Poezija: Prokleti

Čvrsto održavamo balans sujete i taštine,
Prijateljstvo je veće od toga i zato ego hranimo Altruizmom – nesebično.
Kroz diskurs Empatije čuvamo najmističnije tajne
i razumemo se očaranim pogledom korica knjige.

To nije dovoljno, ipak ćemo za par godina otrovati zenice.
Prećutno ćemo trepavicama tražiti najviši rang
i spaljivati jezikom uspomene ako ne budemo u istom.
Zato smo prokleti.

Balansiramo manipulizmom emocionalnosti,
Ljubav nas tera na Humanizam.
Leptiri u stomaku lepršaju stapanjem tela.
Hieros gamos sliva se niz butine Bića.

Leptiri ne žive dugo, ubijamo ih plesom nagona.
Ples koji vodimo sa drugima,
opravdavajući preljubom sitna nezadovoljstva.
Zato smo prokleti.

Prokleti smo, a pri tom imamo i Svest koja nas dovodi do ludila.
Često razmišljam da ogromnim kamenom razmrskam sebi lobanju.
Zamišljam sopstveni mozak ulepljen krvlju i asfaltom.
Mozak curi niz čelo cedeći se vrhovima usana.
Ne osećam prokletstvo zbog toga što reč „ljubav“ odzvanja grohotom.

Oko mog leša skupljaju se sujetni prijatelji i ljubavnici-manipulatori.
Stežu mi mlitavo telo,
prepuni Altruizma, Humanizma odbacujući rang, nagon i ego.
I tek tada osećam najuzvišeniju potvrdu Ljubavi.

Autor: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment