Zdravstvo: Hipokratov aneks

Poznato je da su ljudi hiljadama godina pre nove ere kao osnovni oblik razmene ekonomskih dobara koristili trampu. Iz današnje perspektive takav sistem “poslovanja” deluje vrlo primitivno, ali čovek ne bi bio to što jeste ako se u njemu ne bi nazirali tragovi ranijih iskustava (po Jungu arhetipovi). Dakle, čovek u sebi nosi kolektivno nesvesno, te taj deo sopstvene ličnosi ispoljava kroz različite segmente.

Konkretan primer Jungovih tvrdnji može se između ostalog očitati u bilo kom delu državnog sektora, no jedan od najreprezentativnijih je svakako onaj u zdravstvu. Naime, usluge koje zdravstveni radnici pružaju pacijentima su pokrivene novcem od strane države, ali tragovi trampe su vrlo vidljivi i danas. Elem, pacijenti gotovo po inerciji zdravstvenim radnicima donose materijalna dobra poput jaja, pečene prasadi/jagnjadi/piladi, preko čokolada, viskija, pa sve do olovki, skupocenog nakita i satova. Zdravstveni radnici pak za uzvrat pružaju pacijentima nematerijalno dobro, odnosno zdravstvenu negu. Trampa bi kao takva bila izuzetno legitimna, ali tek kada izuzmemo postojanje novčane sekvence, koja nekome ide na štetu, a nekome na duplu korist. Da stvar bude crno-humornija, pacijenti misle da im njihovo vaspitanje nalaže da zdravstveni kolektiv obasipaju poklonima, takođe smatraju (odnosno, u pravu su) da će zahvaljujući jednom “Džoni Vokeru” biti uzdignuti na pijedestal zdravstvene nege. Postoje zdravstveni radnici koji odbijaju takve gestove pacijenata, ali oni čine pet posto od ukupne celine, tako da ova priča dobija i primese tužnog, jer se elementi bezuslovnog humanizma srozavaju na minimum.

Postavlja se pitanje od kada je i zbog čega ovakav odnos postao praksa. Možda je davnopočivši Hipokrat pridodao aneks svojoj zakletvi ili ipak u grobu pravi salto mortale, jerbo od humanizma kojim su zdravstveni radnici obavezani ostaje tek toliko da, recimo, trideset posto ljudi iz ove branše neće primiti mito, ali sedamdeset posto sigurno hoće.

Zaista, nismo u obavezi da bilo šta od materijalnih dobara donosimo u bolničku atmosfru, no lepo je darivati. Čin darivanja je jedan od najlepših čovekovih manira i sasvim je razumljivo da je usmeren u pravcu onih koji svakodnevno spašavaju ljudske živote, ali kada se darivanje odvija radi reda ili jer tako treba onda se tu ukida duhovna komponenta, zato što je veoma tanka granica između dobrovoljnog darivanja “Milke” od trista grama i prinudne operacije od trista evra. Zbog toga je ovakav oblik trampe izuzetno opasan, jer je jedna strana u svakom smislu reči naučena da dobije nešto za uzvrat, a čovekovi apetiti svakoga dana bivaju u porastu. Trampa, dakle, u ovom slučaju može voditi korak dalje ka krimogenim radnjama, gde humanizam postaje utopija, a Hipokratova zakletva apsurd.

Treba darivati, ali pažljivo.

 

Autor: Milica Milošević

Foto-izvor: PhotoshopContest

Related posts

Leave a Comment