(Dževad Sabljaković, „Kako ubiti gospodina Frojda“, Laguna, Beograd 2014)
Godina 2014. protekla je u znaku sećanja na Prvi svetski rat, ali i u znaku ponovnog „preispitivanja“ i traženja „krivca“ za najveći sukob u dotadašnjoj istoriji čovečanstva. Kao što je i bilo očekivano, iznova se javilo interesovanje za Sarajevski atentat, najčešće pominjani povod za početak Velikog rata, što je takođe dovelo do raznih novih tumačenja i verzija, kako među istoričarima, tako i u umetničkom svetu. Pomalo je tragikomično što je i srpskim piscima bila potrebna stogodišnjica sarajevskog Vidovdana kako bi u Principovim pucnjima konačno pronašli inspiraciju i shvatili da se od tog istorijskog događaja može načiniti solidna priča umetnički nadograđena. U jednom momentu otišlo se i u drugu krajnost, pa su se na sve strane štampale studije, brošure, zbornici, priče i drame posvećene Mladoj Bosni i Vidovdanskom atentatu.
I beogradska izdavačka kuča „Laguna“ objavila je juna 2014. dve knjige direktno povezane sa atentatom u Sarajevu: jedna je zbirka priča i eseja naslovljena kao „Gavrilov princip“, a druga je roman „Kako ubiti gospodina Frojda“ autora Dževada Sabljakovića. Ove dve knjige stoje nekako u suprotnosti jedna prema drugoj, kao da je izdavač hteo da uspostavi ravnotežu, pa dok u zbirci „Gavrilov princip“ autori (njih četrnaest) uglavnom brane i opravdavaju Principov čin i mladobosansku ideologiju, dotle Sabljaković posmatra ceo problem iz jednog potpuno drugog ugla i malo veće, možda i preterane, geografsko-kulturološke distance.
Iako je i sama radnja romana naznačena već u naslovu, ipak nismo sigurni da li se tu radi o pitanju („na koji način ubiti?“) ili vapaju („zaboga, kako mogu da ubijem!“), ali nije potrebno preći veliki broj stranica pa izvući zaključak da se ipak radi o nekoj vrsti pokajničkog uzvika. Austrougarska država, praktično glavni protivnik mladobosanaca, praktično se posmatra iz samog njenog srca, iz Beča, odnosno očima uglednih Bečlija toga vremena, ali i kroz svest jednog mladića koji uoči samog Vidovdana 1914. doživljava prosvetljenje nakon čega napušta mladobosansku ideologiju i prihvata neka druga shvatanja, koja bismo mogli obuhvatiti pojmom „belle epoque“ ili „lepa epoha“ – tim se nazivom ponekad idealizuje višedecenijski mirnodopski period u Evropi prekinut, navodno, pucnjima Gavrila Principa. Upravo takvo gledište zauzima i Sabljakovićev roman u celini.
Na prvi pogled ideja i radnja zaista deluju zanimljivo i originalno. Austrijski barun Lotar fon Berks ugošćava juna 1914. u svom zamku Ostrožac nadomak Cazina ni manje ni više nego elitu carskog Beča. U Bosansku krajinu Sabljaković je doveo Sigmunda Frojda, Štefana Cvajga, Roberta Muzila, Gustava Klimta… Svi oni naći će se na meti dvojice mladobosanaca, ceremonijal-majstora Kalina i njegovog druga Nebojše, zato što njih dvojica doživljavaju svakog Austrijanca kao okupatora, bilo da je to prestolonaslednik bilo da je psihijatar. Vremenom, naročito kroz razgovore sa umnim i učenim gostima, Kalin odustaje od svoje namere shvativši da ti pametni ljudi nemaju veze sa Austrougarskom kao okupatorskom silom, te da su ideje mladobosanskog ideologa Vladimira Gaćinovića uglavnom bile pogrešne i štetne. Zato Kalin ne može a da se ne zapita: zar treba te ljude ubiti samo zato što su Austrijanci i dobri podanici habzburške države? Nebojša, međutim, ne odustane od prvobitne namere i spreman je da ide do kraja.
Svima je jasno da je poseta ugladnih Bečlija cazinskom zamku čista fikcija, ali je i stav mladobosanaca (oličenih u Nebojši) prema Austrijancima takođe jedan vid fikcije, jer nijedan sledbenik Bogdana Žerajića i Vladimira Gaćinovića nikada nije zapucao na nekog Austrijanca samo zato što je ovaj bio pripadnik austrijskog naroda. Da su zaista želeli da se tako obračunaju sa Austrougarskom, prvi bi Vladimir Gaćinović iskoristio priliku da tokom boravka u Beču ubije nekog (bilo kog) austrijskog naučnika, pesnika, pisca, slikara, bankara, industrijalca… A koliko je tek austrougarskih činovnika i vojnika bilo u Sarajevu, pa Gavrilo Princip i Nedeljko Čabrinović ipak nisu na njih pucali. (Ostale su njihove izjave da bi zapalili celo Sarajevo ili bacili bombu na Bosanski sabor, ali tu više vidimo bunt prema domaćem stanovništvu koje je prećutno prihvatilo habzburšku okupaciju.) Jednom rečju, pripadnici Mlade Bosne nikada i ne bi postavili pitanje o ubistvu „gospodina Frojda“, niti o ubistvu Štefana Cvajga, niti o ubistvu bilo kog običnog građanina Austrougarske, tako da je ideja koju Sabljaković provlači kroz ceo roman neutemeljena i predstavlja obično sredstvo u funkciji odbrane „lepe epohe“, i to, moglo bi se reći, nekog bosanskog ugla.
Pišući o barunu Fon Berksu i mladom Kalinu, autor je zapravo pisao o Bosni, o njenim večitim problemima, o njenoj potrazi za sopstvenim korenima, ali i o stalnom uplitanju tuđih korena. Fon Berks svoju slavu i gospodstvo gradi na bečkim gostima koji posećuju njegov zamak, to bi trebalo da bude neka jučerašnja Bosna, dok bi Kalin bio otelotvorenje one Bosne koja je pronašla sebe, svoju prošlost i svoje osobenosti, koje je ne stavljaju ni pod čiju šapu. Može se Sabljakovićev roman shvatiti i kao jedna naivna bajka o izmišljenoj poseti čuvenih Bečlija, ali baš iz toga proizilazi niz pitanja: zašto na silu od Ostrošca praviti Karlsbad, zašto od Bosne praviti Švajcarsku, zašto od austrougarske okupacije opet praviti „belle epoque“… Možda zato što je Bosna, u vreme dok je još uvek tragala za sopstvenim korenima, bila prinuđena da se diči austrijskim zamkom, austrijskim plemićima, bečkim đacima i bečkim gostima, a to sigurno deluje primamljivije i lepše od plahovitih mladobosanskih usijanih glava.
Fiktivna poseta bečke elite Bosni jeste originalna i smela ideja, ali njeno stavljanje u kontekst sarajevskog Vidovdana nije baš najsrećnije rešenje, a i sam trenutak objavljivanja romana uslovljava da cela priča deluje kao provokacija, tim pre što su istorijske činjenice i te kako dobro poznate i nisu baš podložne ovakvim proizvoljnim tumačenjima. Razume se, kao i svaki istorijski događaj, i Sarajevski atentat uvek će biti predmet novih umetničkih interpretacija, jer svako ima pravo da donese svoje viđenje i da nametne neku novu ideju, ali opet pod uslovom da se umetnička sloboda ne pretvori u okretanje istorije naglavačke niti u merenje davnih događaja aršinima moderne politike. Kada se za inspiraciju uzima jedno iščezlo vreme, onda se sa tom epohom treba hrabro suočiti i shvatiti da ona nije imala samo jednu, lepu stranu medalje.
U „Laguninoj“ zbirci „Gavrilov princip“ objavljen je i tekst Vladimira Pištala pod nazivom „Princip i proces“, gde je naglašeno kako „svaka imperija nužno nastoji da pomeša svoju kulturu i svoj imperijalizam.“ Jasno je šta sledi iz toga: čim bi se dogodila buna protiv imperijalizma, najlakše je bilo reći da je to ujedno i pobuna protiv kulture dotične imperije. Vladimir Pištalo dalje napominje: „Na Kavkazu se nisu tukli protiv Puškina. … Kod Staljingrada se nisu borili protiv Getea i u Bosni se nisu bunili protiv Rilkea. Rilke je bio van dometa Andrićevog kmeta Simana.“ Dodaćemo da se ni Mlada Bosna nije borila protiv Frojda. I ko bi onda uopšte mogao da postavi ono pitanje iz naslova Sabljakovićevog romana?
Autor: Dušan Milijić
