Prvi deo teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2016/05/02/fantasticno-u-alisa-u-zemlji-cuda-i/ .
“Sve što je izmišljeno postoji
u ovom svetu ili u nekom drugom.”
Novalis
Svako onostrano carstvo može da se preleti ili prepešači. Prava postojbina ovih motiva je predanje, a fantastična priča i bajka ih samo preuzima i uobličava u skladu sa svojim zakonitostima. Često se govorilo o tome kako u bajci vlada slučaj, a u stvari može se reći sledeće : “Bajka je takva književna vrsta u kojoj slučaj ne postoji. To što junak stiže gde treba i kada treba, i naiđe na onoga na koga treba, nije slučaj. To je preciznost.”
Figure fantastične priče ne obraćaju pažnju na sličnost situacija, već uvek iznova deluju iz svoje izolovanosti. To je jedna od najupadljivijih i za savremenog čitaoca najčudnija osobina ovakvih priča.
Za ovo delo posebno je važan pojam nonsensa (eng. nonsence, besmisao, besmislica) koji proističe iz igre. Može se definisati kao nelogička ili apsurdna jezičko-stilska forma, kojom se na vešt način kazuje određen sadržaj. Deca lako prihvataju nonsens jer deluje duhovito, sve se ,,okreće kao igra”.
Kerolov nonsens je specifičan po tome što nije potpuno besmislen – naime, svaki od njegovih ,,nonsensnih” likova ili situacija u stvarnosti ima logičnu i bukvalnu realizaciju. Mogli bismo reći da se takav nonsens zasniva na ,,preteranoj logici”, odnosno preteranoj metaforizaciji.
Tako su Ludi Šeširdžija i Martovski Kunić inspirisani engleskim izrazima ,,lud kao šeširdžija” odnosno ,,lud kao martovski kunić”. Još jedan učesnik Lude Čajanke jeste Puh, koji konstantno spava i ponekad govori iz sna. Njegova osobina može se, takođe, tumačiti u engleskom originalu – njegovo je ime “Dormouse”, što je složenica nastala od francuskog glagola “dormi”r, što znači spavati i engleske reči “mouse” (miš).
Zanimljiva je hipoteza da je plava gusenica inspirisana indijskim misticima, budući da puši nargilu i daje kvazi-mudre izjave. Inspiracija za Kraljicu Srce podleže dvema pretpostavkama – najverovatnije je inspirisana kraljicom Elizabetom, koja je u narodu bila poznata zbog čestih izricanja smrtnih kazni, ili kraljicom Viktorijom, koja je u Kerolovo vreme vladala bukvalno polovinom sveta. Sama Alisa može predstavljati Britaniju na putu po svojim kolonijama.
Lažna Kornjača bi se mogla posmatrati kao najnonsensniji lik u knjizi. I ova priča ima logičnu pozadinu. Naime, u Kerolovo vreme, ,,lažnom kornjačom” se nazivalo specijalno spremljeno goveđe meso od kojeg se pravila supa koja je ukusom podsećala na kornjačinu supu. U originalnom, prvom izdanju “Alise u zemlji čuda” sa ilustracijama Džona Tenijela, Lažna Kornjača je na slikama predstavljena kao biće sa oklopom kornjače i glavom, repom i zadnjim nogama teleta. Lažna Kornjača u delu čak peva i pohvalnu pesmu ovoj supi u jednom trenutku: ” Divna čorbo, čorbo zelena i gusta, / Ukusna i krasna za svačija usta, / Iz činije ti se uvek pušiš slasno. / Sipajte je odmah, da ne bude kasno!”
Beli Zec je prvi simbol fantastičnog u romanu, i on nas preko hodnika, šume i Kraljice vodi do samog kraja. On Alisu doživljava kao svoju slugu Meri En, a bitno je da je ,zapravo, on sluga – Beli Zec služi Kraljici i stalno se plaši da ne zakasni.
Sa druge strane, Mačak stoji kao opozicija Belom Zecu, pre svega zato što je Kraljičin neprijatelj. Vidimo njegovu sposobnost da nestaje deo po deo – ,,najpre nestade vrh od repa, pa sve redom, i najzad osmeh koji je ostao još izvesno vreme kad je već Mačak nestao”.
Iako je Aristotel rekao da je od svih živih bića na svetu jedino čovek kadar da se smeje, Kerolov mačak ima tu sposobnost. Zato se ovde otvara mogućnost za mističnu dimenziju. Štaviše, moglo bi se reći da mačka upravo osmeh i sposobnost nestajanja razlikuju od drugih junaka – svi ostali se plaše Kraljice, a mačak se smeje. Pošto Mačak ima sposobnost da postoji bez određenih delova tela, kraljičin dželat primećuje da mu ne može odseći glavu, gde opet vidimo nadmoćnost ove životinje. Alisa misli o tome kako je često videla mačka bez osmeha, ali nikad mačji osmeh bez mačka.
Na ovim stranicama je i čuvena scena o paraboli puta. Zapravo, kako će Alisa otići iz šume, zavisi od toga kuda želi da ode. ,,Svejedno mi je kuda ću otići…” – reče Alisa.
,,Onda je svejedno kojim ćeš putem krenuti” – reče Mačak.
Alisi Mačak kaže da je ona, kao i svi ostali u Zemlji Čuda, luda, aludirajući na to da ona sanja.Čak je i ispituje o toj zemlji kojom se kreće, kao da će se nešto promeniti kad ona izgovori šta je doživela.
Za oba lika se može pronaći bukvalna realizacija u stvarnosti – Beli Zec stalno žuri, a znamo da su zečevi brzi, Mačak stalno nestaje i pojavljuje se, baš kao i obična mačka iz stvarnosti. Luda Čajanka je najpoznatija scena u “Alisi u zemlji čuda”, gde se nonsens oblikuje i igrom reči i metaforičko-logičkom realizacijom u stvarnosti. Besmisao se javlja u razgovoru o Vremenu. Šeširdžija komentariše kako Alisa sigurno nikad nije govorila sa Vremenom, pa se zato Vremenu obraća u srednjem rodu, a on je muškog roda. Saznajemo da je Šeširdžija od strane Kraljice bio optužen da ,,ubija vreme”, te je Vreme sada za njega mrtvo (uvek je šest sati, kad je u Engleskoj vreme za čaj, pa je zato sto uvek prepun posuđa za čaj). Dakle, ovde nisu očovečene samo životinje, nego i vreme.
Sat se javlja u vezi sa Belim Zecom (stalno gleda na sat usled zabrinutosti da će zakasniti), ali i u vezi sa Šeširdžijom i Martovskim Kunićem – oni podmazuju sat mladim maslacem u nadi da će proraditi. Apsurdne su i igre koje se javljaju u delu. U prvoj navedenoj igri, u kojoj učestvuju životinje koje su isplivale iz Jezera Suza, nema pravila. Svako ulazi i izlazi iz igre kada hoće, pobednika nema; u kraljičinom kriketu vojnici-karte stoje na rukama i nogama, te tako presamićeni glume lukove kroz koje lopte moraju da prođu; lopte su živi ježevi, živi flaminzi su štapovi za kroket, a čudnovato igralište je puno busenja i brazdi. Kriket je u Kerolovo vreme bio plemićka igra, te je bilo nezamislivo da je igra ,,običan narod”, što je ovde kroz nonsens ismejano.
Na suđenju zbog krađe kolača porotnici zapisuju svoja imena kako ih ne bi zaboravili do kraja suđenja, dokazi i iskazi su, takođe, besmisleni (Šeširdžija govori da nema svoj šešir, već ih samo prodaje, grize parče šoljice umesto hleba, govori o žmirkanju čaja i svom siromaštvu, ne može da se seti izjave koja bi mu pomogla; vojvotkinjina Kuvarica govori da se kolači prave od bibera; Alisa obara sve porotnike na glave onih što su došli da pristvuju suđenju, a kazna se izvršava pre izricanja presude).
Vidimo da je Alisa hrabra devojčica, čak i kada plače ona samu sebe prekoreva i nastavlja dalje da traži izlaz. Za ostale likove Alisa primećuje kako bi svet bio mnogo bolje mesto kada bi ljudi jeli više slatkiša, jer se vodi mišlju da je Vojvotkinja bila ljuta zbog bibera. Kao i u bajkama, ovde vidimo dva lica Vojvotkinje. Nesumnjivo, njeno lice podseća na veštičije lice iz “Snežane i sedam patuljaka” – uzela bi Snežanu pod ruku i, vodeći je kroz šumu, pretvarala se da je neko drugi. Tako je Vojvotkinja ,,pod uticajem bibera” govorila da svet funkcioniše samo ako svi ljudi gledaju svoja posla, dok je pri drugom susretu sa Alisom tvrdila kako ljubav pokreće svet.
Besmislenim se čini i kada dva kraljičina vojnika bele ruže boje u crveno. Međutim, Kerol aludira na određeni događaj iz engleske istorije. Naime, inspiracija najverovatnije potiče iz građanskog rata plemićkih kuća Jork i Lankaster, koji je još nazivan i “Ratom ruža”, jer se na zastavama zaraćenih strana nalazila bela, odnosno crvena ruža.
Alisa često govori da je ništa ne čudi, da je sve besmisleno i nevažno, redovno upada u nesuglasice tokom razgovora, jedina ona od svih takmičara ne uspeva da kontroliše svog flaminga, koji u toku igre pokušava da uzleti na drvo…
Vidimo da je taj svet njoj stran, da ona pokušava svim silama da se snađe i da se menja u skladu sa svojim željama. Zapravo, ona se menja samo fizički – raste, odnosno, smanjuje se. Pri tom uvek preispituje granice.
Luis Kerol je veliki ljubitelj igre reči, igre koja se zasniva na dvosmislenosti, homonimiji i sinonimiji. Jedna od tih ,,igara” jeste kada Miš kaže Alisi da je njegova priča ,,duga i tužna”, a ona mu odgovara, misleći na njegov rep, da jeste dug, ali joj nije jasno zašto je i tužan (nesporazum nastaje zbog istih izgovora reči tale (priča) i tail (rep)).
Elemente nonsensa Kerol oblikuje tako da budu, paradoksalno, savršeno logični i upravo po tome se “Alisa u zemlji čuda” razlikuje od mnoštva drugih dečijih (i ne samo dečijih) knjiga.
Igra slovima i znacima interpunkcije, eliptičnost, sklonost momentalnim situacijama, iskidani ritmovi i zvuci, razigran svet besmisla, audio-vizuelni tekstualni eksperiment pokušaji su uspostavljanja novih odnosa sadržine i forme reči. Kerol je doveo do perfekcije poetiku igre, a za poeziju koja je postala igra izborili su se i mnogi drugi pisci i pesnici – Zmaj, Radović, Lukić, u okviru srpskog signalizma i Miroljub Todorović, Zvonimir Kostić i mnogi drugi. Poetika signalizma preferira ludistički momenat.
Igra je negacija svega poznatog, uopštenog, ograničenog i jednoličnog. Kao umetnost, zalaže se za novi poredak i novi smisao. Poput svake velike umetnosti, bajke i fantastične priče ujedno očaravaju i poučavaju. ,,Svaka bajka je čarobno ogledalo koje odražava neke aspekte našeg unutarnjeg sveta i korake nužne za naš razvoj od nezrelosti do zrelosti”. (Betelhajm 1979: 334)
A jedan od sadržaja ljudskog postojanja jeste upravo odnos prema ,,onom drugom, sasvim drugačijem svetu”.
Fantastična književnost za decu je tokom određenih perioda u pojedinim zemljama kritikovana i čak aktivno suzbijana, budući da se sticao utisak da deca neće tražiti rešenja za konkretne probleme, nego će se povlačiti u imaginarne svetove, ostavljajući tako svoje probleme po strani. To nikako nije tačno, jer imaginarni svetovi u dečijoj književnosti otvaraju mogućnost da se o raznim društvenim, psihološkim, sociološkim i sl. problemima današnjice progovori metaforički.
Zato se danas može govoriti o neverovatnom usponu fantastične književnosti, kako na komercijalnom, tako i na kritičkom planu. Kada bi se najpoznatiji naslovi, koji su trenutno na tržištu, analizirali prema čuvenoj Todorovljevoj podeli fantastične književnosti na čudno, čudesno i fantastično, većinu bismo bez oklevanja mogli svrstati u čudesno. Ili je odgonetka sadržana u misli Pjer Mabija da je ,,čudesno svuda?”
Volt Dizni i Tim Barton snimili su filmove o “Alisi u zemlji čuda”, američka rok grupa Džeferson erplejn posvetila joj je pesmu, a britanska kraljevska pošta nedavno je izdala marke u njenu čast.
Beogradsko pozorište ,,Atelje 212” negira Alisu kao dečiju literaturu i uklapa je u modernu priču sa aktuelnom tematikom pedofilije. Pisac nije mogao ni slutiti kako će njegovo delo u različitim razdobljima biti različito i tumačeno.
Gledano sa današnjeg stanovišta, “Alisa” bi mogla da postane i deo političkog teatra, jer kao što “Malog princa” možemo čitati i kao duhovnu i kao ljubavnu knjigu za odrasle, tako i “Alisu” možemo posmatrati kao, donekle metafizičku, satiru društva. Ako u Alisi kritički posmatramo svet odraslih, taj svet je pun ludaka koji se vrte u krugu, svet pun surovosti, koja se, zahvaljujući detinjem prisustvu, pretvara u igru.
Kao što se narodna bajka ne ustručava grubih i surovih momenata, tako ni ova vrsta umetničke bajke ne izbegava da deci prikaže svet u njegovoj celovitosti, ali na razumljiv i prihvatljiv način.
Nakon Alisinog sna, uranjanje njene sestre u isti san nagoveštava želju da se taj čudesan svet shvati i kao odraz stvarnog sveta – ,,zveket šolja pretvoriće se u zveketanje praporaca na stadu, Kraljičini piskavi krici u glas pastira…”. Vidimo da se sve vraća u idiličnu sliku seoskog pejzaža, koji može biti i slika idiličnosti same suštine detinjstva. Važno je znati da se Alisa budi tek kada dostiže svoju prirodnu visinu i kada shvati da joj Kralj, Kraljica i njihovi podanici ne mogu ništa, jer su samo običan špil karata.
U ovoj literarnoj mešavini duhovitog, besmislenog i fantastičnog Luis Kerol želi da kaže da isključivo od nas samih zavisi kako ćemo gledati na pravila. Deca poimaju svet na specifičan način, tj. po zakonima drugačije logike – deca svet doživljavaju i posmatraju srcem i očima sanjara. Ona su neprestano aktivna, slobodna u igri i maštanju, a, kako kaže Andrić, pod uticajem godina dolazi do prekida igre i ,,vere” u njenu ,,istinitost” i ,,stvarnost”. Mašta vodi dete svuda gde ono pruža ruku, vraća ga iz visina i dubina bez posledica, a odrastao čovek je gotovo uvek opterećen razlikom iluzija od stvarnosti, subjektivnog od objektivnog.
Literatura i izvori
• Kerol, Luis, Alisa u zemlji čuda, Novi Sad, 2000.
• Kerol, Luis, Alisa s one strane ogledala, Beograd, 2001.
• Bašlar, Gaston, Poetika prostora, Beograd, 2005.
• Betelhajm, Bruno, Značenje bajki, Prosveta, Beograd, 1979.
• Bošković-Stuli, Maja, Usmena književnost nekad i danas, Beograd, 1983.
• Samardžija, Snežana, Poetika usmenih proznih oblika, Beograd, 1997.
• Jung, Karl Gustav, Duh bajke, Beograd, 2002.
• Liti, Maks, Evropska narodna bajka, Orbis, Beograd, 1994.
• Prop, Vladimir Jakovljevič, Morfologija bajke, Beograd, 1982.
• Todorov, Cvetan, Uvod u fantastičnu književnost, prevela Aleksandra Mančić, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
• Damjanov, Sava, Vrtovi nestvarnog: ogledi o srpskoj fantastici, Službeni glasnik, Beograd, 2011.
• Crnković, Milan, Dječja književnost, Zagreb, 1969.
• Povijest svetske književnosti, knjiga 1-8, Zagreb 1974.
• Kajoa Rože, Narodna bajka u modernoj književnosti, zbornik, Nolit, Beograd, 1978.
• Ćeklić, Nevena Vitošević, Otkrivanje krstolikih bajki, Beograd, 2007.
16. Ajdačić, Dejan, Kako vidim fantastiku, Projekat Rastko:
http://www.rastko.rs/rastko/delo/12171
• http://www.zmajevedecjeigre.org.rs/detinjstvo/br1-2_00/sanoruzi.html
• http://www.zmajevedecjeigre.org.rs/detinjstvo/br1-2_00/u-igri.html
• http://signalism1.blogspot.com/2009/08/knjizevnost-za-decu-i-signalizam.html
Autor: Jelena Medaković
Foto-izvor: www.pinterest.com
