Fantastično u „Alisa u zemlji čuda“ (I)

“Sve što je izmišljeno postoji

u ovom svetu ili u nekom drugom.”

Novalis

 

 

Čovekova sposobnost, fantazija ili mašta, prirodna je sposobnost duše ljudske da neposredno percepira, oseća i sagledava stvari oko sebe i u sebi. Svakodnevni život, tj. obavljanje uobičajenih dužnosti, stvara kod čoveka potrebu za begom u maštovitije, irealne i fiktivne svetove. Književno delo samo po sebi predstavlja fiktivni svet kroz koji se udaljavamo od svakodnevice, a upotreba fantastičnih motiva potpomaže čovekovoj mašti da u potpunosti uđe u svet knjiga. Upotreba fantastike u svetu fikcije ima bitnu ulogu, bilo da je u pitanju svet pisane ili usmene književnosti.

Da bismo pisali o fantastičnom u bilo kojem književnom delu, treba prvo poći od određenja ovog pojma. Mišljenja su podeljena. Radi pomirenja ovog raskola, mora se uzeti u obzir istorijska dimenzija, vreme i uslovi pod kojima je određeni sadržaj nastao. Postavlja se pitanje da li je fantastika samo besmislena igrarija ili ona pomaže u otkrivanju tajni sveta. (Ajdačić).

Kada govorimo o fantastici, prvobitna misao je da ona prikazuje nešto čega u stvarnosti nema – ona imaginaciju suprotstavlja vernom prikazivanju stvarnosti. U svetu fantastike nema uslovljenosti, neobjašnjivo se pretvara u svakidašnje. Jedini uslov je gubljenje odnosa uspostavljenih u realnom svetu, njegovo obrtanje naopačke, i zato su mogućnosti za variranje fantastičnih motiva i njihovo realizovanje veliki.

Međutim, taj je svet ipak čovekova delatnost i zavisi od njegove percepcije, kao i od celokupne tradicije i duhovne kulture naroda. Ako je stvarnost samo uredno pročešljana fantazija, kako kaže Goran Petrović, onda se ti tragovi mogu sretati svuda i pratiti od najranijih perioda. Postoji mnogo teškoća da se terminološki utemelji pojam fantastičnog, iako se elementi fantastičnog i čudesnog javljaju  već u prvoj zabeleženoj bajci sveta ,,Anpu i Bata”, ali i u ,,Mahabharati”, ,,Ramajani”, ,,Epu o Gilgamešu” itd.

Uz sva terminološka neslaganja kada je reč o bajci, fantastičnoj priči i naučnoj fantastici, moguće je ukazati na sličnosti i razlike ova tri književna roda. Međutim, neophodno je razlučiti bajku od fantastiče priče, a onda fantastičnu priču proisteklu iz tradicije nemačke romantičarske škole od fantastične priče engleskog porekla čiji je začetnik Luis Kerol sa “Alisom u zemlji čuda”.

Milan Crnković čak smatra da priča o Alisi  prekida svaku vezu sa narodnom bajkom i mitom. Nevena Vitošević Ćeklić “Alisu u zemlji čuda” određuje kao umetničku bajku, a neki istražitelji su skloni da jedan broj umetničkih bajki svrstavaju u fantastične priče.

Sam  Čarls Lutvidž Dodžson (poznatiji po svom pseudonimu Luis Kerol) određuje “Alisu u zemlji čuda” kao bajku. Zagonetnost bajke leži u tome što ona, naizgled spontano, meša stvarno i nestvarno, čudesno sa prirodnim, blisko sa dalekim, shvatljivo sa neshvatljivim , kao da se sve to samo po sebi razume.

Kada bismo govorili o bajci, rekli bismo da je Prop usmeren na strukturu, ,,kostur” bajke, a Liti, kao istraživač forme,  pokazuje nam ono što čini ,,nerv” bajke, da braća Grim u svojim prvim stilskim analizama bajku smatraju fantastičnom pričom iz sveta čarolije, da K. Špis kao osnovnu razliku između sveta bajke i ,,našeg” sveta ističe ,,čudesne čarolije” koje se sreću na svakom koraku.

Istina je da se “Alisa u zemlji čuda” može smatrati bajkom, ali ona je, zapravo, fantastična priča koja za osnovu ima literarni apsurd, o kojem ćemo govoriti nešto kasnije. Jasnu razliku između ovih žanrova povukao je Rože Kajoa. I bajka i fantastična priča poštuju logički sled, počinju sa realnošću, ulaze u svet čudesnog i junaka ponovo vraćaju u stvarnost.

Bajka je čuvar nade i snova, pravde koja poništava nepravdu, ljubavi koja nadjačava sve, pa odatle i njen značaj za duhovni razvoj deteta. Iako je “Alisa u zemlji čuda”, poput “Petra Pana” i “Meri Popins”, fantastična priča u nonsensnom vidu, ima istu funkciju – vodi nas u svet snova i mašte i jača našu duhovnost.

“Alisa u zemlji čuda” proizvod je individualnog nesvesnog. Ukorenjena u kolektivno nesvesno (Karl Gustav Jung) bajka je nosilac sećanja čovečanstva na evolucije duše sveta, ali i evoluciju svakog pojedinca ponaosob. Za razliku od Frojda, koji je u bajkama video uglavnom potisnute seksualne i infantilne želje, Jung je u bajkama video potisnutu individualizaciju.

U “Alisi u zemlji čuda” struktura je rastresitija, nema stroge strukturiranosti kao u bajci. Događaji se nižu jedan za drugim, kao da se ništa pre toga nije dogodilo. ,,Scene se prekidaju upravo kad smo malo ušli u njih  i počinju nove”. (Crnković 1969: 42)

Čitalac ulazi u bunar zajedno sa Alisom, ne znajući da ulazi u san. Zanimljivo je što Kerol na samom početku govori da je dan bio tako topao da je Alisa bila prosto živa zaspala, a čitalac tada i ne sluti da Alisa zaista spava. Taj san pun je lirskih digresija, igre reči, šaljivih pesmica (pesme posebno privlače čitaoca – tako je pesma u trećoj glavi napisana u obliku repa). Bunar, poput mora i jezera, ima ulogu da najavi fantastični događaj. Taj bunarski prostor nalazi se negde u dubini zemlje, kao da se ide ka njenom samom središtu.

Gaston Bašlar govori o fenomenologiji okruglog. Ako zamislimo sliku bunara, zapazićemo da Alisa ulazi kroz krug, te dolazimo do spoznaje da biće samo doživljeno iznutra, bez eksteriornosti, može biti okruglo. I Jaspers govori o okruglini bića, a Van Gog nas ostavlja zamišljene izrekom – ,,Život je verovatno okrugao”. Bunar iz “Malog princa” je bunar u pustinji i samim tim dragoceni izvor života, a Alisin bunar je skoro zastrašujući put kroz koji junakinja pada u svet okrenut naopačke.

U jednoj pesmi u prozi,  “Prostor sa senkama”, Anri Mišo piše: ,,Prostor, ta vi to ne možete shvatiti, to strašno iznutra-spolja koje je pravi prostor”. Mišo nam daje ceo prostor-vreme dvosmislenog bića kao a priori bića. U tom dvosmislenom prostoru duh je izgubio svoj geometrijski zavičaj.

Mi ne znamo ništa o svetu iz kog Alisa dolazi, vidimo samo njenu radoznalost, koja se inače pripisuje deci. Kerolu je buduće vreme (vreme nakon detinjstva) važnije od sadašnjeg trenutka, pa možda upravo zbog toga ne saznajemo više o ambijentu iz kog Alisa kreće.

Vreme u “Alisi u zemlji čuda”  neodređeno je, dakle, kao i u bajci. Znamo samo to da je Alisi dosadilo da sedi na obali kraj svoje sestre, i da je topao dan, te samo pretpostavljamo da je u pitanju leto. Linearnost podrazumeva: prošlost, sadašnjost i budućnost, a za bajku i fantastičnu priču ustanovljeno je da prošlost i budućnost nisu dominantne kategorije.

Zasnivanje književnosti na snu i posebnoj vrsti fantastike – onirička fantastika – sledi logiku sna. Kerol je nastojao da taj svet zameni i on svoju junakinju ne uvodi u svet čuda, već u oblik koji se može povezati sa socijalnom stvarnošću – vladarske figure i druge vrste junaka koje je Kerol uveo. Potreba da ukida, narušava ili sasvim relativizuje granice između književnih rodova i vrsta približava Kerola avangardnim i modernim piscima.

Trenutak uoči spavanja obeležava i početak pustolovine vezane za “Petra Pana” i “Dečju sobu” Desanke Maksimović. “Petar Pan” je najsličniji “Alisi u zemlji čuda”. Prvo, zato što sama dela počinju i završavaju gotovo isto – pisci ovih dela svoje junakinje, Alisu i Vendi, zamišljaju kao zrele žene koje će u sebi sačuvati iskru detinjstva, kako kaže Kerol ,,sačuvati bezazlenost i toplinu detinjeg srca”. Drugo, i Alisa i Petar uživaju u samoj pustolovini, neobičnosti i zanimljivosti događanja. Pomenućemo  “Malog princa” i u ovom kontekstu, jer scene kada mali princ sreće kralja i čoveka koji broji zvezde, nesumnjivo se dodiruju sa “Alisom”.

Slike iz sestrine nezanimljive knjige zamenjuje gusti mrak bunara, a onda iz ivica bunara izrastaju police sa knjigama, zemljopisne karte, slike… Putovanje pomalo izgleda kao opštepoznato putovanje kroz vreme, koje često srećemo, kako u delima, tako i na filmu, ali već znamo da fantastičnu priču ne treba porediti sa naučnom fantastikom. Alisa ne razmišlja kako će izaći odatle, nego misli kako će joj se svi diviti kako je hrabra kad im bude pričala o svom ,,padu u nepoznato”.

Svet u “Plavoj ptici”, “Čarobnjaku iz Oza”, “Petru Panu” i “Alisi” dat je kao neka vrsta ,,snova”. Posledica nema, sve deluje kao u snu i kao da je u snu napisano, što je svakako varka ako se zna da je “Alisa u zemlji čuda” strukturirana na pravilima igre karata, a “Alisa u svetu s one strane ogledala” sledila pravila igre šaha. Obe igre podrazumevaju matematičku logiku. Preko igara Kerol je mogao da uključi određeni tip junaka.

Zemlja čuda je jedan od najpoznatijih imaginarnih svetova. Tolkin uvodi naziv ,,sekundarni svetovi”, označavajući time svetove koji se razlikuju od postojećeg. U svet irealnog junaci priča ulaze iznenada: Alisa kroz rupu u koju je ušao Beli Zec, Petar Pan kroz otvoren prozor, junaci “Narnije” u čudesni svet ulaze kroz orman…

Protagonisti ovih priča najčešće su deca koja dospevaju iz primarnog u sekundarni svet. Nema pomagača, već samo junaka koji bi Alisi dali savet. Tako se jedna glava knjige i zove ,,Savet jedne gusenice”, odnosno, gusenica savetuje Alisi da čuva živce, a naposletku joj govori da će joj jedna strana pečurke pomoći da poraste, a druga da se smanji. U izvesnom smislu, mogli bismo reći da Alisa nailazi na neku vrstu odmagača (životinje beže kada Alisa pomene mačku Dinu, Beli Zec hoće da zapali svoju kuću kada je Alisa u njoj, velika plava gusenica na početku skrštenih ruku sedi na vrhu pečurke i ne obraća pažnju na devojčicu, Sluga joj govori da će danima biti na ulazu, te je neće pustiti kod Vojvotkinje, Martovski Kunić i Šeširdžija su neljubazni, Kraljica hoće da je pogubi i sl.).

U “Alisi u zemlji čuda” nema trijadne gradacije u prevazilaženju prepreka kao u bajci, te nema ni pobede. Uzročno-posledični odnosi, bar u nonsensnoj varijanti fantastične priče, nepostojeći su ili zanemarljivi. ,,Kazaljka nonsensne priče, jednostavno rečeno, kreće se u obrnutom smeru od kazaljke bajke”. (Olujić)

Alisa se pita da li je drugačiji svet ili se ona promenila (da li je postala neko od njenih drugarica – možda Mejbel ili Ada); pokušava da se priseti pojmova iz geografije i istorije, tablice množenja, glavnih gradova sveta (,,London je glavni grad Pariza, Pariz je glavni grad Rima”), stihova iz pesama  i sl. Sve pesme kojih Alisa pokušava da se seti na putovanju zvuče izokrenuto, drugi junaci potvrđuju da stihovi koje Alisa izgovara ne zvuče kako treba.

“Alisa s one strane ogledala” sadrži čuvenu besmislenu pesmu ,,Hudodrakija”: “Bilo je kuhno i đipahne tovke / Na vabnjaku rovko zadronjaše: / Nemujne sasvim bjehu zorolovke / I rućkale su šturnjače zdomašne…” I sama radnja u delima deluje ispreturano. Privid alogičnosti priče očigledno je namerno smišljen, nimalo slučajan, kao i mnogo toga u ovoj vrsti literature. Možemo reći da Alisa, dok se kreće u fantastičnom vremenu-prostoru, ne ostaje intelektualno ista, za razliku od junaka narodne bajke u kojoj junak ostaje sa nepromenjenom svešću.

Posebno je zanimljivo kada Alisa kaže: “Kada sam čitala bajke, mislila sam da se ovako nešto ne dešava, a sad, evo me, usred srede jedne takve bajke. Zbilja, trebalo bi da se napiše jedna knjiga o meni!” U Alisinom ,,novom svetu” sve se dešava neočekivano, bez obrazloženja, ali nema čuđenja junakinje. ,,Malopre se dogodilo toliko neverovatnih stvari da je Alisa poverovala da malo čega ima nemogućeg”.

Naizgled obične životinje (ptica, riba, miš, zec, mačka) iznenada počinju da govore i pokazuju natprirodne sposobnosti. Dakle,  srećemo neobična antropomorfna stvorenja. Ova bića, bilo da je reč o pozitivnim ili negativnim junacima, pristupaju onostranim bićima kao sebi ravnima. Njihove darove mirno primaju ili odbijaju, dozvoljavaju da im ona pomognu ili se bore sa njima, a zatim nastavljaju svojim putem. Ta bića su za njih važna kao ,,pomagači” ili “odmagači”, ali im često nisu interesantna kao pojave. Glavni junak ne zna odakle oni dolaze, kuda nestaju, ne zna odakle im mudrost i njihove moći, ali ni ne pita se o tome.

Ovde se možemo setiti Litija: “Ovostrani junak bajke pri susretu sa onostranim nema utisak da ima posla sa nekom drugom dimenzijom. U “tom smislu govorim o jednodimenzionalnosti bajke”.(Liti 1994: 15)Junak u bajci čarobne predmete ne isprobava, već ih koristi tek kada mu postanu neophodni, a to je u većini slučajeva jedan jedini put za svaku stvar. Međutim, Alisa želi da  isproba sve rekvizite koji se iznenadno pojavljuju – bočice, kolačiće, ključ.Svaki dar na koji naiđe Alisa ne služi joj da bi lagodnije živela, već isključivo da bi uspešno obavila zadatak koji je pred njom i koji, pre svega, ona želi.

Miodrag Mladenović u eseju “Alisin problem” Alisinim preobražajima veoma ubedljivo objašnjava čak i čuvenu Zenonovu aporiju o Ahilu i kornjači. ,,Bukvalno propadajući  u svet čuda, u svojoj potrazi za belim zecom, Alisa se našla u dnu ponora, izgubivši svaku spoznaju o prostornim i vremenskim koordinatama (…), tako i stiže pred kapiju, ali kapija je zaključana za Alisu. Alisa i kapija, jedno prema drugom su neodgovarajuće veličine, kao i  Ahil i kornjača”.

Taman što Alisa otpije iz bočice i misli da će proći kroz kapiju, shvati da joj je ključ ostao na stolu, a sada je premala da bi ga dohvatila. Upravo u ovom apsurdu leži i poenta priče: nemoguće se ostvaruje putem nemogućeg. Ključ je samo pokazatelj novog smera transformacije ka beskonačno velikom. Kolačić Alisi pruža transformaciju suprotnog smera, i tako dalje pratimo Alisine promene. Alisa se najpre kreće horizontalno sa neobičnim zecom, a put u Svet čuda je vertikalan.

Čovek bi ispričao sav svoj život kad bi govorio o vratima koja je otvorio i zatvorio, ali da li biće ostaje isto kada hoće da se tranformiše zarad ,,propusnice” kroz neka vrata? Alisa definitivno ne ostaje ista. Kapija od Alise traži prilagođavanje, ali problem prilagođavanja nije jednoznačan, zato što bi onda i svet koji se nudi sa druge strane bio isti takav. Alisi je potreban mnogostruk, višeznačan preobražaj.

Kerol nije mogao u svemu da se odriče onoga što je osnovna konvencija bila i u bajci usmenog porekla i u onoj koju su pisali pisci poput Andersena i poput onoga što je Svift u “Guliverovim putovanjima” koristio, a to je transformacija telesna. Ako se setimo Kafkinog “Preobražaja”, videćemo da on govori o dehumanizovanom svetu, a Kerol se koristi klasičnim postupkom telesne transformacije koji postoji u bajkama. Alisa će se povećavati i smanjivati i time se koristi jedna konvencija usmene književnosti na kojoj je naročito mnogo Svift insistirao. Kerol pokazuje kako je celokupni naš jezički aparat zasnovan na konvencijama i kako stvari po automatizmu radimo.

Kerolov junak je privilegovan. ,,On kao da stoji u nevidljivom kontaktu sa silama…, i kao da nesvesno postupa u skladu sa njihovim neumitnim zakonima”. (Liti 1994: 59) ,,Samim tim što se usuđuje da pređe tu granicu nabijenu tako velikim semantičkim balastom, junak stiče pravo da se smatra izuzetnim, pa neminovno iz drugog sveta izlazi nepromenjen”. (Ćeklić 2007: 161)

Kod Alise ne dolazi do čuđenja i straha. Zapravo, Alisa bi se uplašila katkad za živote drugih, a kada bi se uplašila npr. kraljičine, toliko puta ponovljane, naredbe ,,Odrubite joj glavu”, želela bi da se vrati u svoju prirodnu visinu, jer kao što je to i u životu poznato, viši čovek se obično oseća nadmoćnijim.

Nastavak teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2016/05/12/fantasticno-u-alisa-u-zemlji-cuda-ii/ .

 

 

 

Literatura i izvori

 

  • Kerol, Luis, Alisa u zemlji čuda, Novi Sad, 2000.
  • Kerol, Luis, Alisa s one strane ogledala, Beograd, 2001.
  • Bašlar, Gaston, Poetika prostora, Beograd, 2005.
  • Betelhajm, Bruno, Značenje bajki, Prosveta, Beograd, 1979.
  • Bošković-Stuli, Maja, Usmena književnost nekad i danas, Beograd, 1983.
  • Samardžija, Snežana, Poetika usmenih proznih oblika, Beograd, 1997.
  • Jung, Karl Gustav, Duh bajke, Beograd, 2002.
  • Liti, Maks, Evropska narodna bajka, Orbis, Beograd, 1994.
  • Prop, Vladimir Jakovljevič, Morfologija bajke, Beograd, 1982.
  • Todorov, Cvetan, Uvod u fantastičnu književnost, prevela Aleksandra  Mančić, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

 

  • Damjanov, Sava, Vrtovi nestvarnog: ogledi o srpskoj fantastici, Službeni glasnik, Beograd, 2011.
  • Crnković, Milan, Dječja književnost, Zagreb, 1969.
  • Povijest svetske književnosti, knjiga 1-8, Zagreb 1974.
  • Kajoa Rože, Narodna bajka u modernoj književnosti, zbornik, Nolit, Beograd, 1978.
  • Ćeklić, Nevena Vitošević, Otkrivanje krstolikih bajki, Beograd, 2007.
  1. Ajdačić, Dejan, Kako vidim fantastiku, Projekat Rastko:

http://www.rastko.rs/rastko/delo/12171

 

Autor: Jelena Medaković

Foto-izvor: Piterest

Related posts

Leave a Comment