„Čupava Keleraba“ je u protekloj godini imala prilike da razgovara sa mnoštvom sjajnih i kvalitetnih kreativaca, naročito onih pesničke orijentacije. Velika većina je potpuno neafirmisana i slabo poznata domaćim pesničkim krugovima, pa i široj javnosti. No, upravo oni svedoče da ova zemlja ima šta da ponudi, samo je pitanje na koji način dopreti do vrha medisjke pažnje.
Internet sadrži raznovsnu ponudu sajtova i za svakoga se može naći po nešto, pa tako i na polju kulture postoji širok dijapazon mogućnosti, ali ponekada nije dovoljno samo poslati tekst ili napraviti sajt i čekati da se bude primećen, jer je teško isplivati u grotlu medijskog lična kulture. S druge strane, javlja se i velika razuđenost sajtova slične sadržine stoga je potrebno (p)ostati povezan sa mnoštvom kreativnih ljudi, a afirmacija bi trebalo doći spontano.
Naša sagovornica Ivana Pantelić, između ostalog, govori o svojim iskustvima koja su vezana sa sajtove koji se bave afirmacijom kulture, a ono što se može zaključiti je da je situacija prilično „šarena“.
Čupava Keleraba: Ivana, predstavi se našim čitaocima – šta radiš i čime se baviš u slobodno vreme?
Ivana Pantelić: Zovem se Ivana Pantelić, studiram srpsku književnost i jezik, trenutno sam četvrta godina. Bavim se pisanjem poezije, u poslednje vreme sam počela pisati tekstove koji su pretežno lirski zapisi tako da možda u budućnosti počnem i to da pišem, ali je poezija svakako moja prva i najveća ljubav.
Č. K.: Od kada pišeš i gde si sve imala prilike da objavljuješ/čitaš svoju poeziju?
I. P.: Prvu pesmu sam napisala, čini mi se, u trećem razredu osnovne škole na temu prirode, to mi je jedna jako draga pesma i od tada pišem. Tada sam dobila pohvale na račun pisanja i bilo mi je drago zbog toga. Prilično lako sam sastavljala ritmične pesme – koje se rimuju, meni je sve to bilo simpatično. Dok sam bila u osnovnoj školi čak su mi mama i tata objavili dve zbirke dečje poezije s tim što to nigde nije zavedeno, to je, eto, naše. Prosto, toga nigde nema u bibliotekama ili kada se na internetu kuca jednostavno nije zabeleženo.
Č. K.: Čekaj, te zbirke su kao „privatne“ ili?
I. P.: Da, štampane su u našoj štampariji i mi smo ih delili kome smo hteli, odnosno onome ko je hteo da ih ima, ali to negde tamo postoji i mogla bih se time pozabaviti kada budem malo starija, da to preuredim. To je pisalo dete i baš je zanimljivo zato što je za decu, ali trenutno nemam planove da se bavim dečjom književnošću, mada mislim da bih mogla od toga nešto da uradim.
Nisam pisala baš kontinuirano sve vreme, ali sam pisala gotovo uvek. U početku sam pisala samo za sebe, mislila sam da to neću nigde objavljivati dok u drugoj/trećoj godini fakulteta nisam shvatila da bih to želela da podelim sa drugim ljudima. Da neko drugi to pročita, jer možda se nekome dopadne, možda neko pronađe deo sebe, deo svog života u tome. Meni je drago kada se ljudi nađu, kada osete emocije koje sam i ja osetila. Na trećoj godini fakulteta dobila sam ideju da se obratim našem asistentu Goranu Korunoviću.
Č. K.: On je inače i naš savremeni pisac.
I. P.: Da, ono što sam pročitala od njegove poezije mi se jako dopalo, a i on ima otvoreniji pristup i studenti mogu da mu se obrate ako imaju određene nedoumice. Tako da sam mu ja poslala nekoliko pesama i imam jako pozitivno iskustvo. To nije bila ni čista pohvala, ni čista kritika, on je ukazao na to šta bi trebalo da se izmeni, ali me je veoma motivisao i veoma su mi značili ti razgovori sa njim zato što je na neki način bio vetar u leđa. Znao je šta treba da kaže i kao da je osećao šta mi to treba da čujem, tako da mi je to mnogo značilo. Ja sam se na neki način otvorila i počela sam da tražim ljude koji bi, eto, mogli nešto da mi objave. Na taj način sam sasvim spontano došla do magazina „Youth NOW“ koga čine mladi motivisani ljudi, koji žele da nešto promene u ovom svetu. Tamo imam svoj kutak – „Žmurke sa životom“ po prvoj pesmi koja je tamo objavljena. Pesma nema svoj naslov, ali bi se mogla tako zvati.
Č. K.: Ti tamo imaš svoju rubriku?
I. P.: Da.
Č. K.: Pohvale za njih! 🙂
I. P.: Oni su skroz fini ljudi koji žele da izađu u susret. Pisala sam i tekstove novinarskog karaktera. Volela bih i time da se bavim iz hobija – da uradim neki intervju ili pišem o temama koje su vezane za mlade. Za „Youth NOW“ ujedno pišem i prikaze umetničkih dela.
Č. K.: Nisam znala da tu imaš rubriku, to je baš lepo. Nego, da li si imala prilike da čitaš svoju poeziju na određenim skupovima, pošto i sama kažeš da, sem te dve zbirke dečje poezije, imaš iza sebe objavljivane pesme na portalima, stoga me zanima da li si još negde izlagala ono što je vezano za tvoju poeziju?
I. P.: Nisam, jer još uvek nisam pronašla ljude koji bi me usmerili ka tome, ali bih naravno volela. Jedino smo imali poetske večeri na fakultetu, pa sam učestovala na jednoj od njih, ali to je to. Inače, učestvovala sam i na festivalu „Dev9t“, i to sam bila u najužem izbroru – moja interpretacija išla je za vreme izložbe slika.
Č. K.: Ovo pitanje postavljam mladim pesnicima koji su još u povoju (smeh). Vezano je za afirmaciju, jer svako ima različita iskustva. Kako se proces afrimacije uspostavlja, na koji način doći do tih ljudi o kojima govoriš? Da li čovek treba da formira nešto svoje, pošto, na primer, i ja pišem nešto i eto da li bi sada trebalo formirati neke krugove i kružoke (smeh) ili prosto kucati na sva vrata? Koliko su ljudi koji već imaju neko ime iza sebe raspoloženi za novitete? Kako se zapravo afirmisati?
I. P.: Mislim da ne treba kucati na sva vrata, mislim da treba proceniti gde. Nisam rekla, ali eto jedan tekst mi je objavljen na „Crnoj Ovci“, to je jedan od najčitanijih magazina. Ali recimo, slala sam im svoju poeziju i to nisu objavili. Razumem da im se to nije dopalo, jer kada sam im poslala tekst objavili su jako brzo. Bila sam u kontaktu i sa urednicom magazina „Insp.“ Tarom Đukić i tu je nešto u planu da se objavi i prosto mislim da ne treba kucati na sva vrata već lepo pogledati šta se nudi. Jer na tom internetu bar ima svačega. Ne treba očekivati da je svako raspoložen za komunikaciju, kao što i nije. Ima ljudi kojima se prosto to ne svidi i ne smatraju za shodno da ti daju provratnu informaciju. Gledala sam nešto i u vezi sa konkursima, eto baš na „Konkursi regiona“, ali se nisam previše aktivirala i slala na sve konkurse, pa da govorim o iskustvu. Nisam se ni afirmisala, pa da dam konkretan sud. Za mene je super što sam krenula da objavljujem i putem interneta, jer je do skoro sve to bilo samo u mojim sveskama i dostupno samo onima kojima pročitam. A sada postoji više ljudi koji su upoznati sa mojom poezijom i nadam se da će ih biti još više. Želela bih da objavim svoju knjigu poezije, to je ono što stoji iza svega. Sve je to na internetu vrlo lepo, ali želim da bude i na papiru. Kao što sam upoznala ljude koji su mi pomogli da objavim na internetu svoje pesme, znam da ću upoznati i ljude koji će me uputiti na to da izdam svoju knjigu poezije. Mislim da je dobro da se knjiga izda i na taj nači približi publici.
Č. K.: Nadovezala bih se na to što si rekla za „Crnu Ovcu“ i generalo sajtove slične vrste. Pre nego što sam počela celu ovu priču sa „Čupavom Kelerabom“ imala sam prilike da objavljujem i na drugim sajtovima i sada neko ti objavi ono što pišeš, a neko ne. Meni je bilo čudo, pa čekaj da li je to toliko loše da se nekome dopadne, a nekome ne – nisu mi bila jasna merila. Kada sam osnovala ovaj sajt, ljudi su baš počeli da mi pišu i šalju svoje tekstove. Međutim, ne bih da sada nekoga prozivam – prosto svi čine „Kelerabu“ i oni koji su se našli na njoj i oni koji nisu, ali primera radi, kada sam slala na te portale i konkurse uvek pre toga tekst dam nekome da pročita i to nekome ko se ili bavi književnošću ili ima smisla za književnu estetiku. I njemu se to dopadne. To sam radila jer ne želim da steknem negativnu reputaciju.
Uz dužno poštovanje prema svima, ali meni su stizale pesme na kojima se nije dovoljno radilo i čini mi se da nisu nikome pokazivane pre nego što su poslate. Hoću da kažem, nisam razumela zašto je nešto odbijeno, a nešto nije jer mi se čini kao da već postoje formirani krugovi ljudi koji pišu, bar u mom tom nekom slučaju je bilo. Nije im se dopalo, imaju neke svoje ljude i to je u redu. Ali govorim sada iz tog nekog uredničkog iskustva – ljudi sve i svašta šalju i to nije u skladu sa bilo kakvom estetikom, čak ima i psovki, ali te psovke ne progovaraju iz diskursa Bukovskog, nego se šalje nešto što je totalno banalno.
Ja sam se sada malo raspričala, ali hoću da kažem da sve ima svoje i da je dobro što si se konsultovala sa Korunovićem jer on je već i izgrađen pesnik, a i čovek treba uvek da se konsultuje sa sebi bliskim ljudima i sa nekim ko se i profesionalno bavi time, to je sasvim u redu. E sada, pitanje je kakva su ta merila.
I. P.: Ta merila su dosta subjektivna, ja to shvatam. Jednostavno, nekome se nešto svidi, a neko me se ne svidi, a taj neko odlučuje hoće li to biti objavljeno ili neće. Možda ču i ja u budućnosti imati svoj blog, pošto pored pisanja vodim i Facebook stranicu „Šapat osmeha“ na kojoj objavljujem lične zapise. Za sada ništa ne planiram, ali nikad se ne zna. Meni je u redu što imam „Žmurke sa životom i „Kelerabu“ i nikad se ne zna, možda i na „Crnoj Ovci“ zažive moji tekstovi, to je jako čitan magazin i mislim da je u redu da i tamo šaljem.
Č. K.: Da, naravno i prosto treba slati na sve što je u estetskom smislu vredno. E sada, zanima me odakle crpiš teme, ideje i motive? Koristiš ti i slobodan stih, pa me zanima imaš li rimovane pesme i kako si se odlučila za jednu od te dve vrste stiha?
I. P.: Rimovan stih sam imala negde do srednje škole, odnosno tada sam krenula da ga razlažem i to zato jer me je „kočio“, odnosno nisam mogla dobro pesnički da se izrazim, da kažem sve šta želim i onda sam rešila da se oslobodim. Pri tome su to neki tinejdžerski dani kada ti je to potrebno, jer želiš da kažeš ono što imaš i ne zanimaju te merila koja se tiču pisanja, a kasnije je to došlo spontano, slobodni stih sam jednostavno razvijala. Što se tiče inspiracije ona je utkana u ono što se događa meni i drugima. Može se pisati i o nečemu što nije proživljeno kroz lični život, ali je proživljeno indirektno. Iako se dogodilo nekom drugom i ti to proživljavaš i onda možeš pisati o tome. Ali živimo u takvom svetu koji je toliko brz i emotivno uzbudljiv, ali i opterećujuć, tako da zaista ima dosta materijala za pisanje. Uglavnom su to subjektivne teme, nešto što tišti mene i ono o čemu ja razmišljam – ono što bih rekla, a ne mogu da kažem. Često je to osećaj koji bih volela da uboličim u reči, mada nije to tako jednostavno.
Pored toga, inspiraciju za pisanje nalazim i u prirodi, ona mi je jako važna. No. inspiracija za pisanje može biti i neko književno delo koje podstiče na razmišljanje i onda se to uobliči u pesmu, te ideje dobiju svoj smisao. Počela sam da pišem i tekstove u kojima samo napišem ono što imam da kažem. U poeziji je to isto tako, moje pesme jesu kraće i jednostavno treba se truditi da se u nekoj kratkoj formi kaže što više. U malo reči se krije dosta značenja, a tekst s druge strane nudi više prostora. S tim što su ti moji tekstovi lirski intonirani, čini se da je to pesma u prozi, dakle i dalje nešto što je vezano za poeziju.
Č. K.: Dakle, slično kao i putopisi Isidore Sekulić (smeh). Zanima me koji su tvoji pesnički uzori, pratiš li našu pesničku tradiciju ili pak stranu? Postoji li neko, eto rekla si da te je Korunović usmerio? Dok sam čitala tvoju poeziju, posebno pesmu „Tiha“, učinilo mi se kao da postoji određena spona sa Popom.
I. P.: To je jako zanimljivo, jer sam ja Popu počela da aktivno da čitam posle te pesme.
Č. K.: Ne, pa u redu, mislim to vreme podražavanja je odavno prošlo, još sa renesansom. Ali u smislu, da li u slobodno vreme čitaš savrmenu poeziju?
I. P.: Svakako. Neki od omiljenih pesnika su mi Miroslav Antić, Dis, Jesenjin, Crnjanski… Nemam jednog uzora, jedno vreme sam dosta čitala Antićeve pesme. Ono što mi se dopada u njima je oslobođena emocija i volela bih da to jednog dana postignem, da to deluje kao da je tako rečeno iako to uglavnom samo tako deluje. Nemam jednog uzora, ali verovatno da se može pronaći uticaj pesnika, ali to se događa nesvesno. Nemam potrebu da podražavam.
Č. K.: Na koji način se u tebi razvila ljubav prema poeziji? Da li je to usko povezano sa onim što studiraš? Uvek volim da pitam zašto to nije baš proza? Šta je prevagnulo da ono što želiš da iskažeš bude utisnuto baš rimama?
I. P.: Nisam o tome ranije mnogo razmišljla, jer mi je nekako prirodno došla, kao da je deo mene. Poezija – zato što može donekle prikazati delove raštrkanih kosmosa, svetova, svih mogućih emocija u nama. Zato sto je zivot. Poezija ima određen emotivni naboj. Proza ima emociju koju razloži na dvesta, trista, hiljadu strana, ali ono što je meni bilo uvek fascinantno da četiri, pet stihova mogu tako jako uticati, bar na mene. Poezija na mene jako utiče, ali to se ne može tek tako zameniti prozom. Mislim, ima pisaca čija bih dela mogla čitati u nedogled – Dostojevski, Selimović, to su prozna dela koja su zaista bezvremena, ali je poezija nešto čemu se uvek vraćam. Poeziju doživljavam kao nešto što ima veliki emotivni naboj. Pesnici su uglavnom sanjari, idealisti koji žive u svojim svetovima, to je nešto u čemu se pronalazim. Meni taj svet prija.
Č. K.: Ako pitaš nekog neafirmisanog pesnika/kreativca o planovima za budućnost veliko je pitanje šta će on imati da ti odgovori. Ali eto, ti si rekla da bi volela da izdaš zbirku poezije, ali konkretno da li češ sada prihvatiti izazov nekog konkursa?
I. P.: Da, naravno pratiću sada konkurse koji se pružaju, što se tiče poezije i pisanja. A što se tiče života, planiram da završim fakultet i da se zaposlim. Jedna od mojih želja je da predajem u školi. Volela bih da podstičem mlade ljude da pišu i da im pokažem koliko je lepo pisati. Mladim kreativnim ljudima je to i potrebno, jer oni bi možda i nešto rekli, ali nisu sigurni kako i na koji način. Često im je potrebna neka vrsta pomoći, a ja bih to volela da im pružim. Takođe, jednog dana bih volela da napravim veb-sajt, koji bi bio posvećen učenicima koji pišu i mislim da se tako nešto može realizovati.
Č. K.: Hoćeš li pre izdavanja zbirke raditi na svom pesničkom proboju? Ako želiš čitanost mora se prvo raditi na afirmaciji.
I. P.: Apsolutno, razmišljam da se obratim nekim ljudima na našem fakultetu ili nekim bibliotekarima.
Č. K.: Nemoj samo našim bibliotekarima. (smeh)
I. P.: Ne, ne našim. (smeh) Pošto sam iz Lazarevca obratila bih se tamo ljudima koji su raspoloženi za rad. Treba biti otvoren, treba sklapati nova poznanstva i biti pozitivan. Treba dopreti do ljudi, jer su oni zatvoreni u neku učmalost i ne znaju šta im neki ljudi mogu ponuditi. Danas ima dosta mladih pisaca i pesnika koji rade i pišu, a ljudi koji nisu u tim krugovima i ne znaju za njih. Treba im dati prostora. Volela bih da se povežem sa ljudima koji pišu i da oformimo neku vrstu društva, ali za sada nemam ništa konretno, premda mislim da bi to bilo sjajno. Bilo bi odlično da se nas nekoliko pozitivnih, otvorenih ljudi nađe, jer ne zna se šta bismo time postigli. Možda ne bismo baš uspeli da promenimo svet, ali sam sigurna da bi ovu svakodnevica učinili malo šarenijom i malo boljom. Mislim da u zatvorenosti nema ničega – meni nije prijalo kada sam pisala samo za sebe, jer sebe treba dati drugima bar kroz reči.
Za kraj ne bismo više ništa dodali, osim toga da uživate u Ivaninoj pesmi. 🙂
TIHA
Da se podele šake
u šake prozračnih
dugih nebesa
i da ne ostane ništa
ništa
do laganog maslačka
koji se otkinut njiše
na dovratku
oljuštene kapije
ništa
do jednog vetra
koji će te dahom buditi
da zasanjaš
ono od čega si davno
nesvesno odustao
ništa
do pritajenog osećaja zvezde
i plamička cveta
na bakinom miljeu
na stolu u tebi
koji je upravo postavila mama
i ti sedaš da pojedeš
nekoliko uzdaha
i popiješ hleb sunca.
Ništa
do jednog najtišeg
ništa.
Autor: Milica Milošević
