Film i književnost: „Krvavi presto“ i(li) „Magbet“

„Krvavi presto“ japanskog režisera, scenariste i producenta Akire Kurosave iz 1957. godine predstavlja mnogo više od obične ekranizacije Šekspirovog „Magbeta“. To je jedinstveno umetničko delo koje se umnogome oslanja na „Magbeta“, ali koje u suštini predstavlja svojevrsnu sintezu različitih kulturnih, estetičkih i istorijskih izvora, sa elementima samurajske priče i vesterna. Kurosava je kao vreme odigravanja radnje izabrao doba građanskog rata u srednjovekovnom Japanu, doba u kojem nije bilo centralne vlasti i u kojem su se suprostavljeni klanovi borili za prevlast. Glavni junak Vašizu pojavljuje se kao jedan od samurajskih komandanata pod vlašću lokalnog gospodara Cuzukija, vladara Zamka paukove mreže. Doslovan prevod naslova filma sa japanskog jeste „Zamak paukove mreže“, a šuma koja okružuje zamak zove se „Šuma paukove mreže“. Miki (prototip Banka kod Šekspira) u jednom trenutku u filmu izgovara da se ta šuma proteže kao paukova mreža, štiteći na taj način zamak od neprijatelja. Ova slika može se povezati sa željom za vlašću u koju se Vašizu upliće.

Početak filma dočarava osećanje prolaznosti sugestivnom zvučnošću jedne pesme na japanskom jeziku, koja se u potpunosti slaže sa maglovitim i pustim predelima. To je pesma koja uokviruje radnju, ističući da od događaja i ljudi koji će biti prikazani neće ostati traga, pa besmislenost njihovih postupaka posebno dolazi do izražaja: „Pogledaj na ruševine zamka obmane, koji danas progone samo duhovi nestalih, pogledaj krvavi prizor nastao iz neutažive želje koja neprestano traje, sada i zauvek“.

Na početku „Magbeta“ tri veštice izvrtanjem vrednosti („Lepo je ružno, ružno je lepo čak“) najavljuju Magbetovu sudbinu, kao i temu drame (proces transformacije dobrog čoveka i ratnika u ubicu i zločinca). Svojim proročanstvima one će u Magbetu probuditi želju za vlašću, a u filmu tu ulogu preuzima veštica koja peva pesmu o sudbini čoveka na zemlji, ističući još jednom njegovu destruktivnu prirodu. Probuđena želja za moći kod Vašizija ogleda se u njegovim izrazima lica i rečima: „Pa ipak, šta ako“, dok je to u drami na drugi način rešeno. U trenutku kad čuje proročanstvo veštica, čitalac posmatra Magbeta iz perspektive Banka koji progovara: „Zašto se trzaš, dobri gospodine,/ kao da se plašiš stvari koje zvuče/ toliko lepo?“. Ovaj momenat se smatra prvim znakom nečiste savesti kod Magbeta, već u tom trenutku javlja se misao o zločinu.

Neizvesno je, međutim, koliko bi daleko išli Magbet i Vašizu u ispunjenju svoje želje da nije bilo Ledi Magbet tj. Asaji u filmu. Ledi Magbet za svog muža ističe da je prepun „mleka ljudske ljubaznosti“ („milk of human kindness“) i da je isuviše slab da bi izvršio ubistvo, pa će ona zato preuzeti ulogu podstrekača. Počiniti zločin za nju znači potvrditi se kao čovek: „Kad si smeo to da činiš,/ bio si čovek; a kad bi bio više/ no što si bio, bio bi više čovek“. Čovek neguje demonsko i zlo u sebi, počiniti zlo ovde predstavlja afirmaciju ljudskosti. U „Krvavom prestolu“ Asaji govori nešto slično Vašiziju: „Ambicija čini čoveka“ – prati svoju ambiciju da bi se potvrdio kao čovek, čak i ako ta ambicija vodi u zločin. I jedna i druga žena su saučesnice u ubistvu i nastupaju u trenucima kad Magbet i Vašizu postaju slabi – neposredno pre i posle samog ubistva.

Treba napomenuti da je ubistvo i u filmu i u drami na više nivoa problematizovano. U „Magbetu“ to je zločin protiv kralja, rođaka i gosta, a u „Krvavom prestolu“ to je zločin protiv gospodara, gosta i prijatelja. Pritom i Magbet i Vašizu imaju poštovan i visok položaj u društvu; oni čak ni ne žele toliko da postanu vladari koliko nisu u stanju da odole porivu. Zanimljiva je u tom pogledu i činjenica da se Vašizu ne pojavljuje ni u jednoj sceni sa krunom na glavi, uvek je drži sluga u pozadini.

U filmu nema zadivljujućih dijaloga i monologa kao kod Šekspira, ali izvesna teatralnost ipak je prisutna. Ona se ogleda u licu Asaji, koje je poput zastrašujuće bele maske, kao i u pokretima i pogledima koje glavni likovi razmenjuju. U noći ubistva glavni likovi se, simbolično, premeštaju u odaju sa mrljom krvi, koja je ostala tu od ubistva prethodnog gospodara. U zvuku ptice koji se oglašava nekoliko puta pre ubistva, Asaji čuje pitanje „Da li si spreman da rizikuješ sve?“, a kada Vašizu uzima koplje krik ptice se ponavlja i isto pitanje ostaje između muža i žene sve dok Vašizu ne napusti prostoriju i ne izvrši zločin.

1Magbet i Vašizu prepuštaju se zločinima i želji za vlašću, a one koje su ih u početku podsticale podležu grižoj savesti. Poznata scena pranja ruku iz drame prisutna je i u filmu i predstavlja jedan od najdramatičnijih prizora. Ovo je ujedno i poslednji put da se Asaji pojavljuje u filmu, kao što se ni u drami više neće pojavljivati Ledi Magbet. Do Magbeta će samo kasnije stići vest o njenoj smrti, koja će biti povod za čuveni monolog: „Život je sen što hoda, rđav glumac/ što se za časak razmeće i kida/ na pozornici, i – ne čuje se zȃ nj./ To je priča lude, puna buke, besa,/ i ne znači ništa“. Šekspir, međutim, ne završava svoju dramu ovim monologom, već je, veoma taktično, završava krunisanjem novog kralja, a sve to u čast kralja Džejmsa, čiji je legendarni predak upravo Banko. Vašizu, kao i Magbet, umire u trenutku kada se pokrenula šuma (u drami Birnamska, a u filmu Šuma paukove mreže), ali Vašizu umire od svojih podanika.

Ovakva smrt s jedne strane govori nešto o prirodi čoveka, koji je sklon izdaji, a s druge strane nosi u sebi i ironiju – onaj koji je izdao i ubio svog gospodara, sada će umreti na isti način.

I film i drama prepoznaju neprekidnu težnju čoveka ka višem od onog što mu je trenutno dato kao jednu od glavnih odlika čoveka, a ističu i destruktivno dejstvo takve želje. Slikanjem Magbetove sudbine drama pokušava da odgovori na pitanje kako se postaje zločinac, a „Krvavi presto“ pokušava da odgovori na pitanje da li svet mora da bude baš ovakav. Odgovori su naši.

 

Autor: Ana Kozić

Foto-izvor: Wikipedia; Screenshot YouTube

Related posts

Leave a Comment