Prvi deo teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2016/10/13/koncepcija-broja-tri-u-hazarskom-recniku-milorada-pavica-i/ .
PRIČE O ADAMU
U „Hazarskom rečniku“ postoje i tri priče o Adamu u skladu sa tri knjige od kojih je roman sastavljen. Kako ne bila izneverena koncepcija broja tri u „baroknom“ sloju, pored Avrama Brankovića i Jusufa Masudija, postojao je još jedan istraživač hazarskog pitanja, dubrovački Jevrejin Koen Samuel (Žuta knjiga), nesvakidašnji dvojnik Avrama Brankovića. On je radio na „Hazarskom rečniku“ i nastavljao rad koji je započeo Juda Halevi mnogo vekova pre njega. Branković je Koenovu javu sanjao, a u stvarnosti je živeo njegov san. Ova tri istraživača iz sedamnaestoga veka imali su isti cilj – stvaranje Adama. Kao što je istakla Ala Tatarenko, „prvi roman Milorada Pavića bio je roman o stvaranju „Novog Adama“ – Hazarskog rečnika, obeleženog određenim antropomorfnim karakteristikama (…)“ (Tatarenko, Delić i dr. 2010: 62); S tim u vezi je distinkcija primeraka prema polu, kao što je već naglašeno, o čemu će se govoriti kasnije.
„Priče o Adamu se javljaju u sedamnaestovjekovnom, «baroknom» sloju „Hazarskog rečnika“, povezujući »Zelenu« i »Žutu knjigu« sa «Appendixom I» i preko priče o Petkutinu i Kalini, i tema i junaka iz priče o Adamu iz »Appendixa I« sa «Crvenom knjigom»“. (Delić 1991: 50) Svaka od ove tri knjige predstavlja po jedan veliki ideološki sistem: hrišćanstvo, jevrejstvo i islam; i sve one postoje u naporednom, ali nepomirljivom odnosu zbog čega teže međusobnom isključivanju. Ipak, između njih su uspostavljene čvrste veze koje ukazuju na njihovu pripadnost jednoj celini, jer „tri knjige su tri ravnopravna »glasa«, u neobičnoj «polifonijskoj struktri»; svaki od tih glasova može biti nosilac konačne istine, ali nijedan to uistinu nije.“ (Delić 1991: 91)
Kada je u tekstu prisutno postojanje više svetova, sledi pitanje šta se dešava kada dođe do njihovog međusobnog suprostavljanja, odnosno narušavanja njihovih granica. „Tekstovi koji u sebi postuliraju više mogućih svetova, dovodeći ih u neposrednu vezu na neočekivan način, mimo logike svakodnevnog iskustva, Brajan Mek Hejl imenuje kao heterotopije.“* (Lukić 1992: 1) Ti svetovi su predstavljeni fragmentarno i mogu postojati u isto vreme samo u fiktivnom prostoru književnog teksta. Najbolji primerheterotopije u našoj savremenoj prozi jeste Pavićev „Hazarski rečnik“.
U Crvenoj knjizi umesto priče o Adamu postoji „Povest o Petkutinu i Kalini“ koja je po tematici srodna priči o Adamu, dok u Appendixu I nalazimo priču o Adamu koja jetematikom i likovima u vezi sa Crvenom knjigom – „Kazivanje o Adamu, bratu Hristovom“. Priču je svojom rukom ispisao kir-Avram Branković, po kazivanju Teoktista Nikoljskog. Prema Brankoviću, Adam je „stariji brat Hristov i mlađi brat Sotonin, stvoren od sedam delova (…) Ali se nije mogao pokrenuti dok mu dušu nije udahnuo njegov pravi i drugi otac, Bog. Kada je duša ušla u njega, Adam dodirnu levim palcem svoj desni palac, muškim ženski i ožive. Od dva sveta – nevidljivog, duhovnog, koji je stvorio Bog i vidljivog, materijalnog, koji je stvorio đavo, samo je, dakle Adam čedo oba tvorca i delo oba sveta.“ (Pavić 1988: 281)
Interesantna je kir-Avramova erotologija prema kojoj je eros Sotonino delo i ne postoji iluzija o Adamovom erotskom savršenstvu – Sotona je u Adamovo telo zatvorio dva pala anđela, Adama i Evu, između kojih postoji večno nezasita pohota. (Delić 1991: 146)
Adamova duša se seli u svako ljudsko biće, u svakog njegovog potomka, a umreće onda kada umre njegov poslednji potomak. U Adamu se ponavljaju smrti sve njegove dece – motiv ponavljanja smrti dece u očevoj smrti javlja se na više mesta u „Hazarskom rečniku“. Ovaj motiv se javlja svuda gde se opisuje Brankovićeva smrt. Najpre u razgovoru sa sotonom, Nikonom Sevastom, Branković saznaje koje reči su ozvanjale u uhu njegovog oca u trenutku smrti – „Malo vina, da operem ruke!“ (Pavić 1988: 54) Iste te reči izgovorio je Sabljak-paša u trenucima Brankovićevog umiranja, koji nije umirao samo svojom smrću, već je doživeo još tri smrti – smrti dvojice sinova i smrt dr Isajla Suka, dvadesetovekovnog istraživača hazarskog pitanja. U okviru odrednice „Masudi Jusuf“ postoji „Povest o smrtima dece“ u Zelenoj knjizi, koja je direktno povezana sa sudbinom Avrama Brankovića i njegovim izlaganjem hazarske priče o Adamu.
Adam je vidovit, u čemu je suštinska njegova razlika u odnosu na Sotonu, a preko njega i čovek, u momentima kada u njemu zasvetili Adam, u snovima postaje vidovit. Hazarski rečnici sastavljeni su upravo od tih momenata prosvetljenja u kojima čovek postaje deo Adamovog tela.
„Zato su Hazari tragali za Adamovim telom, zato su ženske i muške knjige hazarskih lovaca na snove značile nešto poput ikone Adamove, pri čemu su ženske knjige obeležavale njegovo telo, a muške krv. (…) Oni su, čak, često slikali dve ikone na kojima nije bilo nikakvog lika, nego dva palca – levi i desni, ženski i muški Adamov palac. Jer svaki deo osvojen u rečenicama mogao se pokrenuti i oživeti tek pošto bi bio izvršen dodir dva prsta, muškog i ženskog.“ (Pavić 1988: 283)
Dodir muškog i ženskog prsta koji može oživeti deo Adama predstavlja erotsko-mitski čin koji su doživeli dr Šulc i dr Muavija, dvadesetovekovni istraživači hazarskog pitanja, u trenutku otkrića Hazarskih beseda, jer su deo Adamovog tela izgradili iz svojih prstiju. Taj trenutak doneo je sjedinjenje mita o Erosu, ukorenjenog u platonskoj erotologiji, sa mitom Adamu.
U Crvenoj knjizi se nalazi Povest o „Petkutinu i Kalini“, koja je zapravo prilagođena za potrebe romana Pavićeva ranija priča„Cvetna groznica“ (Gvozdena zavesa, Matica srpska, Novi Sad 1989). „Povest o Petkutinu i Kalini“ je priča o stvaranju trećeg Avramovog sina koji nije imao majku i za kog niko nije znao. „Branković ga je stvorio od blata i pročitao četrdeseti psalm da ga pokrene i udahne mu život.“ (Pavić 1988: 39) Petkutinovo telo stvorio je onako kako je Sotona mesio Adamovo telo, a Bog mu je udahnuo dušu. Ako broj tri sintetizuje trojedinstvo živog bića u kom je on rezultat spoja jedan i dva, odnosno neba i zemlje, u ovom slučaju produkt takvog spoja je Petkutin. Pretostavku da Petkutin nije zaista njegov sin potvrđuje podatak da kir-Avrama u trenutku svoje smrti nije sanjao smrt svog posinka. Stvaranjem Petkutina, Branković je započeo svoj eksperiment. Kako Petkutin poput Adama ima satansku i božansku komponentu, Branković mu je namenio da boluje od cvetne groznice, prolećne bolesti, i tako ga učinio sličnijim živim bićima.
Pored biblijskih, Pavić u ovu priču uključuje i antičke motive – ustajanje mrtvih na miris krvi nagovešteno je heksametrima koje naizmenično čitaju Petkutin i njegova žena, Kalina. Takođe, prostor tragedije zaljubljenog para je antičko pozorište. Njihova ljubav se završila u rimskom teatru, gde se zbog cvetne groznice, koja izaziva kijanje, Petkutin posekao, a potekla krv je isprovocirala mrtve Rimljane koji su rastrgli Kalinu. Osetivši Kalinin duh, Petkutin se sam posekao i izazvao Kalinin duh koji je rastrgao i njega. „Istog dana kada se ovo dogodilo sa Petkutinom, kir Avram Branković zapisao je sledeće reči: Opit sa Petkutinom uspešno je okončan. On je tako savršeno odigrao svoju ulogu da je obmanuo i žive i mrtve. Sad mogu da pređem na teži deo zadatka. Sa malog na veliki pokušaj. Sa čoveka na Adama.“ (Pavić 1988: 46) Stvoriti Adama podrazumevalo je sastaviti „Hazarski rečnik“. Tako je Branković počeo da narušava dela Božija i ogrešio se o prirodne i ljudske zakone. Njegov, Masudijev i Koenov rad na rekonstruisanju prvog izdanja „Hazarskog rečnika“, odnosno stvaranju Adama nisu bezgrešni.
Posebna odrednica u Žutoj knjizi postoji o dvojniku Avrama Brankovića, Samuelu Koenu. Njega Branković označava kao „kuros“, što na grčkom znači dečak. „Kuros“ mu se javlja samo u snovima, od njega je naučio da čita sa desna na levo i snove sanja od kraja ka početku. Sanjajući ga i sam je postao mlađi i vremenom je počeo da se pretvara u svog dvojnika samo dok spava, čak je prestao i da hramlje u snovima; zato je Koen hramljao na jednu nogu dok se ne odmori od snova. Jedna slika iz sna biće slutnjom preneta u stvarnost – Koen će od jezuita pokušati da sazna ime hrišćanskog misionara koji je živeo pre njega osam vekova, što predstavlja početak istraživanja hazarskog pitanja.
Koenov rad na „Hazarskom rečniku“ otkriven je nakon što je proteran iz Dubrovnika, jer je prekršio zakon koji zabranjuje mešanje hrišćana i Jevreja u vreme poklada. Pregledajući knjige i hartije koje su pronašli u Koenovom prebivalištu, čelnici jevrejskog geta i neka vrsta duhovnog suda, rabin Abraham Papo i Isak Nehama, čuli su da se knjige međusobno prepiru i primetili troglasni plač plamenova jedne svetiljke „a taj plač znači da su se Koenove duše zavadile oko onih vrećica s rukopisima. U jednoj od navlaka s Koenovim rukopisima bila je beleška pod naslovom „Zapis o Adamu Kadmonu“, koji unekoliko replicira „Povest o Petkutinu i Kalini“ iz odrednice „Branković Avram“ u Crvenoj knjizi.“ (Pijanović 1998: 163).
Iz „Zapisa o Adamu Kadmonu“ već prva rečenica pruža saznanja da su Hazari u snovima ljudi videli slova i tragali u njima za pračovekom, predvečnim Adamom Kadmonom, koji je bio i čovek i žena – momenat dvopolnosti i ovde je prisutan. Težište ove priče je na mitskoj predstavi o jeziku i slovima, jer Hazari „verovali su da svakom čoveku pripada po jedno slovo od slova azbuke i da svako od tih slova predstavlja deo tela Adama Kadmona na zemlji i da se u snovima ljudi ta slova kombinuju i oživljavaju Adamovo telo.“ (Pavić 1988: 222)
Prema ovakvoj interpretaciji hazarskog verovanja, smatrali su da božanskom pripadaju glagoli, a ljudskom imenice i tu podelu doživljavali kao granicu između božanskog i ljudskog jezika. Nebeska slova nalaze se u snovima, a zemaljska na javi. Koen shvata da su ljudske moći ograničene i da će njegov rečnik biti urađen prema imenicama, zbog čega oseća potrebu za susretom sa drugom dvojicom istraživača hazarskog pitanja u sedamnaestom veku. „Za mitsku knjigu o stvaranju svijeta su potrebna trojica.“ (Delić 1991: 145) Tu potrebu Koen oseća kao nesaglasnost tri duše koje se bore u njemu. On traga za nebeskom azbukom od čijih će slova sastaviti Hazarski rečnik i tako načiniti Adamovo telo na zemlji.
„Ako je Brankovićev Petkutin, stvoren od blata, prvi stepen demonsko-demijurške igre, a Koenov naum da od slova sazda svet njen drugi stepen, onda treći stepen zumne satanske gradacije nužno mora ishodovati projektom čitača snova. Ta evolutivna vertikala konstituiše se u narativnoj liniji koja priču o Adamu vraća iz Žute u Zelenu knjigu, vraća je zapravo u odrednicu sa oznakom „Jusuf Masudi““. (Pijanović 1998: 164-165)
„Jusuf Masudi“ je odrednica u Zelenoj knjizi pod kojom se nalazi „Povest o Adamu Ruhaniju“. Masudi je lovac na snove koji, kada saznaje za priču o Adamu, počinje da istražuje hazarske tajne i traga za dvema osobama koje se međusobno sanjaju, Avramom Brankovićem i Samuelom Koenom. On ide tragom „Povesti o Adamu Ruhaniju“ prema kojoj „ako bi se sastavili svi ljudski snovi dobio bi se jedan ogroman čovek, jedno ljudsko biće veličine kontinenta. I to ne bi bio bilo koji čovek, nego Adam Ruhani, nebeski Adam, anđeoski predak čoveku o kojem imami govore. Taj Adam pre Adama bio je treći razum sveta u početku (…) Čovečji snovi su, dakle, onaj deo ljudske prirode koji potiče od tog Adama preteče, nebeskog anđela, jer on je mislio na taj način na koji mi sanjamo (…) Otuda lovci na snove rone po tuđim snovima i počincima i iz njih izvlače deliće bića Adama preteče, slažu ih u celine, takozvane hazarske rečnike (…)“ (Pavić 1988: 146-147) Sklopiti sve delove „Hazarskog rečnika“ značilo je stvoriti Adamovo telo, učiniti božansko delo slično činu stvaranja čovekovog pretka.
Kao u prethodne dve priče o Adamu, i u ovoj istaknut je momenat dvopolnosti. Sugerisanjem da je Adam Ruhani istovremeno bio i čovek i žena, uključen je stari mit čija je verzija sadržana u Platonovoj „Gozbi“ kroz priču o androginima, savršenim dvopolnim bićima koji su se svojim savršenstvom suviše približili božanstvu i za kaznu su bili prepolovljeni i osuđeni da se večno traže po svetu. „»Zelena knjiga« je, međutim, uzdržana kada je riječ o erotskom savršenstvu Adama Ruhanija, ali je izričita u tvrdnji da «poput nas u snu, ni on nije mogao da ubije ili oplodi», čime je na erotsko savršenstvo bačena jaka senka.“ (Delić 1991: 143)
Masudi traga za hazarskim rukopisima ulazeći kroz ogledala u tuđe, tj. snove nepoznatih ljudi, gde pronalazi mladića s jednim brkom, crvenih očiju i staklenih noktiju – Koena, čiji je posao sličan Masudijevom poslu lovca na snove. I on ulazi u područja tamne strane sveta i pokušava da izvuče božje iskre rizikujući da tamo ostane zarobljen. Koen će ga odvesti Avramu Brankoviću i otvoriti priču o trojici.
Priča o trojici se vrlo brzo tragično okončava. Zajedno sa Teoktistom Nikoljskim, Nikonom Sevastom i Averkije Skilom (koji pripada Crvenoj knjizi) u Brankovićevoj pratnji naći će se i Jusuf Masudi na Dunavu, u Vlaškoj 1689. godine. Te godine i na tom mestu će se dogoditi istovremni susret sve trojice istraživača hazarskog pitanja „baroknog“ sloja. U trenutku kada je Avram Branković proboden kopljem, ugledao je Samuela Koena koji je od njegovog pogleda pao. Samo je Masudi znao da je Koena oborio san sa nogu. Gledajući u snu Avrama Brankovića koji umire, on je proživeo njegovu smrt, ali ne može da se probudi i ispriča šta je video u snu. Masudi uspeva da nakratko produži život nakon čitanja tuđe smrti, ali njemu, koji se izgubio u tuđim snovima, presudio je Averkije Skila – učitelj mačevanja, jedan od najpoznatijih veštaka na sablji i vrlo neobičan lik; „dete sna“, jer njegov život je ono što ostane između Koenovih i Brankovićevih snova i jave.
„(…) Svoju kolekciju sabljaških poteza Averkije Skila i nije stvarao iz nekih stručnih vojničkih razloga, (…) nego u očajničkom traganju za onim potezom koji će ga spasiti iz začaranog kruga u kojem se kretao čekajući da mu mučitelji budu na dohvat sablje. Polagao je poslednjih godina velike i nerazumljive nade u razrešenje svog slučaja uz pomoć jednog sabljaškog zahvata koji je bio – kako je sam tvrdio – u znaku Ovna.“ (Pavić 1988: 94) Svojom sabljom takav potpis, u znaku Ovna, ostavlja Skila na Masudijevom telu. Taj rez sabljom predstavlja izlaz kroz koji Skila zakoračuje na slobodu, u novi život.
„Tako je zatvoren krug priče na ukrštenoj narativnoj mapi, čija logika ustrojava unutrašnji smisao povesti ako se njeni segmenti slože ne po redosledu knjiga, već u poretku u kojem jedna za drugom slede crvena, žuta pa zelena odrednica.“ (Pijanović 1998: 166) Misli se na niz koji čini horizontalnu liniju baroknog sloja hazarske polemike, čiji ishod je trojstvo iste priče u simbologiji koja u zamisli oživljava potpunog čoveka tvorenog od blata – tela, slova – razuma, i snova – duše. Ovakav ishod potvrđuje zakon trojstva prema kome sve nužno postoji kao trojstvo koje čini jedno, a trojedinstvo koje nalazimo u svemu čine duh, duša i telo. Ipak, ovakvi pokušaji predstavljaju greh, odnosno primere čovekovog pokušaja da se izjednači sa Bogom u stvaralačkim moćima. „Otuda je Hazarski rečnik u sva tri vremensko-tematska sloja dijabilična konstrukcija, seme zla što bi htelo da nikne protiv božije volje.“ (Pijanović 1998: 166)
Masudijeve i Brankovićeve hazarske spise, koje je spalio Sevast Nikon, prethodno je upamtio Teoktist Nikoljski, kao i Koenove, koji su mu iz ruku ispali u trenutku Brankovićeve smrti, kada je zaspao večitim snom. Sile iz sveta mrtvih su uspele da spreče istraživače da spoje tri izvora o Hazarima kako bi došli do jedne istine i ovladali tajnom naroda koji je nestao u vremenu, ali ne Teoktista u kome sve više preovladava demonska strana, kao posledica neobične vezanosti za Nikona Sevasta, čije lice postaje gotovo istovetno s njegovim licem. Skrušen monah sluti da postaje Nikon-blizanac, o čemu svedoči njegovo upuštanje u projekat sklapanja Hazarskog rečnika, koji je izraz greha. Objedinivši sve tri knjige sedamnaestovekovnog rečnika, Teoktist je postao prvi priređivač rečnika, a prodavši svoje znanje, omogućio je Daubmanusu da postane prvi izdavač „Hazarskog rečnika“.
TRI SVETA MRTVIH
Na postojanje demonskih ličnosti u romanu ukazao je Pavić već na početku, praveći belešku o načinu upotrebe rečnika. Kako je princip broja tri dosledno sproveden u romanu, nije čudno što se izdvajaju i tri ličnosti koje dolaze iz islamskog, hebrjeskog i hrišćanskog pakla – demoni Nikon Sevast (Crvena knjiga), Akšani (Zelena knjiga) i Efrosinija Lukarević (Žuta knjiga).
Otkrivanje demonske prirode Nikona Sevasta posledica je sukoba između Sevasta i Masudija, koji je kulminirao pred odlazak u Vlašku. Masudi je saopštio Avramu Brankoviću da onaj koga sanja jeste Samuel Koen, a da je Sevast satana, što je bilo proverljivo samo jednim pogledom na njegov nos – Nikon Sevast imao je samo jednu pregradu u nosu. Ova karakteristika će biti od krucijalnog značaja za raspoznavanje identiteta članova belgijske porodice Van der Spak u dvadesetovekovnom sloju romana.
Ovaj demon imao je neobičnu sposobnost da se u raznim životima seli iz jednog pakla u drugi – u Zelenoj knjizi pod odrednicom koja pripada Akšaniju opisano je kako ga je jedan Neretljak video kako leži u grobu zajedno sa Akšanijem. Još jedna njegova značajna karakteristika jeste da je ostavljao otisak dva lica – ostavljao je otisak dva lica na mestu gde je sedeo, što ima elemente groteske. Dva lica mogu da sugerišu pripadnost hrišćanskom i jevrejskom paklu, ali i dvostruki odnos prema duši – u njemu nije uvek preovladavala demonska priroda, ali on se igrao sa svojom dušom zbog čega gubi izuzetnost u slikarskom radu, nakon čega sa Teoktistom Nikoljskim odlazi Brankoviću u službu. Dva lica ukazuju i na postojanje dvojnika, a njegov dvojnik bio je upravo Teoktist Nikoljski, koji je imao demonske elemente u svom liku – sposobnost pamćenja bez zaboravaljanja. Zahvaljujući toj sposobnosti uspeo je da upamti sadržaje sve tri sveske čiji su autori bili Branković, Masudi i Koen.
Sevast je slikao po crkvama Ovčarske klisure, a na njegovim slikama ostali su zapisi koji, ako se čitaju određenim redom, od slike do slike i od manastira do manastira, daju poruku. Na taj način je sebi sačuvao sećanje, jer demoni kada se vrate nakon trista godina iz mrtvih među žive, ne pamte ništa iz prethodnog života. Osobina demona hrišćanskog podzemlja, koja se odnosi na gubitak pamćenja iz prethodnog života, jedna je od važnijih distinkcija u odnosu na demone islamskog pakla kome pripada Akšani, Jabir Ibn, jer oni mnogo duže zadržavaju pamćenje i sećanje nego ljudi. Razlog tome je šejtansko poreklo od vatre, zahvaljujući kojem sećanje ne može da izbledi, u odnosu na ljudsko koje je zamešeno u glinu. Takođe, Sevast Nikon je oslikavao oklope živih kornjača nakon čega ih je puštao. Ovaj motiv se javlja i u srednjovekovnom sloju romana – princeza Ateh i Mokadasa al Safer su razmenjivali svoje ljubavne poruke na oklopima kornjača nakon što su kažnjeni. I još bitnije, leutari prave najbolje instrumente od kornjačinih oklopa na kojima najbolje sviraju šejtani, demoni islamskog pakla.
Akšani je bio vrlo vešt svirač koji je pri sviranju koristio više od deset prstiju, što je demonska osobina – jedanaesti prst je mogao biti rep ili đavolski šesti prst na jednoj ruci. Nije imao senku i posedovao je glavno šejatansko saznanje, saznanje smrti:
„Svoja shvatanja o smrti nije hteo da objavi ljudima, ali ih je prenosio posredno, pričajući priče, upućujući ih da čitaju snove ili da preko lovaca na snove dođu do saznanja o smrti. Njemu se pripisuju dve izreke: 1) smrt je prezimenjak snu, samo to prezime nije nam poznato; 2) san je svakodnevni kraj života, mala vežba smrti, koja mu je sestra, ali svaki brat nije podjednako blizak sestri. Jednom je praktično hteo da pokaže ljudima kako deluje smrt i to je sproveo na primeru nekog hrišćanskog vojskovođe, čije se ime sačuvalo: zvao se Avram Branković (…)“. (Pavić 1988: 115)
Smrt i san su neobičan spoj, jer onaj ko usavrši sposobnost čitanja snova, približava se saznanju tajne smrti. U ovu tajnu Akšani upućuje Masudija i pokušava da ga odvrati od daljeg istraživanja hazarskog pitanja. Akšani priča Masudiju Povest o smrti dece, koja postoji pod odrednicom „Masudi Jusuf“ u Zelenoj knjizi. Kao što je istaknuto, priča je bitna za razumevanje smrti Avrama Brankovića, jer objašnjava da se samo smrt nasleđuje unazad, sa sina na oca. „Onaj ko nema poroda imaće samo svoju smrt. Jedinu jedinu.“ (Pavić 1988: 159). Zbog toga demoni umiru lako, oni nemaju poroda.
Masudi će se uveriti prateći Koenove snove da će Branković umirati smrću svoja dva sina, ali i smrću dr Isajla Suka, čime će se ostvariti veza između sedamnaestovekovnog i dvadesetovekogvnog sloja „Hazarskog rečnika“. Brankovićeva smrt i Masudijevo saznanje te smrti predstavljaju uspešno izvršen šejtanski ogled.
Postoji više predanja o Akšanijevoj smrti. Prema jednom, nakon njegove smrti def od oklopa bele kornjače je prohodao, postao ponovo životinja i otplivao u Crno more. „Leutari veruju da će, kada se Jabir Ibn Akšani vrati na ovaj svet, i njegova kornjača opet postati beli leut koji će mu zameniti senku.“ (Pavić 1988: 117)
„Prema drugom predanju, Jabir Ibn Akšani uopšte nije umro. Jednog jutra 1699. godine u Carigradu bacio je list lovora u čabar s vodom i zagnjurio u vodu glavu da opere perčin. Zagnjuren nije ostao duže od nekoliko trenutaka. Kada je izvadio glavu iz vode i udahnuo vazduh (…) nalazio se u istambulskom hotelu A kategorije »Kingston«, tekla je 1982. godina po Isi, imao je ženu dete i belgijski pasoš (…).“ (Pavić 1988: 119)
Akšani svoju smrt naručuje i plaća seljaku koji je doveo žutu kravu od čijeg uboda je preminuo. U odnosu na smrt Efrosinije Lukarević, njegova smrt je bila laka.
Efrosinija Lukarević, dubrovačka plemkinja, bila je ljubavnica Samuela Koena i pripadnica demonskog sveta. Ranija priča Milorada Pavića „Večera u Dubrovniku“ sadrži epizodu sa fra Radičem u kojoj se nalaze motivi i likovi koji će se pojaviti u „Hazarskom rečniku“, a čija se radnja odigrava 1617. godine. Fra Radič je mladić koji se zamonašio u manastiru, u Dubrovniku, a njegov hobi da u vosku uzima otiske ključeva polako je postajao strast iz koje se razvila ideja koju je sproveo u delo. Vremenom je uzeo otiske svih mogućih ključaonica, kako manastirskih ćelija, tako i kuća gde je brave popravljao. Isprobavajući ključeve, našao se ispred vrata magaze iz koje je dopirala svetlost.
„(…) U dnu magaze sedela je bosa devojka i plakala u svoju kosu; pred njom na tronošcu stajao je opanak, u opanku mali hleb, a u nosu opanka gorela je zadenuta voštanica. Ispod devojčine kose videle su se obnažene grudi, koje su imale, kao da su oči, trepavice i obrve i iz njih je kapalo nekakvo crno gusto mleko. Devojka je lomila komade hleba i stavljala ih u krilo. Kada bi se raskvasile od suza i mleka, bacala ih je na pod pred svoje noge. Te noge bile su dva puta starije od nje i umesto noktiju na prstima su rasli zubi. Sklopljenih tabana tim zubima halapljivo je žvakala bačenu hranu, ali pošto nije bilo nikakve mogućnosti da je guta, žvakani zalogaji valjali su se u prašini oko nje.“ (Pavić 1989: 104)
Skoro isti opis Efrosinije Lukarević može se prepoznati u Hazarskom rečniku. Efrosinija je romanu takođe Dubrovčanka sa demonskim karakteristikima, ali pola veka starija – sedamnaestovekovni sloj romana obuhvata dešavanja iz druge polovine sedamnaestog veka. Dolazivši joj, Samuel Koen ju je zatekao neobičnog izgleda:
„Kad on uđe, gospođa Efrosinija je sedela bosa i plakala u svoju kosu. Pred njome na tronošcu stajao je opanak, u opanku mali hleb, a u nosu opanka gorela je zadenuta voštanica. Ispod kose videle su se obnažene grudi gospođe Efrosinije koje su imale, kao da su oči, trepavice i obrve i iz njih je kapalo nekakvo crno gusto mleko, kao crni pogledi. Rukama sa po dva palca lomila je komade hleba i spuštala ih na krilo. Kada bi se raskvasili od suza i mleka, bacala ih je na pod pred svoje noge, a te noge umesto noktiju imale su na prstima zube. Sklopljenih tabana tim zubima je halapljivo žvakala bačenu hranu, ali pošto nije bilo nikakve mogućnosti da je guta, sažvakani zalogaji valjali su se po prašini oko nje…“ (Pavić 1988: 215)
Karakteristika pomoću koje će biti prepoznata kao treći član belgijske porodice Van der Spak, jesu po dva palca na svakoj ruci. Takođe, demonsku prirodu Efrosinije Lukarević odaje opis trpeze ispred nje. Tronožac na kojem su hleb i voštanica već svojim imenom asocira na „tronogog“ ili „repatog“, odnosno demonski svet. Zatim, tronožac služi za sedenje, doku opisu na njemu su postavljeni hleb i sveća što je svetogrđe. Ovako predstavljen tronožac, zapravo je opis sofre, ali u potpunosti preokrenut. Opanak na sofri, hleb u opanku i sveća na opanku predstavljaju snižavanje hrišćanskih vrednosti i visokih simbola.
Nakon što je Koen proteran, Efrosinija je nestala iz Dubrovnika. O njoj se ništa nije znalo, a smatra se da je njenu smrt opevala narodna pesma, zabeležena u Kotoru 1721. godine. Pesma je sačuvana samo u italijanskom prevodu pod imenom „Latinka divojka i vlaški vojvoda Drakul“. Efrosinija je dovedena u vezu sa drugom demonsko-fantastičnom ličnošću – Drakulom, u kome treba prepoznati ličnost pod imenom Vlad Malesku. Malesku je živeo na granici između sedamnaestog i osamnaestog veka u Transilvaniji. „Ako imamo na umu da je Koen poginuo u svom snu u bici na Dunavu 1689, a ceo vijek prije Drakulove vladavine u Transilvaniji, da je pjesma ispjevana 1721, onda se sluti anahronizam, koji je objašnjen pobunom protiv istorijskog vremena i demonizacije junaka, odnosno fantastičnom motivacijom.“ (Delić 1991: 125)
Prateći Koenov put, Efrosinija dolazi do Vlaške i Dunava – mesta gde se fantastični događaji dešavaju. U ovoj epizodi važan je motiv bele trske, jer Efrosinija na Dunav stiže u periodu kada niče bela trska, koja raste samo tri dana i čije seme ne smeju ptice da progutaju, jer znaju da raste i u utrobi. Ukoliko ptica seme proguta, njeno telo se raspada u letu. Seme trske, koje raste „iz usta nekog podvodnog demona“ (Pavić 1988: 238), istovremeno je seme vojvode Drakule, kojim je on razneo Efrosiniju Lukarević.
Postoji i verovanje prema kome „ptići ponekad mesto svojim semenom oplode ptice semenom bele trske i tako se obnavlja na zemlji jaje smrti…“ (Pavić 1988: 238). Jaje smrti je motiv koji će biti razvijen u dvadesetovekovnom sloju romana kroz lik dr Isajla Suka.
Težnja ka međusobnoj isključivosti tri dela romana i nemogućnost ostvarenja te težnje može se pratiti i kroz naglašene distinkcije između tri sveta mrtvih, odnosno hrišćanskog, islamskog i hebrejskog pakla. Između demonskih svetova, uprkos uspostavljenim granicama, istovremeno su izgrađene međusobno snažne veze koje upućuju na njihovu pripadnost jednoj celini i tako oblikuju heterotopni prostor. Razlika između demnoskih svetova izražena je u sva tri dela rečnika, ali je najjasnije formulisana u Crvenoj knjizi, o čemu vrlo detaljno govori Sevast Nikon:
„Tri reke antičkog sveta mrtvih –Aheront, Piriflegeton i Kocit pripadaju danas podzemljima islama, judaizma i hrišćanstva; one teku deleći tri pakla – Gehenu, Had i ledeni pakao muhamedanaca, ispod hazarske zemlje. I tu se sučeljavaju na toj tromeđi tri sveta mrtvih; Sotonina ognjena država s devet krugova hrišćanskog Hada, s Luciferovim prestolom i zastavama paklenog cara; islamsko podzemlje s Iblisovim carstvom ledenih muka i Gebhurahovo područje s leve strane Hrama, gde sede hebrejski bogovi zla, požude i gladi, Gehena u vlasti Asmodeja. Ta tri podzemlja se ne mešaju i granice među njima izvučene su gvozdenim ralom i neće biti dozvoljeno nikome da ih prelazi.“ (Pavić 1988: 54-55)
Nakon što je predstavio kako je uređen podzemni svet, Sevast objašnjava Masudiju i Brankoviću da ljudi ta tri podzemlja pogrešno zamišljaju i prikazuje pakao još strašnijim zbograzmene duša koja se tamo odigrava.
„(…) U jevrejskom paklu (…) ne gore, kao što vi mislite, Jevreji. Tamo gore slični vama, sve sami Arapi ili hrišćani. Na isti način u hrišćanskom paklu nema hrišćana – tamo u oganj dospevaju muhamedanci ili oni Davidove vere, dok se u Iblisovom mučilištu nalaze sve sami hrišćani i Jevreji, a nema nijedno Turčina ili Arapina.“ (Pavić 1988: 55)
Takođe, upozorava Avrama Brankovića da je opasnije sastavljati rečnik o Hazarima nego ići u rat, čime se ističe tragična sudbina Hazara, kod kojih se mešaju tri sveta i izvode pakleni računi:
„Nikakvih poslova u kojima se mešaju tri sveta, islam, hrišćanstvo ili judaizam ovde na belome danu! Da ne bismo imali posla sa podzemljima tih svetova. Jer oni koji se mrze, s njima na ovome svetu nema teškoća. (…) Neprijatelji su uvek isti (…). oni koji se među sobom istinski razlikuju, oni u stvari predstavljaju najveću opasnost. Oni hoće da se upoznaju, jer im razlike ne smetaju. (…) S takvima koji nam dopuštaju da se razlikujemo od njih i ta razlika im ne kvari san, obračunaćemo se i mi i naši neprijatelji udruženim snagama i uništićemo ih sa tri steane odjednom.“ (Pavić 1988: 55)
To ujedinjenje dogodilo se dvesta devedeset tri godine kasnije u Carigradu, baš kao što je Sevast obećao Avramu Brankoviću. Tri demona se pojavljuju kao tročlana belgijska porodica Van der Spak u hotelu „Kingston“ demonstrirajući pravu snagu svoje uništiteljske moći . „Demoni, dakle, mijenjaju pol, starost „pasoš“, što znači pripadnost vjeri, naciji i državi, sele se i prerušavaju kroz vrijeme.“ (Delić 1991: 129), zbog čega i uspevaju da spreče da istina o Hazarima i Hazarskom rečniku izađe na videlo.
Nastavak teksta možete pročitati ovde.
*U svom tekstu „Hazarski rečnik kao postmoderna heterotopija“ Jasmina Lukić ističe da je Brajan Mek Hejl pojam heterotopije preuzeo od Mišela Fukoa: „Postoji gora vrsta nereda od inkongruentnosti, a to je povezivanje stvari koje su nepodobne: mislim na nered u kojem fragmenti velikog broja mogućih poredaka slobodno klize u prostoru, ne podležući zakonima geometrije, heteroklitičnosti; (…) to su stanja u kojima se stvari postavljaju, aranžiraju na pozicije međusobno različite da im je nemoguće naći mesto, definisati common locus za sve… Heterotopije su uznemiravajuće, verovatno zato što krišom podrivaju jezik, zato što onemogućavaju imenovanje jednoga i drugoga; zato što unapred uništavaju sintaksu, i to ne samo onu sintaksu pomoću koje gradimo rečenice, već i onu manje očiglednu sintaksu koja omogućuje da reči i stvari (jedna do druge i jedna nasuprot drugoj) drže na okupu“. Michael Foucault, The order of An Archeology of the Human Sciences (New York, Pantheon, 1970), XVIII; citirano prema: Brian Mchale, Postmodernist Fiction, str. 44.
LITERATURA
• Biderman, 2004: Biderman Hans. Rečnik simbola. Preveli Mihailo Živanović, Hana Ćopić, Merar Tarar-Tutuš. Beograd: Plato.
• Gerbran, Ševalije, 2004: Gerbran Alen, Ševalije Žan. Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji postupci, oblici, likovi, boje, brojevi. Preveli Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić. Novi Sad: Stylos: Kiša.
• Delić, 1991: Delić Jovan. Hazarska prizma. Beograd: Prosveta; Beograd: Dosije; Podgorica: Oktoih; Gornji Milanovac: Dečje novine.
• Živković, Miloš. Crveni esej. Studentski književni list „Vesna“.
http://www.fil.bg.ac.rs/wp-content/uploads/casopis/vesna/Vesna%204.pdf septembar, 2014.
• Zbornik radova, 2010: Pavićevi palimpsesti. Bajina Bašta: Fondacija Račanska baština; Užice: Grafičar.
• Lukić, Jasmina. Hazarski rečnik kao postmoderna heterotopija.
http://www.rastko.rs/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/08_pkp_lukic_c.html 1992.
• Mihailović, 1992: Mihajlović Jasmina. Priča o duši i telu: slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića. Beograd: Prosveta. Beograd: BIGZ
• Pavić, 1988: Pavić Milorad. Hazarski rečnik. Beograd: Prosveta.
• Pavić, 1989: Pavić Milorad. Gvozdena zavesa. Novi Sad: Matica srpska.
• Pijanović, 1998: Pijanović Petar. Pavić. Beograd: „Filip Višnjić“.
• Tatarenko, Ala. Venčanje reči sa telom u predelima (ne)mogućeg: U krugu Pavićevog trougla.
http://www.khazars.com/images/PDF/ala%20tatarenko.pdf
Autor: Emilija Jelačić
