Nema ništa gore nego kad usred leta nestane vode, a uhvati te žeđ. Popio sam sve što se od pića našlo u kući, čak drmnuo i malo rakije, pa opet ništa, grlo suvo kao da kap nisam popio. Bila je to čudna neka žeđ. Zaklјučio sam da mi čekanje da gradski vodovod otkloni kvar nije saveznik, pa sam otišao do obližnjeg mini-marketa. Znoj se cedio sa mene kada sam sav unezveren ušao u lokal i još sa vrata potražio vodu, po mogućstvu onu sa posvetom Paola Koelјa. Postao sam njen…
Na Dušanovcu sam oko osam i trideset ušao u tridesetjedinicu i progurao se u prednji deo autobusa. Ponedelјkom obično siđem kod Beograđanke, pređem na drugu stranu ulice, svratim u banku, onda polako odem do firme. Isti ritual skoro dvadeset godina. Kad je gužva u busu, a obično jeste, pazim da me neko ne odžepari ili ne očepi po prstima. Tako, motreći na svoje sugrađane, primetio sam kako sve više njih krene da se krsti kada prolazimo pored Hrama Svetog Save! Isto tako, prošlog meseca sam u par navrata prošao tramvajem…
Zahvalјujući revolucionarnom otkriću objavlјenom kao vest dana na Vikiliksu, informaciji koja je dugo na sebi imala oznaku tajnosti, saznajemo da Melanholija ipak nije ono što smatramo da jeste. Poželјan sentiment koji našem osetlјivom biću daje odlike pritajene čežnje i tajanstvenosti. Prema Vikiliksu, s medicinske tačke gledišta, Melanholija (morbus melancholicus) zapravo je ozbilјan poremećaj ponašanja karakterističan za nesnađene i dezorijentisane individue sklone mamurluku i promiskuitetu, u svim njegovim pojavnim oblicima, a naročito u domenu fantazije. Nјene glavne odlike su sledeće: Spada u zarazne bolesti. Prenosi se pogledom. Napada iznenada. Javlјa se…
Nije da se hvalim, ali to je istina. Za mene kažu da sam oličenje razboritosti, uzdržanosti i tolerancije, budući da pobesnim u proseku jednom dnevno. Što je, priznaćete, ne mali uspeh za svakoga ko koristi usluge GSP-a u jutarnjem špicu. I, dakako, nisam jedini koji se maklja sa sugrađanima dok žuri na posao, ima tome bogme više od dvadeset godina. Nema te borilačke veštine koju u međuvremenu nisam savladao. Naročito kako da koristim kolena i laktove pri ulasku i izlasku iz vozila. Nekad bi to lomatanje do posla prošlo onako…
(Odlomak iz romana “Do obala Goe”) Prišla je najbližem prozoru i otvorila ga, zapahnulo ju je prijatno strujanje vazduha. Žagor ulice govorio joj je da popodnevni saobraćajni krkljanac još nije prošao. Vrativši se potom do svog mesta, obukla je svoj novi laneni blejzer, boje peščanih dina koji joj je tako lepo stajao i taman da izusti: Narode, dosta je bilo za danas – druga pomisao odnela je prevagu, pa reče samoj sebi: Okej, Maks. Nije daleko subota! Nikad joj se do sad nije dogodilo da tek tako otperja kući, bez…
