kako sujeverje od deteta pravi verskog fanatika jeste tibetanski budizam, čiji se poglavar bira maltene dok je još u kolevci, i to pod opravdanjem da je dotično dete nečija reinkarnacija, pa velikodostojnici bukvalno otmu sina od majke i oca… ustvari, od roditeljâ (ali diskriminacija ostaje, jer zašto nekad ne uzmu žensko dete!), naprave od njega na silu političara dok ovaj nije stasao ni do tinejdžerskog doba, a onda se skrivaju iza autoriteta jednog nezrelog osamnaestogodišnjaka, kome su uvalili u ruke vruć krompir i teraju ga da donosi odluke od opštenacionalnog značaja.
Šta je to ako ne iskorišćavanje deteta od strane jedne konzervativne grupe ljudi?
Mora se u svim delovima sveta sprovesti sekularizacija, jer to je osnovna tekovina demokratije…
… ustvari, sekularizacija Tibeta je već sprovedena…
… da, ali sproveli su je kineski komunisti, što je još gore…
… tako ispada – kad se gleda očima zapadne demokratije, dakle jedine prave demokratije.
Da ipak ne donosimo preuranjene zaključke, jer dalaj-lamu podržavaju čak i oni koji se na Zapadu deklarišu kao ateisti i sekularisti, a budizam nije tako isključiv kao ostale religije, nije čak ni religija u pravom smislu te reči…
… pritom, Tibet je nasilno pripojen komunističkoj Kini, postao je njena kolonija – a sa kolonijalizmom treba jednom za svagda prekinuti…
… pa kad smo krenuli, da onda ukažemo na sve svetske agresore!
Ni Rusija nema prava da pod okupacijom drži brojne narode severne Azije, jer znamo kako su prošli američki Indijanci… pardon, Native Americans, ali to se desilo i ne može se promeniti, ne možemo sad da optužimo savremene Sjedinjene Države za genocid – ali možemo da sprečimo velikorusku agresiju!
Samo, ako bismo krenuli sa konačnim ukidanjem kolonijalizma, onda ni Francuska ne bi više smela da drži Gijanu, a Britanija ne bi smela da drži… ufff… ne bi imalo dovoljno prostora da nabrajamo sve britanske posede rasute po okeanima…
A na prvi pogled deluje da je vreme zapadnog kolonijalizma zauvek prošlo…
Ma, to je već nešto drugo, nećemo da otvaramo Pandorinu kutiju!
Doduše, negde je već otvorena, ali to su opet izuzetni slučajevi, mora se poštovati volja svakog naroda na samoopredeljenje, makar to značilo i otcepljenje od neke druge države…
… e, ali time se narušava teritorijalni integritet zagarantovan ustavom…
… ma, i taj ustav, jedva ga je na referendumu podržalo pedeset procenata građana, to i nije legitimno…
… ali, u nekim zemljama se odluke sprovode čak i kad referendum ne uspe…
To je nešto drugo!
Takvi presedani imaju za cilj uvođenje i zavođenje prave, zapadne demokratije, pa su opravdani čak i kad su nelegalni!
Teška situacija…
Kako naći pravilo koje će važiti za sve…
Nikako!
Ipak su Njegoš, Andrić i srpske epske pesmejedno – to su sredstva nacionalističke propagande, dok su Ilijada, Robin Hud i dalaj-lama nešto sasvim drugo – sve je to blagosvetske kulture, tako da su u tim slučajevima dupli aršini opravdani, jer samotako se može odbraniti demokratija i politička korektnost, što opet ne znači dase prema drugačijim stavovima treba ophoditi nedemokratski ili nekorektno –ustvari, ne treba se nikako ophoditi, jer drugačiji stavovi ne treba ni dapostoje, pošto sami po sebi nisu korektni, bar ne iz ugla našeg mišljenja…koje je jedino ispravno… i jedino ono treba da postoji… zato što promovišedemokratska načela… prema kojima su sva mišljenja dopuštena… osim nekih…ali to su presedani… a demokratija važi za sve… uh..
Autor: Dušan Milijić
