Tog jutra, 20. oktobra, sedela sam u kafanici „Drvo javorovo“ i dopade mi čaj „Pustinja“, mada sam želela drugi. Tog drugog, igrom slučaja, nije bilo u tom trenutku. Iako sam ja želela najaromatičniji čaj, a dobila „Pustinju“, ispostavilo se da je i taj čaj vrlo aromatičan. Nije bilo greške, iako sam i dalje imala osećaj da me nekakva pustinja stalno prati. Ili ja nju. Ili ona sve nas… Razmišljala sam ponovo o simbolici, baš kao i dan ranije kada je moja sagovornica, Tea Nikolić, izabrala ovo lepo mesto kao mesto našeg sastanka i razgovora. Javor… kao simbol praktične magičnosti i misterije… balans, obećanje…mogućnost stvaranja čuda… vera u mogućnost života? Zatim je ušla Tea. Ona je jedan od osnivača Udruženja „Šuma peva“ i srećna sam što je potvrdno odgovorila na moj poziv za ovaj intervju. Više i detaljnije o njima možete saznati na njihovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, kao i na sajtu www.sumapeva.rs .
Kada i kako je nastalo Udruženje „Šuma peva“?
Tea Nikolić: Nastali smo u martu 2015. godine. Nas nekoliko je odlučilo da posadimo jedno drvo, da to snimimo, postavimo na YouTube i pozovemo ljude da nam se priključe u akciji sadnje. Mogli su da nam se priključe bilo donacijom, bilo prijavom za sadnju ili direktnim činom – volontiranjem. U međuvremenu smo napravili kontakt sa JKP „Zelenilo-Beograd“, u smislu – kada neko prijavi mesto za sadnju, njih pitamo da li može tu da se sadi.
Kako ste odlučili da se time bavite?
Tea Nikolić: Odlučili smo time da se bavimo zato što smo godinama nemoćno gledali kako se beton širi centrom grada. I na privatnim okupljanjima bili smo time rezignirani što je bila motivacija da se pokrenemo. Zahvaljujući društvenim mrežama, uspeli smo i da načinimo par koraka u smeru ostvarenja tog cilja, ali ostaje još dosta toga da se uradi.
Koliko sadnji ste do sada ostvarili?
Tea Nikolić: Pošto je sadnja drveća ograničena na rano proleće i kasnu jesen, do sada smo imali tri sezone i posadili ukupno dvesta stabala. U prvoj sezoni sadili smo samo na opštinama Rakovica i Voždovac, ali smo se ubrzo proširili i posadili poneko drvce i na opštinama Vračar, Palilula, Zvezdara, Novi Beograd i Savski venac.
Da li ste neku vrstu drveta naročito voleli da posadite?
Tea Nikolić: Da. Naročito smo voleli da posadimo kesten zato što smo primetili da ga izbegavaju, jer su kestenovi u gradu dobili neku bolest lišća, pa požute već u avgustu. To je neka neobjašnjiva mutacija. Kesten je prelepo drvo, ima divnu krošnju, brzo raste i poznato je po lekovitosti.
Da li ste primetili da je još neko drvo u tom smislu ugroženo?
Tea Nikolić: Ove godine je npr. orah prerano požuteo. Svakako su klimatske promene i zagađenost doprinele takvoj reakciji drveća. Drvo uvek predstavlja pluća, a po tome pluća našeg grada su bolesna.
Da li se kod nas uopšte ulaže dovoljno novca u ekologiju?
Tea Nikolić: U poslednje vreme različitim organizacijama stižu strani fondovi i nadamo se da će biti praktično usmereni, i da ćemo osetiti realno poboljšanje u našoj sredini. „Šuma peva“ je tzv. grass roots vrsta organizacije – mi smo za direktnu akciju i finansiramo se isključivo od donacija građana. Takođe, za svaku sadnju organizujemo donatorski ručak u „Ciglani“, gde ljudi kupovinom jednog obroka zapravo doniraju drvo.
Šuma peva za one koji imaju sluha, i pod time ne podrazumevam samo sluh u kontekstu muzike. Ipak, ima li veze naziv sa onom pesmom?
Tea Nikolić: Kada je trebalo da se registrujemo i smislimo ime, odlučili smo da bude optimistično i setili smo se pesme koju smo svi pevali u vrtiću: „Šuma blista, šuma peva…“
Koje ste ciljeve sebi postavili za ovu sezonu?
Tea Nikolić: Ove sezone smo raspisali konkurs da nam se jave škole i vrtići za ozelenjavanje svojih dvorišta. Do sada nam se javilo dvanaest škola i vrtića sa različitih opština. Naš cilj je da skupimo sredstva i da im svima izađemo u susret.
To je sjajna vest! Poželeću vam na kraju sreću i da istrajete u svojim namerama!
Autor: Ivana Gligorijević
Foto-izvor: Vladimir Nikodijević (Crvenolisni hrast); „Šuma peva“
