Novo „talasanje”
Iako to nije bilo najpresudnije po istoriju i razvoj rokenrola na jugoslovenskim prostorima, ne treba zaboraviti da se domaći muzička rok scena razvijala od ’60-ih nadalje u doba samoupravnog socijalizma. Uticaji zapadnjačke razvijene pop, pank i rok muzičke scene bili su široko rasprostranjeni zahvaljujući radijskim i televizijskim programima, pa su od strane nastajuće buntovne rok generacije preuzimani i rekontekstualizovani prema „domaćim” društvenim i kulturnim prilikama i potrebama, poprimajući lokalne odlike. Izvođači popularne muzike nisu bili previše sputani cenzurom, niti primorani da svojim stvaranjem slede državne političko-ideološke matrice (što se pak, zanimljivo, za umetnost možda ne bi moglo reći) ali se ipak nije moglo potpuno slobodno govoriti o temama poput homoseksualizma i transsksualizma, što uvodi u rok poetiku tek generacija Novog talasa osamdesetih godina.
Moglo se, izvesno je, prema izvorima o razvoju rok fenomena na ovim prostorima, i pre tih ’80-ih provokativno misliti, pevati i vizuelno izražavati u medijima, čemu na primer, svedoči dosta materijala iz biografije Bijelog dugmeta, benda koji je obeležio ’70 godine muzičke scene Jugoslavije (počev od sadržine nekih pesama sa izrazitim erotskim nabojem, do provokativnih omota albuma sa jasnim seksualnim aluzijama) ali nije bilo, sem u tabuiziranim razgovorima u vanmedijskoj društvenoj sferi, toliko prostora za teme preispitivanja sopstvene seksualnosti. Premda, možda, medijska cenzura u ondašnjoj državi ipak nije bila tako strogo rigorozna prema komercijalnoj muzici, sem u retkim situacijama (npr. kada je frontmen grupe Zabranjeno pušenje, Nele Karajlić, zbog izjave na koncertu: „Crko Maršal!” (marka zvučnika, primedba T.J.) bio privremeno pritvoren) „duh vremena” se poprilično oslobađajuće na ovu temu izrazio u pesmama rok grupa tek nakon smrti Josipa Broza Tita, štaviše, spontano, i sa današnje perspektive pomalo ironično, prve naznake aktualizovanja ove teme idu naporedo sa Titovim poslednjim godinama života: „Pola godine pre Titove smrti, na radiju se zavrtela stvar o dečaku koji voli druge dečake.
Sledeće, 1980. godine, Oliver Mandić je snimio legendarni tv-šou „Beograd noću” i ostao upamćen kao prvi muškarac jugoslovenske muzičke scene koji je nastupao in drag.“ (Rosić 2004: http://leksikon-yu-mitologije.net/boys/). Promena političkih, a samim tim ustala lagano menjanih i društvenih i kulturnih prilika nakon nestanka označitelja komunističke jugoslovenske društvene klime, ipak jeste bila unekoliko podupiruća i podsticajna za još energičniji, haotičniji i burniji razvoj do tada već uveliko oformljene i dosta slobodne, buntovne rokerske estetike, pa se početak osamdesetih, na fonu tih uzburkanijih društvenih prilika, obeležava „talasavo” ekspanzivnim samoosvešćenjem mladih generacija, a konkretno, na muzičkom planu, otklonom od ikonografske jugosimboličke rok inžinjerije Bijelog dugmeta.
Potreba rok bendova da svojom rok poetikom i estetikom implicitno i eksplicitno još drastičnije naglase svoje već dobro utvrđne pozicije buntovnika, disidenata koji oddaraju od svake unapred određene konvencije „dečaka“, finih momaka, raspojasano je buknula u Novom talasu ponajviše u u Beogradu (i u Zagrebu se, naporedo, pojavio jedan reprezentativni predstavnik Novog talasa, Prljavo kazalište), stvorivši sada jedan nov gradski kulturni identitet koji se. Premda kratko trajući, Novi talas se proširio po jugoslovenskom prostoru i nametnuo brzo kao novi, osvežavajući pravac u odnosu na prethodnu „pastirsku” rok fazu Bijelog dugmeta. Čak i onda kada ne tematizuju same društvene okolnosti u svojim pesmama, Idoli, Električni Orgazam i Šarlo akrobata, na originalan, nov način, reaguju, izražavajući pritom senzibilitet svoje generacije i energiju svog vremena, u kom se i mogla uvesti u rok liriku i tema prihvaćenosti fenomena homoseksualnosti i transseksualnosti u druptvu.
Odbrana i poslednji dani (cenzure)
Idoli su ipak bili „žrtve” cenzure, premda, zanimljivo, ne zbog tematike pesama, u kojima su često vrlo ironično, sofisticirano, ili pak malo otvorenije provokativno dodirivali „škakljiva” politička i društvena pitanja, već zbog spoljašnjih činilaca, kao što su nazivi i omoti albuma. Zbog skorašnje Brozove smrti tenzije su stvorene za ideju članova grupe da singl ploči 1980. daju ime „Marša“l, a zbog omota sa kontroverznom crkvenom amblematikom, sa kojom su često koketovali, što u jednom još uvek dosta kontroverznijem društvu, nije moglo biti shvaćeno drukčije nego kao skrnavljenje tradicionalnih sakralnih vrednosti, zabranjen je omot prvog albuma iz 1982, „Odbrana i poslednji dani“. Prvobitna namera članova benda Idoli bila je da se te 1982, kada je izašao album, na omotu nađe slika freske Beli Anđeo, što je naišlo na oštru reakciju štampe i diskografske kuće koja je odbila da izda album. Zamenjen je ipak u istom stilu Idolima svojstvene raznolike „koketerije” sa pravoslavlnim simbolima, slikom odežde Svetog Nikole, predstavljene na omotu tako da, pažljivo pogledavši, neke podebljane linije mogu i da referišu uglastim ukrštanjem na kukasti krst, kao amblem nacističkog, totalitaristizma režima.
No, ni tu, ipak, nije bio kraj aluzija, jer je naziv albuma ispisan ćirilicom Miroslavljevog jevanđelja, i taj omot je, paradoksalno, prihvaćen bez većih nesuglasica, možda upravo stoga što aluzija nije bila tako jasna za širu javnost, što bi ipak, izvesno je, bila slika čuvene mileševske freske. Pojava ovakvih znakova i njihova medijska (ne)prihvaćenost pokazuje da njihova upotreba nije puka provokativna besmislica, hir buntovnih dečaka koji subverzijom pokušavaju da privuku medijsku pažnju. I izjave* članova benda u onovremenim, a i kasnijim intervjuima da su osvrtom na pravoslavlje zapravo želeli da se podsmehnu licemerju, potvrđuje priču urbane generacije beogradskih momaka koja, premda ne ugušena potpuno insistitucionalnim mehanizmima, ipak nije bila potpuno rasterećena svih klišea, stega aktuelnih okolnosti, pa se na to sve odgovaralo nekim vidom alternativne mejnstrim rok estetike koja je konstruisala stvarnu sliku senzibiliteta generacije osamdesetih putem koncerata, svirki u SKC-u i ostalim javnim dešavanjima muzičkog tipa koja su, pomalo neoavangardno, podrivale svako klišetirano, kanonizovano ili lažno moralno stanovište.
Na tim je stvaralački koncept Idola savršeno reprezentovao albuma „Odbrana i poslednji dani“. Oslonivši se na priču o disidentskom junaku Pekićevog istoimenog romana, Andri Gavriloviću, želja Idola da ostvare interdiskurzivnu vezu ostala je slabija, jer se sa poetikom pomenutog književnog dela dodiruje samo na opštem fonu, putem simboličkog lika pojedinca koji se suprotstavlja režimskim represijama, ne hajući za sopstvenu sudbinu, a i pitanje je koliko je kljiževna podloga bila šire poznata. Ova literarna „maska” ipak nije promakla u literaturu upućenijim ondašnjim, ali i današnjim fanovima Idola i kvalifikovala ih je uvek, uz veoma kvalitetne tekstove ovog albuma, kao osobene rok poete koje nude intelektualizovan i ozbiljniji pristup temama putem mnogih jezičkih veštih pogravanja i ostavljanja prostora za ambivalentna tumačenja pesama.
ON bi voleo biti DEVOJKA
Ne zadržavajući se ovom prilikom duže i značajnije na istorijatu grupe Idoli, da bi se pristupilo jednoj od najinteresantnijih pesama ovog rok sastava ipak je bilo neophodno osvetliti domaće prilike u kojima ova grupa nastaje, kao i šta sve od poetičkih i vanpoetičkih elemenata prati njeno delovanje na muzičkoj beogradskoj rok sceni. Samoosvešćeni mladi stvaraoci mogli su prvi put otvoreno postaviti problem seksualnog opredeljenja i polnog i rodnog identiteta i sa takvom tematikom postati i ostati popularni. Umetnički diskurs još uvek ostaje najslobodnije i najšire a, svakako i neosporivo, najkreativnije polje izražavanja ove kompleksne problematike, što pesmu „Moja si” čini, shodno vremenu nastanka, jednom od najzanimljivijih i najprovokativnijih pesama Idola. Nisu Idoli u usamljeni u tome, ali jesu osobeni, jer pomenuti Mandićev tranvestitski nastup jeste bio samo artističko-scenska ikonografija i koreografija. No, i ta pojava i reakcija gledalaca na nju (zvali su masovno uredništvoda otkažu pretplatu) dovoljno svedoči koliko publika nije bila spremna da prihvati takav fenomen makar samo u domenu „maske“ nastupa. Ipak, kao u slučaju sa omotom Idola, to govori i o tome da je vizuelna predstava bila mnogo skandaloznije shvatana nego jezički uobličena.
Pesma „Moja si“, sa albuma „Odbrana i poslednji dani“, tematizuje problem transrodnosti, preciznije ‒ tema ovog neobičnog, (pseudo)narativno struktuiranog teksta je priča o haluciogenoj viziji mladića koji priželjkuje (metamorfozu u) biće ženskih polnih i mentalnih karakteristika, i „najlakše [se] čita kao pubertetski samoerotski transvestit-šou dečaka u kupatilu (Matić 2014: http://leksikon-yu-mitologije.net/boys/). I pre pojave pesme „Moja si” Idoli otvaraju novo poglavlje sličnom temom atipične seksualnosti i još jednim tekstom, nastalim iste te 1981. godine, „Retko te viđam sa devojkama”. I po rečima Gorana Bregovića, koji je, po sopstvenom svedočenju, retko prihvatao ulogu producenta, prvi singl album Idola, na kom se našla ova pesma, prepoznao je kao „nešto novo” zbog muzičkih kvaliteta, ali i zbog teme, jer se nije moglo tako lako o tome govoriti.
Medijski „bum” koji su Idoli doživeli posle prvog singla mogao bi govoriti suprotno od onog što poručuje cenzura prvog albuma, jer nije cenzurisana pesma sa prvog singla prethodećeg albumu, pesma koja vrlo sugestivno tematizuje problem prihvaćenosti homoseksualca u društvu. Stihovi „Retko te viđam sa devojkama / a viđam te svaki dan […] Oko tebe su dečaci, / ali jedno ipak znaj, / glasine se brzo šire, / a kad puknu, tu je kraj**” jasno u ovoj pesmi, uobličenoj u dijalog homo i hetero glasa, aludiraju na društveno neprihvatljivu transparentnost homoseksualnosti. Odgovor na pitanje kako je veći revolt izazvala vizuelni, a ne tekstualni koncept pronalazimo možda, u Idolima (barem na albumu Odbrana i poslednji dani i prethodećim singlovima) svojstvenom kvalitetu tekstova, ostvarenom kako u ironiji i aluzivnosti uz ovu pesmu, tako i uz sve ostale artističke postupke ispoljene u drugim tekstovima, koji su uvek otvarali prostor za kolebljiva i otvorena tumačenja, ili se pak onda, kada se jasno naziralo šta se nalazi u podtekstu, kao u slučaju ove pesme, ništa nije moglo konkretno dokazati nijednim stihom, jer samo naznačuje i podstiče na zapitanost o „poruci”, a takođe i nameće pitanje ozbiljnosti autora tekstova prema iznetom sadržaju.
Često pomalo hermetičnih stihova („Senke su drugačije”, „Kenozoik”, „Moja si”), upravo stoga Idoli dosežu do statusa književnopoetskog kvaliteta i, uprkos brojkama prodatih ploča, ostaju (na prvim izdanjima bar) nekomercijalni na komercijalnom tržištu, pa je u tom smislu pesma „Moja si”, kao jedna od najmanje razumljivih, očuvala svoju hermetičnu zagonetnost i za mnoge današnje slušaoce i time ujedno i dokazala da je moguće pretpostaviti da je cenzura izostajala jer je recepcija tekstova često bila manje ili više otežana, što nikako nije bilo obeležje manjkavosti, već suprotno, kvaliteta, jer u pluralitetu muzičkih grupa i njihovih pojedinačnih radova ili drugih muzičkih projekata, uvek su se izdvajali, i kao najreprezentativniji predstavnici žanra (i podžanrova) nametali oni koji su narušavali i prevazilazili žanrovske opsege.
Muzika Idola ipak, sigurno je, doprla je do odabrane publike koja je razumela sve intencije autora tekstova, ali možda baš zbog prividnog neozbiljnog scenskog „kostima” četiri upeglana dečka od kojih dvojica ne znaju da sviraju” i koji imaju „teme širokog spektra (od politike, preko gej kulture, do ljubavi i seksa” i čija je „nedefinisana muzička orijentacija (od premekanog popa, do nečega bliskog panku” (Skrozza 2010: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=912751), nije uvek bila ozbiljno i ispravno shvaćena.
*Iz intervjua sa Vladom Divljanom o nacionalnim i verskim simbolima koje su subverzivno u tekstve uključivali, kao i odnosu prema opštim konvencijama: „U to vreme je tako nešto smatrano politički nekorektnim, i nismo snimili nijedan televizijski spot za ploču, iako smo za prethodne pesme snimali i po pet spotova. Pojavilo se mnogo članaka tipa „Čemu sve to?”, uz naslove kao što su „Rok uz miris tamjana”. U našoj pesmi „Hoćeš li sa mnom na ples“, pojavljuje se i motiv pesme „Igrale se delije”. Moram da kažem da je u to vreme nazovisrpski nacionalizam imao drugačiju konotaciju, predstavljao je vrstu otpora građanskog društva prema zvaničnoj ideologiji.” (Stavrić 2003: http://www.nin.co.rs/2003-07/17/29888.html)
**Tekst ove i pesme „Moja si” je, u nedostatku pisanih izvora sa tekstovima Idola, naveden i prilagođen prema tekstu pesama ove grupe na sajtu http://tekstovi.net/2,1253,36679.htm .
Nastavak teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2016/05/18/problem-transrodnosti-u-pesmi-moja-si-grupe-idoli-ii/ .
*Autor pesme „Moja si“: Srđan Šaper, jedan od osnivača benda „VIS Idoli“
Autorka: Tijana Janković
Foto-izvor: www.beforeafter.rs
