Intervju: Gojko Božović „Društvo koje nema potrebu za kritikom nalazi se u dubokoj krizi“

Izdavačka kuća „Arhipelag“ već više od jedne decenije veoma uspešno odoleva izazovima savremenog stanja, koje nije toliko blagonaklono za kulturnu delatnost u Srbiji. Štaviše, „Arhipelag“ nekoliko godina unazad poštovaocima knjige i književnosti nudi širok spektar ne samo kvalitetne literature, već i kulturnih sadržaja u celini. O tome najbolje svedoči „Beogradski festival evropske knjževnosti“, koji je 2018. godine bio održan po sedmi put u organizaciji ove izdavačke kuće.

Naš sagovornik Gojko Božović, srpski pesnik, esejista, književni kritičar, osnivač i glavni urednik „Arhipelaga“ otkriva svoje viđenje o trenutnom statusu humanistike, kulture i izdavačke delatnosti, osvrćući se na njeno viđenje kroz vreme.

 

Izdavačku kuću Arhipelag osnovali ste pre više od jedanaest godina. Šta Vas je motivisalo da zaplovite vodama izdavaštva?

– Izdavaštvo je došlo kao moj prirodan izbor, jer sam želeo da se bavim poslom koji je u neposrednoj vezi sa književnošću. Književnost ne može biti jedini posao, pogotovu ako, kao ja, pišete poeziju i esejistiku, pa sam izdavaštvo doživeo kao nastavak književnosti drugim sredstvima. U izdavaštvu zastupam koncept autorskog i kulturno odgovornog izdavaštva. U osnovi tog koncepta jeste uverenje da je izdavač odgovoran, pre svega, prema čitaocima, pa tek onda potom prema svojim interesima. Izdavaštvo je u svojoj istoriji bilo zanimljiva i sadržajna veza između visoke kulture i tržišta. Danas je ta veza uglavnom napuštena, mada njoj dugujemo najbolje događaje u istoriji evropskog izdavaštva. U toj vezi visoka kultura je pružala kriterijume, dok je tržište bilo prostor na kome se predstavljaju i zastupaju vrednosti visoke kulture. Ja znam da je taj stav danas nije uvek većinski, ali stavove ne bi trebalo zastupati u odnosu na to da li su većinski ili manjinski, već u odnosu na to da li verujemo u njih i da li, samim tim, možemo uverljivo da ih zastupamo. Izdavaštvo i danas može da oličava prisustvo književnosti u konkretnom, stvarnom svetu. I može da bude polje u kome će biti dostupna književnost bez kompromisa, svejedno o kojim kompromisima da je reč: ideološkim ili političkim, ekonomskim ili trendovskim, populističkim ili onim iz zone socijalne ili političke korektnosti. To danas vidim kao ključni izazov u izdavaštvu i to i jeste ono što me je privuklo izdavaštvu kao profesiji. Pozicija Arhipelaga tu je sasvim jasna. Tu poziciju prepoznaju i podržavaju mnogobrojni čitaoci u Srbiji i okruženju.

 

U edicijama Arhipelaga zastupljen je veliki broj kvalitetnih autora i autorki. Na koji način uspevate da objedinite tako raznovrstan, a pri tome i kvalitetan, autorski krug?

– Danas se u svemu teži unifikaciji i izjednačavanju. Ljudi isto izgledaju, isto se oblače, što je još gore, od njih se traži da isto misle i da isto glasaju. Ali ljudi su različiti, razlike su dobre i prirodne. Ako se od industrijske proizvodnje pojedinih stvari mora očekivati standard u oblikovanju mnoštva istih stvari, u književnosti se to niti može, niti sme zahtevati. Književnost nije industrijska proizvodnja. Ona je duboko autorski, individualizovani glas, u mnogo čemu neponovljiv. Ona je ta mera razlike koja nam je neophodna. Uostalom, razlikuju se i sami čitaoci, a vrhunska književnost samom svojom prirodom proširuje mogućnost njihovog izbora. Otuda je i koncept Arhipelaga nastao na uvažavanju razlika kao osnovnom oblikotvornom načelu vrhunske književnosti. Te razlike se u našim izdanjima mogu pratiti na poetičkom, tematskom, saznajnom, oblikotvornom, naravno, i na generacijskom nivou. Pri tome, pomenute razlike ne umanjuju standard vrednosti, već samo naglašavaju potrebu da od knjiga koje čitamo uvek zahtevamo najviše i da tragamo za razlikama koje istinski ispunjavaju naš svet unoseći u njegove sve sivlje tonove različite glasove i različite boje. Osnovno polje našeg izdavačkog interesovanja jeste književnost, u svim njenim žanrovima, od romana do poezije, od priče do eseja i drame. Drugi tok izdanja Arhipelaga oblikuje humanistika sa edicijama iz oblasti istoriografije, političke teorije, filozofije, sociologije, psihologije i ekonomije.

 

Kako vidite izdavačku delatnost danas u odnosu na raniji period, ako u obzir uzmemo procvat tehnologije, Interneta, a samim tim i elektronskih knjiga?

– Izdavaštvo se menja brzo i dinamično. To je jedan od poslova koji su najviše izloženi promenama. Te promene nisu uvek nabolje, ali ih uvek treba razumeti. Tri promene su ključne. Jedno je tehnološka promena. Knjige se danas drugačije i pišu i štampaju nego pre samo dvadesetak godina. Tehnologija je ubrzala, pojednostavila i omasovila proces nastanka knjige. Ali ta promena nije samo tehnička, ona se umešala u suštinu stvari. Naime, tehnologija je učinila da nikada nije bilo više knjiga na svetu nego što ih ima danas. I taj broj raste gotovo geometrijskom progresijom. Inflacija knjiga nije pomogla, međutim, većoj čitanosti. Naprotiv, knjiga je sve više, čitalaca je sve manje. Poseban tehnološki izazov jeste migracija sve više književnih sadržaja, ali i sve više stvarnih i potencijalnih čitalaca iz klasičnih medija, među kojima tradicionalno važno mesto zauzima knjiga, u digitalne medije. Druga promena se odigrava u isto vreme. Reč je o promeni statusa kulture i u okviru nje statusa vrhunske književnosti. Kultura je u poslednje dve decenije u gotovo svim društvima prešla put od centra do margine. To je smanjilo njen uticaj i njenu privlačnost, dok je nekadašnje javno polje kulture zauzela zabava sa svojim brojnim i glamuroznim sadržajima. I treća promena jeste kriza ukusa. Ukus se dramatično pokvario, estetički principi, kulturne vrednosti, umetnički standardi, sve se to povuklo pred zahtevom trendova, globalne spektakularnosti i populizma. Sve su ovo duboke i dramatične promene, bile bi takve čak i da su se odigrale u nekolikim epohama, a ne za nekoliko godina ili za dve-tri decenije. Mi, međutim, s tim promenama moramo da živimo. Nužno je da ih razumemo kako bismo u novim okolnostima zastupali iste vrednosti. Promene zahtevaju i drugačiji način komunikacije. Otuda je potrebno uočiti i dobre strane promena i saveznike u novim okolnostima. Elektronske knjige nikako nisu opasnost po knjigu, pogotovu ne po sadržaj. Knjiga je, pre svega, sadržaj, a tek potom forma u kojoj se pojavljuje. Uporedo postojanje štampane i elektronske knjige samo povećava mogućnost izbora čitalaca u skladu s njihovim potrebama i senzibilitetom. Isto tako, internet sa svojim bezbrojnim formama jeste uzeo klasičnim medijima, pa tako i knjizi, jedan broj čitalaca, ali je, na drugoj strani, u ovom času najdostupniji i najmoćniji kanal promocije vrhunske kulture i vrhunske književnosti. Samo bi trebalo da ga više i bolje koristimo nego što to sada činimo.

FOTO Stanislav Milojković

 

Da li, po Vašem mišljenju, humanistika zaista doživljava, kako mnogi kažu, svoj sunovrat ili je možda situacija nešto drugačija?

– Ako bismo uporedili uticaj koji danas imaju najbolje humanističke knjige našeg vremena sa uticajem koji su takve knjige imale pre samo dvadeset ili trideset godina, zaista bi se moglo govoriti i o sunovratu. Danas prosečan kolumnista ima više uticaja na svoje društvo od vrhunskog političkog teoretičara, sociologa ili filozofa. Kritičke rasprave, dijalozi, preispitivanja – sve je to umnogome izgubilo na javnoj vidljivosti i društvenom uticaju. Nimalo čudno: kritika bilo koje vrste nužno govori o vrednostima, tako što jedne vrednosti ističe, a druge osporava, ali danas vrednosti nisu u prvom planu, tamo se nalazi marketing i zavodljiva igra brojeva. Ako ne stvaramo nove ideje, mi samo parazitiramo na postojećim. Trošimo supstancu, a to nije obnovljivi resurs. Da bi društvo moglo da razume sadašnji trenutak, ono mora da osmisli svoj razvoj. Ni jedno, ni drugo, međutim, nije moguće bez kritičke provere i kritičkog susreta sa sobom. A taj susret je moguć samo ako humanističke studije obnove svoj društveni uticaj i počnu iznova da oblikuju razumevanje konkretnih prilika. Pogledajmo samo našu situaciju: nikada u istoriji srpskog društva nije bilo više formalno obrazovanih ljudi, a tiraži knjiga iz oblasti humanistike su u isto vreme zanemarljivi. Nestanak humanistike iz šireg javnog prostora nikako ne znači da više nema značajnih knjiga, ni pronicljivih tumača. To samo znači da je u dubokoj krizi društvo koje nema potrebu za kritičkim razumevanjem stvarnosti.

 

Arhipelag već sedam godina uspešno realizuje Beogradski festival evropske književnosti. Kako ste došli na ideju da pokrenete nešto ovako veliko i važno za kulturu u celini?

– Dva su osnovna razloga zašto sam osnovao Beogradski festival evropske književnosti. Jedno je potreba da se oblikuje prostor za promociju vrhunske književnosti, pri čemu će se književnost predstavljati i uz pomoć novih medija i tehnologija, dok će savremena srpska književnost biti predočena u svom prirodnom evropskom kontekstu. Drugo je sve izraženija potreba književnosti za javnim prostorom. Književnost je izložena marginalizaciji koja je opasna i dalekosežna. Književnost je nestala iz najvećeg dela javnosti, ima je vrlo malo u medijima. U odnosu na neke druge umetnosti, najpre u odnosu na film i pozorište, književnost pokazuje strateški deficit, jer nema glamurozne premijere i projekcije. Ako to nemate u društvu spektakla, onda niste ni vidljivi. Otuda su književnosti potrebni događaji koji će širiti polje njenog uticaja, a festivali, ako su inovativni i dobro osmišljeni, mogu biti najvidljivija javna uporišta vrhunske literature. Tako je nastao Beogradski festival evropske književnosti. Čitaoci su ga prihvatili obe njegove dimenzije: i multimedijalnost (čitanja, paneli, filmovi, izložbe, video prezentacije) i beskompromisno opredeljenje za najbolje sadržaje savremene književnosti. Festival ima sve brojniju publiku, a iz godine u godinu povećava se broj mladih ljudi koji prate naše programe. Neki od tih programa su među najposećenijim književnim događajima u Srbiji u poslednje dve decenije. Takve su bile književne večeri Davida Grosmana, Klaudija Magrisa, Petera Esterhazija ili sada, na poslednjem Beogradskim festivalu evropske književnosti, Havijera Serkasa.

 

Šta je, sem novca, najpotrebnije da bi se realizovao jedan veoma ozbiljan projekat, kao što je Beogradski festival evropske književnosti?

– Novac je svakako potreban, ali nije ni dovoljan, niti je osnovni sadržaj. Ne grešim kada kažem da je Beogradski festival evropske književnosti jedan od festivala sa najmanjim budžetom kod nas. Dve godine nismo imali nikakvu podršku za Festival. Prve godine podršku nismo ni tražili: verovao sam da je korektno da prvo predstavimo model i da se najpre pokaže da li za njega ima interesovanja. Da bi se realizovao jedan ovakav festival, neophodan je jasan koncept. Događaja ima mnogo, mora postojati jasna razlika u odnosu na postojeće događaje. Neophodno je da ta razlika bude programska, ali i medijska, u pogledu prezentacija. I neophodna je upornost: čovek mora snažno da veruje u ono što želi ako to hoće da ostvari u društvu kao što je naše. Ali najvažnija podrška jeste ona koja je došla od strane čitalaca. Pokazuje se da u Srbiji ima dovoljno čitalaca vrhunske literature, međutim, oni u postojećem medijskom, javnim, pa sve više i institucionalnom okviru nemaju zadovoljavajuću mogućnost izbora. Otuda nas podrška čitalaca obavezuje da nastavimo da Beogradski festival evropske književnosti činimo inovativnim, privlačnim i sadržajnim.

 

Kako vidite kulturnu i književnu scenu Srbije u odnosu na svetsku i šta danas znači biti kulturni radnik u našoj zemlji?

– Kultura je tradicionalno najbolji deo našeg društva. Šta je to u Srbiji bolje od dela koja nastaju u književnosti, slikarstvu, muzici ili pozorištu, uz nekoliko pojedinačnih i manje brojnih kolektivnih sportova? Bojim se samo da razlika u kvalitetu između kulture i ostvarenja većine drugih segmenata društva postaje sve upadljivija, dok kultura, u isto vreme, postaje sve manje javno vidljiva, pa samim tim i sve manje javno dobro. Otuda vrhunska ostvarenja naše savremene kulture mnogo bolje stoje u poređenju sa svetskom scenom nego što imaju adekvatan status u samoj Srbiji. Nisu svi isti ni u jednoj, pa ni kulturni radnici nisu svi isti. Ali ako hoće da uradi nešto smisleno u svom poslu, kulturni radnik danas u Srbiji svoja profesionalna umeća mora da ujedini sa upornošću i sa entuzijazmom. Mislim da druga sredstva u ovom trenutku ne treba da očekuje.

FOTO Stanislav Milojković

 

Kroz ovaj razgovor pokušali smo da predočimo značaj izdavaštva za širi kulturološki kontekst, kao i da upozorimo na suton humanistike, koji se odnosi ne toliko na kulturu, koliko na čovečanstvo u celini. No, prostor za borbu postoji dokle god smo okruženi izavačkim kućama koje imaju sličnu filozofiju poput „Arhipelaga“.

Ukoliko još uvek niste imali prilike da se susretnete sa njihovim izdanjima, koristimo priliku da vam preporučimo veoma zanimljiva štiva od kojih vas deli samo jedan klik.

 

Autorka: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment