Interjvu: Jelena Šestović – „Nije sve u oskudnom oblačenju i atraktivnosti“

Našim dragim čitaocima donosimo još jedan intervju! 🙂 „Čupava Keleraba“ imala je priliku da razgovara sa Jelenom Šestović, jednom sasvim, kako ona kaže, običnom devojkom. Jelena se bavi pisanjem kratkih misli koje objavljuje na svom Fejsbuk profilu i u njima iznosi lične stavove o društvu i vremenu u kojem živi.

Njen izraz je kratak, a samim tim i efektan, te možemo očitati niz varijacija na različite teme. No, ovoga puta ćemo peskočiti opširniji uvodni deo, kojem pribegavamo u predstavljanju (mladih) kreativaca na našem sajtu, stoga krećemo in medias res. Uživajte. 🙂

 

Reci nam nešto više o sebi. 🙂 Čime se baviš, kakvi su tvoji stavovi o životu i šta voliš da radiš u slobodno vreme?

Ja sam Jelena, jedna sasvim obicna devojka, koja je odrasla na selu, i koja je dok su njeni vršnjaci izlazili subotom, sedela kod kuće i čitala. Nisam baš druželjubiva osoba, ali volim ljude, i nekad mi zaista prijaju. Ja se i dalje tražim u ovom svetu, i nekad pomislim da me je tamo neko iz nekog levog veka bacio u ovaj i rekao: „Mala, snalazi se.“. I baš zbog te stvari, vodim svakodnevno borbe, pokušavam da se pomirim sa svim oko sebe, da se na neki način uklopim, i postanem deo nečega… Sa tom mojom obicnošcu, koju sam na pocetku spomenula, ide i to da sam vrlo teška osoba koja voli jednostavne stvari, i sitnice koje su, smatram, temelji života. Ne volim buku, ne volim gužvu, ne volim ništa što se mora, ništa što drugi očekuju, pa zato često u meni proradi revolt, koji me održava, i daje mi tu neku živost, da se izborim sa svakim problemom i svakom preprekom u životu. Kako u detinjstvu, tako i sad nailazim na nerazumevanje, koje me ne dotiče, ali me baci u neko razmišljanje. U sitnim satima kada sve stoji, samo moj mozak vrti neke filmove. Ja sam maher u tome da ostavim pogrešan utisak, pa ljudi pomisle da sam sve i svašta, samo ne i obična devojka, možda se to desi i sad, što ne bih volela… 🙂

Odrasla sam sa babom i dedom, majka je naravno bila odsutna često, jer je radila, i smatram da su njih dvoje uticali da budem ovakva kakva sam sad. Ne mogu i ne želim da pričam o svojoj dobroti, jer bi bilo ljigavo, niti smatram da čovek treba da priča o tome, to je već posao onih ljudi koji su oko njega, ali mogu da kažem da sam uvek iskrena. Ne volim foliranje, a toga i previše ima u ovo današnje vreme, može se naći u svakoj sferi, na svakom mestu, i takvim ljudima nikako ne poželim prijatnu dobrodošlicu u svom životu.

Pokušavam da budem čovek. Kad kažem pokušavam, to znači da niko ne može da uradi jednu dobru stvar i da se smatra dobrim čovekom, jer ispiti ljudskosti traju čitav život, i nije dovoljna jedna stvar, već jedan život. Svaki dan je šansa da to ostaneš, i svaki dan je šansa da od toga odustaneš… Ne želim uspeh po svaku cenu, kao što mnoge devojke žele, jer ne bih ni za šta dala svoj obraz i dostojanstvo, niti pristojnost koju posedujem. Zato će možda i sve ovo što pišem i što sam pisala ostati samo na Fejsbuku, i da tako i bude, neću se žaliti. Nikada nisam pisala zbog lajkova, zahteva, komentara, pisala sam, jer se u tim trenucima lepo osećam.

Sve ono što nisam imala kome da kažem, i sve svoje tinejdžerske muke, preživela sam pomocu pisanja, i to će, bez obzira na rezultate, ostati moj pobednički gol.

 

Pod okrilje kog žanra bi se moglo svrstati ono što pišeš?

Nikada nisam obraćala pažnju kojoj strani pripada ono što pišem, ali prvo sam pisala ljubavnu poeziju, kasnije sam se posvetila pisanju nekih životnih stvari. Mislim da mnogo filozofiram, i da to i može da spada u „misli proživljenog“. Sve ove misli koje objavljujem su iskustvo. Nikada nisam pisala napamet, uvek je to plod mog življenja. Pišem i neka svoja lična mišljenja, protivnik sam ovih urbanih stvari koje haraju svuda oko nas, pa se lako može reći i da sam hejter… No, jednom mi se javila jedna srednjoškolka, koja mi je napisala da voli da čita ono što objavljujem, i da je iz toga naučila mnogo. A to mi je i bio cilj.

Nije sve u tome da se obučeš oskudno, i nije sve u atraktivnosti. Tako da sam svoje pisanje iskoristila i u te svrhe, da govorim svoja mišljenja, da pljunem na sve ono što danas prolazi, i da tamo neko, jednom, nekad, shvati ono o čemu pričam. Nemam ambiciju da menjam svet, imam samo ambiciju da pišem i govorim, u nadi da će to dopreti do nekog, to je sve.

Volim reči. Snaga reči može mnogo toga da učini, zato im se i divim, i volim da ih oblikujem, da ih sklapam, da sastavim nešto, što ima smisla, ne misleći kojem žanru to pripada. Volim slobodu izražavanja, slobodu življenja i slobodu reči. 🙂

 

Da li si imala prilike da negde objavljuješ ili pak javno čitaš svoje stvaralaštvo?

Nisam objavljivala nigde, doduše imala sam neke ponude, ali su se one kosile sa onim o čemu pričam, pa je to prošlo neuspešno. Ali sam sa petnaest godina bila na festivalu poezije. I govorila sam svoju pesmu, pred nekim poznatim pesnicima i umetnicima. Iz tog vremena pamtim Ršumovićev zagrljaj i čestitke, i to mi je zaista ostalo u lepom sećanju, jer sam na početku svog pisanja, te 2005. godine iznad stola imala zalepljen poster Ršumovića… I sve se eto baš povezalo.

 

Odakle crpiš energiju i inspiraciju za ono što pišeš?

Inspiraciju crpim iz svakodnevnog života. Ona prosto dođe, odjednom, kad sam u prevozu, ili dok gledam film, ili dok pijem kafu, nikada ne pišem na silu, niti se mučim da doprem do tog stanja, da mogu da se ispišem. Volim tu neočekivanost. Kada mi dođe, zapišem i to na taj način ide. Naravno, kao i mnogima, najveća inspiracija mi dolazi onda kada sam zbog nečeg tužna, tada ostaje sa mnom do sitnih sati, pa se družimo kao dva stara prijatelja. Puštam da sve ide svojim tokom, da teče lagano kao reka, to radim i u drugim stvarima što se tiče svog života. Ne može se brže od života, niti se može brže od sebe.

Nekad sam je čekala nestrpljivo i bila ljuta zašto je nema kad meni odgovara, sada već shvatam kako to funkcioniše, zato i nisam preopterećena objavljivanjem na Fejsbuku, nekad prođu i dani, a da ništa ne objavim…

Za sve postoji vreme, tako je to i za reč. Dok se ne pojavi moj niz reči, ja se bavim čitanjem tuđih nizova.

 

Da li si se nekada oprobala u dužim književnim vrstama, poput romana ili pripovetke?

Bilo je i takvih pokušaja, ali cenim da još uvek nije došlo vreme za roman. Kao što rekoh, bilo je pokušaja, ali su mi oni samo govorili da sačekam. Sebe vidim kao nekog ko piše. I ko će pisati. Ali čekam onaj osećaj, nadahnuće, onaj tren zlata vredan…

Oduvek sve radim po osećaju, tako će biti i ovaj put. Ne želim da pišem eto tek tako, želim jednom da objavim nešto zaista vredno, da to bude ako ne moj maksimum, barem početak maksimuma.

 

Koliko je preporučljivo da pisanje i generalno umetnost bude socijalno angažovana i prati političke i istorijske tokove?

Danas se mnogo govori o politici, i ona je postala i glavna tema društvenih mreža, postala je i sastavni deo razgovora. Svako danas komentariše naše stanje u državi, koje je naravno produkt rada, tačnije nerada politicara, i od politike niti od istorije ne možemo pobeci, ali mislim da ne bi trebalo da takvim prljavim pričama umrljamo čistu tkaninu koju nosi umetnost. Znamo da je politika kurva, i da je danas toliko priča koje dosežu do nje, da je mnogima, čini mi se i dosadna ta tema, jer je uvek prisutno ono pljuvanje, vređanje. Umetnost je uzvišenje, umetnost je spektar najlepših boja, tako da, ne bih mešala politiku u to.

 

Šta možemo očekivati u budućnosti po pitanju tvoga pisanja?

Da sabotiram Zoranaah i postanem Jelenaah… Šalim se. 🙂  Pa više pisanja. Još uvek nisam ništa posebno postigla, i nisam dala sve ono što imam u duši, ali očekujem od sebe da to promenim, jer pisanje je nešto što volim da radim, nebitno je da li je to poezija, misao, priča, bitni su ti trenuci u kojima zadirem u dušu i to delim sa ljudima.

Bitan mi je i jedan čovek. Nisam od onih koji svoj ego hrane lajkovima, bitan je osecaj.

Posle neke moje objavljene rečenice, neko se javi pa kaže „e ovo je došlo u pravi trenutak“, i mene to obraduje i zaista se lepo osecam, jer prosto ispada da si tamo nekom pomogao samo jednim klikom.

Nastojaću da počnem ozbiljnije da postojim u svom pisanju, jer je to jedino što istinski želim.

A svako će naći nešto za sebe, u svemu tome.

 

„Čupava Keleraba“ vam na kraju, umesto zaključka, svesrdno predlaže da posetite Fejsbuk profil Jelene Šestović i na taj način se još bilže upoznate sa kreativnostima koje stvara. 🙂

Autor: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment