Memorijalni centar „Jad Vašem“ je osnovan 1953. godine s ciljem da očuva sećanje i dokumentuje istoriju Jevrejskog naroda tokom Drugog svetskog rata. Deset godina kasnije formirana je komisija za proglašenje „Pravednika među narodima“ koja dodeljuje povelju za hrabrost i medalju. Medalju „Pravednik među narodima“ dodeljuju država Izrael i memorijalni centar „Jad Vašem“ pripadnicima drugih naroda koji su tokom holokausta pomagali jevrejskom stanovništvu da preživi.
Malo je poznato da su takve medalje stigle i u porodice sa ovih prostora, a još manje su poznate njihove priče o situaciji tih godina. Do tih dokumenata se ne dolazi lako, ali se mogu i danas naći. 2010. godine je Jevrejska opština Zemun izdala knjigu „Pravednici među narodima Srbija“ u kojoj se nalaze priče spašenih i spasilaca iz naše zemlje. U ovom tekstu se neću obazirati na nacionalnu, versku, polnu ili bilo koju drugu pripadnost ljudi koje ću pomenuti. Mislim da nam je to velika lekcija iz tog krvavog rata koju bi trebalo već jednom da naučimo. Knjigu koja priča priče o preživljavanju u ovoj državi tokom Hitlerovog pokolja sam pročitala i preporučujem je svima koji žele da postanu bolji ljudi s manje predrasuda, i mogućnosti da se njima manipuliše zarad politike.
Odabir ljudi o kojima pišem nije vezan za knjigu, ali morala sam da je spomenem kao značajno, poučno i istorijski korisno štivo. Da li ste znali ko je bio Nikolas Vinton? Ja do skoro nisam i mislim da sam propustila jednu važnu lekciju u životu, ali čovek uči dok je živ, pa sam mislila da mi nije kasno i našla knjigu koju sam na početku spomenula. Pomoći danas u koliko – toliko slobodnom svetu gde ti sto dinara kredita koji potrošiš da bi pomogao nekome da plati operaciju ne znači mnogo, ali to je dobrota, lep gest i svaka čast na tome. Dinar po dinar – kuća, to je tačno, ali tačno je i ovo što sledi u nastavku teksta! Pomoći nekome 1938. i 1939. godine i to ne bilo kome, već jevrejskoj deci švercujući ih kroz Nemačku da bi ih spasio empatija je ona prava, bezgranična koju nije moguće ignorisati ni pored toga što ti je glava u torbi zato što pomažeš.
Gospodin Nikolas Vinton je uradio baš to – Pratio je svoju empatiju i tako spasio živote deci koje je bilo, kako se piše, oko 700. Nikolas je planirao da ode na skijanje, ali je odustao od toga i na poziv svog prijatelja otišao u Prag gde počinje njegovo najveće životno delo. Sam je napravio organizaciju za evakuaciju dece i pisao Americi i Engleskoj, ali SAD ga je odbila uz obrazloženje da oni nemaju uslova. Engleska je pristala uz uslov da Nikolas pronađe porodice deci. Uspeo je čak da obezbedi i bezbedan prolaz plombiranih vozova kroz Hitlerovu Nemačku. Nakon što je uspeo to da uradi i da obezbedi smeštaj deci, tražili su i putne isprave, pa ih je Nikolas falsifikovao. Osam vozova sa decom je krenulo, ali deveti nije i većina dece koja su bila u njemu nije doživelo kraj rata. Kada je preuzeo poslednji orden u svom životu gospodin Nikolas je rekao: „Na neki način nije trebalo da živim tako dugo da dam priliku svim tim ljudima da preuveličavaju to što sam napravio, čini mi se, pre 100 godina. Ja sam samo imao sreće da budem u pravo vreme na pravom mestu“
Nikolas je od kraljice Elizabete dobio orden za svoj podvig koji je od žene skrivao skoro pedeset godina. Zapravo, ne bi se ni saznalo da je organizovao i poštedeo živote deci da njegova žena nije otkrila sve. Sređivajući tavan našla je svesku u kojoj su bili podaci o deci. BBC je u jednoj emisiji Nikolasu priredio iznenađenje ubacivši ga među „svoju“ decu, to jest, među ljude koje je spasio sigurne smrti kad su bili deca. Kasnije su mu, naravno, otkrili ko su ta deca i ne mogu čak ni da zamislim kako se osećao ovaj čovek u tim minutima. Kasnije su snimljena i tri dokumentarna filma o njemu. Dobio je više ordenja, nagrada i ako me informacije ne varaju, spomenik. Umro je u 106. godini života kao heroj, primer svima nama. Umro je kao čovek, kao dokaz da ljudskost nema granice kao što ih imaju zemlje i usijane glave koje bi se samo uništavale.
„Akcija Diane Budisavljević“ se zbila na ovim prostorima i jedna je od najvećih, najuspešnijih koja je postojala tokom rata. Diana Obekser rođena je i odrasla u Inzbruku koji je danas peti po veličini grad u Austriji. Udala se i svoj život provela sa doktorem Budisavljevićem, hirurgom. Tokom drugog svetskog rata živela je i radila u Zagrebu sa suprugom. Ova žena je „izvlačila“ decu iz logora širom Hrvatske. Sa svojim saradnicima ova žena je organizovala transporte, smeštaj, odeću i hranu deci koju je uspela da izbavi od sigurne smrti koja je vrebala u koncentracionim logorima. Vodila je računa i o identitetima dece koju su majke predale u njene ruke tokom poseta logorima, pa je imala arhivu sa fotografijama i podacima koja je bila organizovanija i tačnija od bilo koje druge arhive ostalih organizacija, pa čak i ministarstva.
To je uspela da uradi zato što je u „Akciju“ ušla srcem i maksimalno se brinula o toj deci od transporta u kojima je učestvovala posredno i neposredno – do jasnog odbijanja da se akcija prikloni bilo kojoj organizaciji ili partiji koja se u to vreme bavila sličnim projektima. U svom dnevniku ova žena je iznela činjenice. Ogradivši se od patetike i žalopojki pomogla je kako sebi – tako i ostalima da shvate šta je tačno radila. „Akcija“ je bila usredsređena na pomoć pravoslavnoj deci, ali je Diana pravila i izuzetke, pa je pomagala koliko je mogla svima onima kojima je pomoć bila neophodna, i kojima je njena akcija mogla da je pruži. Sarađivala je sa drugim organizacijama i pod njihovim pokroviteljstvom uradila neke stvari, ali se trudila da zadrži samostalnost, smisao i cilj svoje akcije.
U moru spletki, straha, zaraćenih strana, sukobljenih mišljenja i različitih interesa ova žena je plivala čak i onda kad je zdravlje gubila dok je pomagala drugima. Uspešno je boksovala sa birokratijom, ali i sa ljudima. Stavila je svoje ime, adresu i broj ispred samoinicijativnog kucanja na vrata, ulaska u logore i zahtevanja da joj se predaju napuštena deca, i deca izgladnelih majki kojima je uspevala da ulije poverenje. Nakon rata joj je bila oduzeta sva dokumentacija o deci i to ju je jako pogodilo, a kako i ne bi? Ljudi koji su se vraćali sa prinudnog rada i iz logora su najčešće kucali na njena vrata zato što su čuli da ima najprecizniju arhivu, a ona više nije mogla da im pomogne, da uradi ono zbog čega je ta arhiva postojala, da spoji decu s pravim roditeljima.
Nikada više o ratu nije govorila i nije se oporavila od svega što je videla, doživela i preživela tokom tih godina. Diana je umrla, a da nikakvu zahvalnost od čovečanstva za života nije dobila, čak je i bila ponižena time što joj je zabranjen pristup arhivi koju je stvorila. Srbija ne zna za nju, javnost to ne zanima. Tek nedavno je počelo da se piše i priča o ovoj ženi, ali veliko izdanje njenog dnevnika nikada nije ugledalo svetlost dana zato što i danas cenzura radi svoj posao. Broj dece koju je spasila je, sigurno, veći od deset hiljada, ali niko nije nikada objavio tačne podatke i to je razlog više za sramotu svih nas, njih, ovih i onih koji živimo i postojimo na ovoj zemlji. Tek nedavno su ulice i parkovi počeli da se kite imenom ove žene. Pre nije bila „moderna“, zato što se za života nije uklapala u režime i nije pripadala nikakvim postojećim kalupima.
Ne mogu ni sad da je ukalupe, dobro je sebe oblikovala i bila do kraja od najčvršćeg, altruističkog materijala. To je mnogima smetalo, žena, pa još austrijanka, a ne neka „naša…“ Međutim, jedna žena se potrudila da ispravi to i prevela je njen dnevnik koji je, čini mi se, izdat 2003. godine na ovim prostorima prvi put. Nakon toga su se rodile nove ideje, a Diana polako dobija zasluženu medijsku pažnju i počast. Radi se na dokumentarno-igranom filmu koji jedva čekam. Austrijanac, njen sunarodnik je napisao romansiranu biografsku knjigu „ Dianina lista“, a Boško Lomović je napisao: „Knjigu o Diani Budisavljević“, Srpsko narodno veće iz Hrvatske ustanovilo je plaketu koja nosi ime Diane Budisavljević, a kojom će svake godine na Badnji dan biti dodeljeno priznanje za humanost pojedincima ili organizacijama.
Posthumno je odlikovana zlatnom medaljom „Miloš Obilić“ koja se dodeljuje za hrabrost i prva je dobitnica novog odlikovanja Srpske pravoslavne crkve „Carica Milica“.
Hrabrost, delovanje, odanost i snalažljivost žene koja se zvala Irena Sendler pokazuju šta znači biti čovek koji razmišlja svojom glavom i radi onako – kako mu savest govori. Irena je pod kapom zdravstvene radnice krila glavu koja pomaže više no što bi smela. Više od 2500 dece je „prošvercovala“ iz Varšavskog geta. Pronašla im je siguran smeštaj u kojem su dočekali kraj rata preko prijatelja iz centra za socijalni rad i preko pokreta otpora koji su pomogli u pravljenju novih, privremenih identiteta. Irena je decu krijumčarila iznoseći ih u torbi, a sa sobom je vodila i psa koji je bio dresiran da laje dok ulazi u geto i dok izlazi iz njega kako se plač male dece ne bi čuo.
Bilo je nemoguće švercovati veću decu u torbi, pa ih je krijumčarila u kesama za đubre, vrećama za samrtnike i drugim stvarima u kojima je mogla da ih „kamuflira“, a da njena stvarna namera ne bude otkrivena. Zanimljiva je činjenica da su Ireni često pomagale verske organizacije, sirotišta i druge ustanove u kojima su deca smeštana dok ne nađu novi dom ili dok se ne budu osamostalila i porasla. Ova žena je zapisivala podatke o deci i papire sa pravim, odnosno, lažnim identitetima stavila u jednu teglu, pa je zakopala ispod jabukovog drveta u komšijskom dvorištu koje se nalazilo preko puta nemačkih baraka. Brzo su nacisti saznali šta je ova hrabra žena pred njihovim nosevima radila, pa su je sprečili u spašavanju još mladih života tako što su je uhapsili i mučili da bi joj se osvetili zato što nije bila pokorna sluškinja režima, ali i da bi od nje dobili podatke o deci i njihovim novim porodicama, odnosno, njenim saradnicima, pomoćnicima, saučesnicima.
Bila je izgladnjivana, tučena, omalovažavana i za sva vremena izranjavana, ali nikoga nije odala. Imena njenih saradnika nisu otkrivena kada su joj polomili obe ruke i noge, pa čak ni kad je trebalo da je ubiju. Jedan član pokreta otpora je platio njenu glavu, pa je nakon toga uspela da pobegne iz zatvora, ali su je kasnije nacisti progonili. Želela je, kao i mnogi drugi koji su pomagali deci da ih nakon rata vrati njihovim porodicama, ali to nije bilo moguće zato što je većina tih ljudi izgubila život u logorima, pa i mogućnost da se sretne sa svojim potomcima koji su zahvaljujući velikodušnim, hrabrim strancima preživeli. „Jolanta“, tako joj je bilo šifrovano ime pod kojim je bila poznata, je nakon rata s pravim identitetom i bez potrebe da se krije odlikovana za ratne napore. Nikada nije priznavala da je heroj čovečanstva i za nju šira javnost, verovatno, ne bi ni saznala da nekoliko studentkinja nisu pisale rad pod nazivom „Drugi Šindleri“.
Dobila je priznanje od Jad Vašema. Postala je 1991. godine počasna građanka države Izrael i mnoge jevrejske organizacije su joj dodelile razna priznanja kojima su ljudi hteli da joj se zahvale. 2003. godine uručen joj je i najveći poljski orden Belog orla. Iste godine je dobila i nagradu „Jan Karski“ koja se dodeljuje za hrabrost. Postala je zvanično heroj Poljske i mnoge škole nose njeno ime. 2009. godine je snimljen film o njenom životu koji se zove „Hrabro srce Irene Sendlerove“. Bila je nominovana za Nobelovu nagradu, ali je nije dobila. Njena najpoznatija izjava koja je čini još većom, ali skromnom i prisebnom ženom za primer glasi: „Svako dete koje je spaseno uz moju i pomoć svih divnih, tajnih kurira koji danas nisu više živi je opravdanje mog postojanja na Zemlji, a ne nešto zbog čega bih bila slavna“ Ova dama je doživela duboku starost i preminula želeći da je učinila više.
O ovakvim ljudima bi trebalo pisati, pričati… Na njih bi se trebalo ugledati, a ne na starlete, mafijaše, zavisnike, pevače, pevačice, vucibatine koje mlate praznu slamu i hlade se lepezom dok se slikaju po stoti put današnjeg dana za Instagram. Muškarci i žene poput gospođe Sendler, gospodina Nikolasa i gospođe Budisavljevićeve su očevi i majke čovečanstva, dobri primeri, veliki i nesebični ljudi. O njima bi trebalo snimati filmove, emisije i pisati knjige, ali ne samo zato što oni to zaslužuju, već i zato što nam svojim primerima pokazuju šta znači biti čovek, kakvi bi trebalo da budemo svi mi koji imamo priliku da učimo od njih.
Njihove životne priče nam pripovedaju o tome da ratovi prolaze, ali dela ostaju i da bi zato trebalo biti čovek pre svega, i pružiti ruku drugome čoveku kad je ugrožen bez obzira na etikete koje politika, moderno društvo ili nešto treće pokušava da nam nametne. Ovi i mnogi drugi nesebični ljudi su svetli primeri tamnog vremena zbog kojih budućnost nije izgubljena, ako se iz prošlosti uči.
Autor: Milica Janković
Foto-izvor: Wikipedija
